PISANJE I RUKOPIS

Sanjao sam da sedim za jednom vrlo išaranom školskom klupom dok mi učitelj, meni nepoznata osoba, diktira temu za sastav koji treba da napišem.
Tema je glasila:
pisanje i rukopis
Sedeo sam i razmišljao, prisećajući se pravila kojih učenik prilikom
sastavljanja umetničkog delca kao što je ovo treba da se pridržava: ekspozicije, konstrukcije i razvoja. Kako sam tada, učinilo mi se, dugo vremena proveo sa drvenim držaljem i pisao u školsku svesku, prilikom buđenja mi je ipak bilo neshvatljivo sećanje na napisano. Od mog sna preostala je samo školska klupa sa rukama i izrezbarenom ivicom, sveska na linije i naređenje učitelja te sam poslušno osetio neku radost i u budnom stanju. Dakle, napisao sam:
pisanje i rukopis
Pošto učitelj više nije tu i pošto ne treba strahovati od njegove kritike, svom radu ne postavljam nikakav osnovni plan, ne delim ga na propisane delove a buduću formu prepuštam slučaju. Jednostavno očekujem slike, misli i predstave, puštam ih da naviru koliko god su za to u stanju i time, kao homo ludens, zabavljam sebe i nekolicinu prijatelja.
Uz reč »pisanje« mislim pre svega samo na jednu ljudsku, više ili manje
duhovnu aktivnost, na crtanje, slikanje ili šfcrabanje slova i hijeroglifa, na literaturu, na pisma, dnevnike, račune, indogermanske racionalne ili istočnoazijske slikovite jezike; mladi Jozef Kneht (Junak Heseovog romana „Igra staklenih perli" prim. Prev) sačinio je o tome jednu pesmu.
Drugačije je sa rečju »rukopis«. Ona me ne podseća samo na pero, držalje, mastilo, pergament, pisma ili knjige već i na tragove i znake druge vrste, na »rukopise« prirode, pre svega, na slike i forme dakle, koje nastaju daleko od čoveka, bez njegovog duha i volje, ali koje nam pružaju svest o većoj ili manjoj moći koju mi ne možemo da »čitamo« i koja uvek iznova biva predmetom nauke i umetnosti.
Kad jedan dečak, ne čineći to dobrovoljno, ispisuje u školi slova i reči, on
svojim pisanjem ne želi nikome ništa da saopšti niti da svoju tvorevinu približi jednom nedostižnom ali moćnom idealu; lepa, nezamrljana, korektna, uzorna slova koja je učitelj magično stvorio na školskoj tabli sa neshvatljivim, užasnim a ipak duboko zadivljujućim savršenstvom, što se naziva »prepusom« a pripada raznim drugim uzorima moralne, estetske, filozofske i političke vrste – naš život i savest bore se izmeñu pridržavanja i omalovažavanja uzora; omalovažavanje nas često obraduje i može predstavljati uspeh, dok je pridržavanje uvek jedno
mučno i bojažljivo približavanje idealnom uzoru na tabli. Rukopis će iznenaditi i samog dečaka dok učitelja neće zadovoljiti ni u najboljem slučaju.
Ali, ako isti taj učenik, ukoliko ne zna da posmatra, poželi da svojim malim, loše naoštrenim džepnim nožićem ureže svoje ime u staro, crvotočno drvo školske klupe - što je jedan mučan ali lep posao kojim se on u pogodnim trenucima bavi već nekoliko nedelja - tada je to jedan sasvim drugačiji postupak.
Dobrovoljan je, radostan, tajan i zabranjen, nema pravila kojih se treba
pridržavati niti kritika kojih se treba bojati: time on ima nešto da kaže, da ispolji volju i egzistenciju dečaka, naime. Povrh toga, to predstavlja i borbu jer je drvo tvrdo, teško za obradu, a nož nije baš idealna alatka, sečivo je već sasvim tupo a vrh iscepkan. Velika teškoća leži u tome što taj strpljivi, mučni rad mora biti skrivan od pogleda učitelja a šum sečenja, grebanja i rezanja nečujan za njegove uši. Konačni rezultat ove žilave borbe biće nešto drugačiji od redova neveselih slova u papirnatoj svesci. Posmatraće ga sto puta, kao izvor radosti, zadovoljstva, delanja i ponosa. Trajaće i Emiliji i Fridrihu koji dolaze nakon njega, biće im povod razmišljanja i preduzimanja sličnog postupka.
Mnogo sam rukopisa upoznao u toku godina. Nisam grafolog ali mi je
grafička slika pisama i rukopisa uglavnom nešto govorila i značila. Postoje neki tipovi i kategorije koji se na osnovu iskustva odmah prepoznaju, često već po adresi na omotu pisma. Ljudi koji samo jednom i u neodložnoj nuždi nešto mole, pišu sasvim drugačija pisma od onih kojima je pisanje molbi postalo stalna navika, zanimanje. Tu sam se retko kad prevario. Ah, a tek klimavi redovi teških invalida, poluslepih, oduzetih, onih koji leže u krevetu sa temperaturnom listom iznad jastuka! U njihovim pismima govori drhtanje, ljuljanje ili teturanje reči i redova, ponekad jasnije i srčani je od sadržaja. I obratno: kako mi umirujuće i prijateljski govore pisma u kojima su sasvim stari
ljudi još uvek sposobni za isceliteljski, čvrsti, snažni i veseli rukopis! Pisma te vrste stižu retko ali postoje. Pišu ih čak i devedesetogodišnjaci.
Od mnogih rukopisa koji mi bejahu dragi ili važni, najznačajniji je bio
rukopis Alfreda ubina, nijednom drugom na Zemlji sličan. Koliko je bio lep tolio je bio i nečitak. List jednog jegovog pisma beše prekriven tankom, grafički visoko interesantnom mrežom linija, nadarenim žvrljanjem jednog genijalnog crtača. Ne verujem da sam tada mogao da odgonetnem svaki red Kubinovog pisma; to nije pošlo za rukom ni mojoj ženi. Bili bismo zadovoljni kad bi nam dve trećine ili tri četvrtine sadržaja bilo čitljivo. Pri svakom pogledu na takve listove bio sam primoran da mislim na mesta u gudačkom kvartetu gde se taktovi prepliću i utrkuju, čas snažno, čas opijeno, sve dok linija, crvena nit,
ponovo ne postane jasna i oštra.
Mnogi lepi i prijatni rukopisi postali su mi bliski: navodim samo Karaseov klasično-geteovski, mali, tečni i pametni od Tomasa Mana, lepi, brižljivi i vitki od prijatelja Zurkampa, ne sasvim lako čitak ali karakteran od Ričarda Benca...
Važniji i dragoceniji bili su mi ipak rukopisi mojih roditelja. U stilu ptičjeg leta, lak, bez muke, tečan, uvek nekuda žureći, pravilan i jasan, bese majčin rukopis, neuporediv ni sa kojim drugim; pero joj je teklo samo od sebe pa je i njoj i svakom čitaocu pričinjavalo zadovoljstvo. Otac se nije kao majika služio nemačkim pismom - pisao je romanski i bio ljubitelj latinice. Rukopis mu je bio ozbiljan, nije leteo i pocupkivao, nije isticao kao izvor, reči su bile precizno razdvojene jedna od druge, osećale su se pauze u razmišljanju i odabiru reči.
Način na koji je ispisivao svoje ime i prezime bio mi je uzor već u ranoj
mladosti.
Grafolozi su pronašli jednu čudesnu tehniku analize rukopisa i usavršili je gotovo do egzaktnosti. Ovu tehniku nisam proučavao ali sam video u mnogim analizama da grafolozi nisu uvek stajali na visini svojih zasluga za uvide u ljudsku dušu. Postoje uostalom slova i brojevi štampani na drvetu, kartonu ili metalu, šablonizovana i zauvek utisnuta u emajl, za čije je razjašnjenje potrebno uložiti malo truda. Nailazio sam s vremena na vreme na njih - na razne zabrane,
utisnute na tablama, na razne pločice sa emajliranim brojevima u željezničkim vagonima i slično: gledao sam ih sa čuñenjem, tako beskrvne, tako loše, bez ljubavi i života, bez igre i fantazije, bez odgovornosti, te sam ustanovljavao da takva, u limu ili porculanu, besramno odražavaju psihologiju svojih izumitelja.
Nazvao sam ih bieskrvnim jer mi je pri pogledu na njih uvek padao na
pamet citat iz jedne čuvene knjige koju sam čitao u mladosti i koja me je tada očarala. U redosled reci nisam više sasvim siguran ali glasi otprilike ovako: »Od svega napisanog najviše volim ono što je neko napisao svojom krvlju.« Prema onim službenim utvarama od slova nikada nisam bio sklon. Rečenica koju citiram i moja mladalačka očaranost njome poticali su zapravo iz mog beskrvnog i neherojskog vremena. Tada smo morali da učimo da se poštovanjem krvi možeš rugati ljudskom duhu - da ljudi sa retoričkim oduševljenjem za krv uglavnom ne misle na svoju već na krv drugih ljudi.
Ali, ne piše samo čovek. Napisano može egzistirati i bez ruku, bez pera,
držalja, hartije i pergamenta. Pišu vetar, reka potok, pišu životinje i zemlja...
Ali, samo je čovek u stanju da sve ono što su izrodile slepe pojavne sile vidi kao objektivizirani duh, kao rukopis. Od umiljatog ptičjeg cvrkuta pa do toka Nila ili Amazona i ukočenih, beskrajno lagano menjajućih formi glečera, svaki se dogañaj u prirodi može osetiti kao pisano, kao izraz, epos, pesma, drama. Taj način saznanja koriste deca i pesnici, takoñe i pravi naučnici - svi su sluge »blagih zakona«. Oni ne žele da kao moćni gospodari iskorišćuju prirodu, ne žele da je siluju ali se i ne mole uplašeno za njene ogromne moći; žele da saznaju, da se čude, da je razumeju i vole. Bez obzira da li pesnik u himnama izražava poštovanje okeanu ili Alpima, ili da li insektolog u mikroskopu posmatra mrežu kristalnih linija na krilu najsićušnijeg opnokrilca, uvek je u pitanju nagonska sila i pokušaj da se priroda i duh povezu kao braća. Tamo se,
bilo svesno ili ne, nalazi nešto nalik veri, nalik pretpostavci boga, zapravo pretpostavci da celinom sveta upravlja jedan duh, jedan bog, jedan razum, sličan našem. Sluge blagog zakona čine time sebi svet po javljanja srodnim i dragim, posmatraju ga kao rukopis, kao objavljenje duha, bez obzira da li je ovaj svetski duh stvoren po njihovoj slici i obratno.
Budite slavljeni čudesni rukopisi prirode, neopisivo lepi u nevinosti vaših dečjih igara, neshvatljivo lepi i veliki u nevinosti uništenja i usmrñivanja!
Nijedna četkica bilo kog slikara nije tako razigrano, tako ljupko, osećajno i nežno naslikala letnji vetar kad miluje visoku travu ili polje ovsa, kad je raspoložen da češlja ili da se igra golubije sivim oblacima kad lebde i kada se od zapaljenih tankih ivica svetlost u trenu preobrazi u sićušne kišne kapi... Ovim znacima obraća nam se prolaznost i isparljivost sve sreće, sve lepote, sa začaranošću i tugom nadvija se koprena Maje, bez stvarnosti, istovremeno potvrñujući suštinu!
I kao što grafolog čita i tumači rukopise humaniste, cicije, rasipnika, tako pastir i lovac čitaju i razumevaju tragove lisice, kune, kunića, prepoznaju im rod i familiju, utvrñuju da li su sve četiri šape nepovreñene, da li im rana i starost otežavaju hod, da li trče ili idu sporo...
Na nadgrobnim spomenicima i počasnim pločama ljudska je ruka dletom brižljivo ispisala imena, zasluge i brojeve vekova i godina. Njihova porulka doseže do dece, do unuka i praunuka a ponekad još i mnogo dalje. Kiša ih lagano spira sa tvrdog kamena, prekrivaju ih tragovi i izmet ptica, puževa, razvejana prašina nanosi sloj kao blagu zartamnjenost površine, lepi se za udubljene rune i rastvara njihove jasne i glatke forme i omogućuje prelaz ljudskog dela u delo prirode, sve dok alge i mahovine ne preñu preko njih i pripreme hladnu smrt toj lepoj besmrtnosti. U Japanu koji je nekada bio uzorna, smerna zemlja, u hiljadama šuma i klisura truli bezbroj slikarija koje su stvorili
umetnici - lepi, spokojni Bude, blagonakloni Kvanani, bojažljivi zen-monasi, u raznim stanjima raspadanja i prelaženja u bezoblična, hiljadugodišnja kamena lica sa stogodišnjim bradama i kovrčama od mahovine, trave, cveća i šipražja.
Jedan smerni potomak uzeo je sa mesta gde se nekada molilo i prinosilo cveće jednu čudesnu slikovnicu - nikada nisam dobio lepši poklon iz njegove zemlje sa kojom sam inače razmenio mnoge stvari.
Sve što je napisano gasi se nakon kraćeg ili dužeg vremena, nakon nekoliko minuta ili milenijuma. Sve spise, kao i gašenje svih spisa, čita svetski duh i smeje se. Za nas je dobro da pročitamo neke od njih i pokušamo da shvatimo njihov smisao, a smisao je u svim spisima jedan isti. Ja sam se u svojim beleženjima igrao s njim, pomalo ga razjašnjavao ili prikrivao, ne rekavši ništa novo.
Mnogi su ga pesnici izrekli bezbroj puta, svaki put malo drugačije, malo
vedrije ili malo više optužujuće, svaki put malo gorčije ili slañe.
Tuđa reč može drugačije da se izabere, rečenica može drugačije da se udesi i skrati, boje na paleti drugačije da se poredaju i koriste, da se uzme mekša ili tvrña olovka za crtež, ali, postoji samo jedno, drevno, uvek izgovoreno, uvek pokušavano, večno.
Interesantna je svaka novina, uzbudljiva je svaka revolucija u jezicima i
umetnostima, zanosne su sve igre artista. Ono što svi žele time da kažu, ono što je vredno kazivanja a ipak nije sasvim saopštivo, većno ostaje jedno.
(1961)