Maktub  znači  „pisano  je“.  Po  shvatanju  Arapa, „pisano  je“ nije najbolji prevod - jer, iako je sve već pisano, Bog je milostiv, i trošio je svoje pero i mastilo samo zato da bi nam pomogao.

Putnik se nalazi u Njujorku. Imao je zakazan sastanak, ali se probudio kasno, a kad je sišao, otkrio je da mu je policija odnela auto.

Stigao je posle zakazanog vremena, ručak se otegao duže no što je trebalo, a on sve vreme razmišlja o kazni - koštaće ga čitavo bogatstvo. Najedanput, seti se novčanice od jednog dolara koju je našao prethodnog dana. Uspostavlja neku ludačku vezu između te novčanice i onoga što mu se tog jutra desilo. „Ko zna, možda sam uzeo novčanicu pre nego što ju je prava osoba pronašla? Ko zna nisam li sklonio taj dolar s puta nekome kome je bio neophodan?

Možda sam se umešao u ono što je bilo pisano?“

Morao je da se otarasi te novčanice - i tog časa ugleda nekog prosjaka kako sedi na zemlji. Brže-bolje gurnu mu dolar.

-    Samo trenutak - kaže prosjak. - Ja sam pesnik, želim da se odužim jednom pesmom.

-    Samo da bude što kraća jer strašno žurim - odgovara putnik. Prosjak kaže:

-     Ako ste još uvek živi, to je zato što još niste stigli tamo gde ste morali stići.