Piktorova metamorfoza

Te noći, u Čekarelijevoj krčmi, pročitao sam knjigu koju mi je poklonio Hese. Bil a je to priča o mladom čoveku Piktoru, koji je uša o u raj i tamo ugledao drvo koje je predstavljalo muškarca i ženu.  Gledao je drvo u čudu i upitao ga: „Jesi l i ti drvo života?" Drvo nije odgovorilo, ali se pojavila zmija, a Piktor je nastavio put. Pažljivo je ispitivao  sve oko sebe, opčinjen onim što je video.

Idući dalje, ugledao je drugo drvo koje je predstav- ljalo sunce i mesec. „Možd a si ti drvo života ?", pitao je. Sunce kao da se potvrdno smešilo, mesec se ta- kođ e osmehivao. Pikto r je bio okruže n divljim cvećem. Nek i cvetovi su imali Нса ljudi, drugi su se raskošn o i sa razumevanjem smejali, dok su se ostali lagano njihali. Bokor i cvetova bil i su nepo- kretni i tihi, utonuli u sebe, kao da su pijani od sop- stvenog mirisa. Nek i od cvetova pevali su Piktoru čežnjivu pesmu jorgovana i tamnoplavu uspavan- ku. Jedan cvet je imao oči kao safir, drugi ga je pod- setio na njegovu prvu Ijubav, treć i na glas majke koji je čuo dokje kao dete lutao sa njom po njiho- vim baštama . Većina cvetova se radosno smejala, a jedan od njih pokazao mu je svoj mali, ružičasti je- zik koji je Piktor, sagnuvši se, dodirnuo. Dodirnuvš i ga, osetio je trpki ukus vina i meda, za koji je znao da je bio poljubac žene .

Sam međ u cvećem, Piktor je bio preplavljen tu- gom i strahom. Srce mu je ubrzano kucalo, kao da je težilo da odgovori ritmovima prostora. Tada je ugledao pticu kako leži na travi, nedaleko od njega. Imala je perje pauna sa svim bojama duge. Opči- njen lepotom, približio se i upitao: „Gd e mož e da se pronađ e sreća? "

„Sreća?" , odgovorila je ptica. „Sreća je svuda - u planinama i dolinama i u svakom cvetu." Ptica je zatim protresla perje, izdužila vrat i postala nepo- kretna. Piktor je odjednom shvatio da se pretvorila u cvet. Perje je postalo lišće, kandž e - koren. Gle - dao je začuđe n - ptica-cvet je počel a da pokreć e svoje lišće. Zati m je postala umorna od oblika cve- ta i počel a da pluta po vazduhu - pretvorila se u leptira, i bila sjaj čiste, prozirne boje.

Na Piktorovo zaprepašćenje , srećn a ptica-cvet- leptir kružila je oko njega. Posle izvesnog vremena skliznula je na zemlju kao snežn a pahuljica i ostala tako trepereć i pored njegovih nogu. Za trenutak su joj zalepršal a krila i ona se odjednom pretvorila u kristal koji je zračio tamnocrvenom svetlošću. Sve- tlucala je u travi neobični m sjajem.

Do k ju je Piktor posmatrao, postepeno je nesta- jala u zemlji, kao da je bila privučen a u samo njeno središte. Pre nego što je sasvim nestala Piktor ju je dohvatio i čvrsto drža o u ruci, jer mu se činilo da je ona talisman za sve  avanture sveta.

Tog trenutka sa drveta je skliznula zmija i šapnu - la Piktoru: „Ovaj dragulj mož e da te pretvori u sve što želiš. Ali , reci mu brzo svoju želju, pre nego što nestane." Uplaše n da će izgubiti priliku, Piktor je kamenu rekao  tajnu  re č  i  odmah  bio  pretvoren  u drvo.  Oduvek je žele o da bude  drvo, jer se  divio njegovoj  snazi i spokojstvu.  Ubrz o je  osetio kako njegovo korenje uranja u zemlju a grane se uzdižu prema nebu. Grane i lišće su nicali sa njegovog sta- bla, i on je bio zadovoljan. Žedn o korenje je upijalo vodu iz zemlje, a grane je hladio tromi vetar. Insek- ti su živeli u njegovoj kori, a bodljikavo prase skri- valo se u senci koju je pravio.

U rajskoj šumi u kojoj je stajao Piktor je bio sve- dok neprekidne metamorfoze koja se oko njega odvijala. Posmatrao je kako cveće postaje drago kamenje il i se pretvara u ptice. Vide o je kako obliž- nje drvo postaje potok, drugo stablo se pretvara u krokodila , treć e u rib u koja pliva ispunjena ra- došću i srećom. Sve što je stvoreno sudelovalo je u toj igri promene - slonovi su postajali stenje, žirafe ogromno rascvetalo drveće .

Usre d svih ovih promena samo je Piktor ostajao isti. Kad a je shvatio da je tako, izgubio je sreć u i poče o polako da stari i dobija odsutan, umoran iz- gled koji mož e da se primeti na starom drveću. To se ne događ a samo drveću - psi i konji i ljudska bića počinju da se menjaju s vremenom, da gube lepotu jer su izgubili dar promene, i završavaju svoje dane u tuzi i brigama.

Posle dužeg vremena devojčica plave kose se iz- gubila igrajući se u raju. Obučen a u plavu haljinu, radosno je pevala dok je skakutala okolo. Drug a šumsk a stvorenja primetila su njeno prisustvo - žbunje je pokušal o da je dodirne, a drveć e joj je bacalo plodove. Devojčica nije obraćal a pažnju na njih. Kad a ju je Piktor ugledao, obuzele su ga du- boka tuga i snažn a želja da zgrabi sreću pre nego što bude isuviše kasno. Oseća o je da mu čitavo biće naređuj e da se usredsredi na značenj e njegovog postojanja i prevede ga na površin u svesti. Setio se svog prošlog života i godina koje je kao čovek pro- veo pre nego što je uša o u raj. Posebno je pamtio trenutak kada je u rukama drža o magiča n dragulj, je r je tada, sa svim mogući m promenama, bio najživlji. Setio se ptice i radosnog drveta koji  su predstavljali sunce i mesec i shvatio koliko je bio fatalan savet koji mu je  dala zmija.

Devojčica je osetila nemirne pokrete Piktoro- vog lišća i grana, a kada je pogledala naviše, počel a je da saoseća sa drvetom koje je bilo usamljeno i tužno , i nekako otmeno u svojoj potpunoj izdvoje- nosti. Naslonivši se na grubo stablo osetila je uz- burkanost Piktorovog bića, pa je i  ona  počel a da drhti u neobjašnjivoj strasti. Zaplakal a je, i dok su suze padale na njenu haljinu, pitala se zašto postoji patnja. I sama usamljena, osećal a je sažaljenje pre- ma  usamljenom  drvetu.

Naslutivši njena osećanja, Piktor je prikupio svu snagu svog života i usmerio je prema devojčici. Shvatio je kako je zmijina prevara bila čudovišna i kako je sam veoma glupo postupio. Sada, kao obično drvo, bio je preplavljen vizijom drveta koje je istovremeno bilo žen a i muškara c zajedno.

U tom trenutku zelena ptica crvenih krila pri- bližila mu se i počel a da kruži oko njega. Devojčica je posmatrala njen let i primetila kako nešt o sjajno i svetlo pada iz njenog kljuna u travu nedaleko od nje. Bi o je to dragi kamen. Čim ga je dodirnula ose- tila je da su nestale zbunjujuće misli koje su je uz- nemiravale  i bila je  preplavljena jednom jedinom željom. U trenutku zanosa stopila se sa drvetom, pretvorena u novu granu koja je izrasla u nebo.

Sve je sada bilo savršen o i u svetu je vladao red. Piktor više nije bio usamljeno drvo -bi o je ispunjen i celovit i dobio je novo ime - Piktorija. Glasno je uzvikivao „Piktorija!", re č koja je imala i značenje viktorija il i pobeda. Transformisan, konačn o je shvatio istinu večn e promene, jer je od polovine postao celina. Od tada je znao da je u stanju da se transformiše onoliko puta koliko zaželi. Snaga ne- prekidnog stvaranja bila je pokrenuta u njemu, a on je znao da mož e da se obnovi kao zvezda il i riba, oblak il i ptica. Shvatio je, međutim , da bilo koji oblik da uzme, biće to celina, uvek u paru; u sebi je nosio sunce i mesec, bio je istovremeno žena i muškarac.

Kad a sam završio čitanje knjige i ponovo pregle- dao crtež e u njoj, setio sam se rečenic e koju je He - se napisao pre godinu dana: „U starosti neki ljudi imaju sposobnost da ponovo dožive rajsko stanje detinjstva." To je, shvatio sam, bio ključ divne Pik- torove priče . Bil a je to prava vizija raja. Udvo - stručeno m snagom dodirnulo me je ono što je Hese rekao prethodnog dana dok je drža o ruku na ka- menoj bisti: „Vratićem o se u oblik, čist oblik..."