PIKTOROV PREOBRAŽAJ

Tek što je stupio u raj, Piktor je zastao pred jednim drvetom koje je istovremeno bilo i čovek i žena. Pozdravio ga je sa dubokim poštovanjem i upitao: „Da li si ti drvo života?” Ali kada je umesto drveta htela da mu odgovori zmija, okrenuo se i nastavio dalje. Sav se pretvorio u oko i sve mu se veoma dopadalo. Sasvim jasno je primetio da se nalazi u zavičaju i na izvoru života.
I ponovo je ugledao drvo, koje je istovremeno bilo i Sunce i Mesec.
Opet je upitao: „Jesi li ti drvo života?”
Sunce mu je klimnulo glavom i nasmejalo se, Mesec je klimnuo glavom i osmehnuo se.
Najčarobnije cveće, raznovrsnih boja i svetlosti, posmatralo ga je mnogobrojnim očima i licima. Neko ga je pozdravljalo i smejalo se, neko ga je pozdravljalo i smeškalo se, drugo ga nije pozdravilo i nije se nasmejalo; ćutalo je zaneseno, povučeno u sebe, opijeno sopstvenim mirisom. Neki cvetovi su pevali ljubičastu pesmu, drugi su pevušili tamnoplavu uspavanku, neki su imali velike plave oči, a drugi su ga podsećali na prvu ljubav. Jedno cveće je mirisalo na baštu iz detinjstva i njegov slatki miris je bio umilan kao glas njegove majke, a jedno drugo mu se osmehivalo i pružalo mu svoj dugački savijeni crveni jezik.
Liznuo ga je, imao je jak i divlji ukus, ukus smole i meda, ali i ukus poljupca žene.
Među svim tim cvećem, stajao je Piktor prepun čežnje i radosne zebnje. Srce mu je udaralo teško, udaralo jako kao da je zvono i čežnjivo gorelo za nepoznatim u čudesnom predosećanju svoje želje.
Piktor je video i pticu kako sedi u travi i blešti od boja, izgledalo je da lepa ptica poseduje sve boje koje postoje. Upitao je lepu šarenu pticu: „O ptico, gde se nalazi sreća?”
„Sreća”, govorila je lepa ptica i smejala se svojim zlatnim kljunom, „sreća je, o prijatelju, svuda, na planini i u dolini, u cveću i kristalu.”
Posle ovih reči, priča radosno protrese svoja pera, istegnu vrat, zamahnu repom, zatrepta očima, nasmeja se još jednom i osta da leži nepokretna, u travi se sve umiri, ali gledaj: ptica je sada postala veliki šareni cvet, pera listovi, a kandže korenje. U blistavom sjaju boja, usred plesa, postala je biljka. Piktor je ovo zadivljeno gledao.
Odmah za tim pokrenula je ptica-cvet svoje listove i prašnike, nestalo je korenja, lagano je zadrhtala, lagano se izvijala nagore i postala je blistavi leptir koji je lebdeo i ljuljuškao se, bez težine i bez svetla, ozarenog lica. Piktor je širom otvorio oči.
Taj novi leptir, taj radosni ptica-cvet-leptirić ozarenog obojenog lica, leteo je ukrug oko zadivljenog Piktora, svetlucao na suncu, nežno kao pahuljica se spustio na zemlju i ostao da leži pored Piktorovih nogu, malo podrhtavao blistavim krilima, a uskoro se preobratio u obojeni kristal sa čijih ivica je sijalo crveno svetio. Čudesno lepo je svetleo iz trave i bilja, sjajno kao svečana zvona, taj plemeniti kamen. Ali činilo se da ga zavičaj zove, unutrašnjost zemlje; brzo se smanjivao i pretio da se zarije u nju.
Savladan nadmoćnom željom, Piktor je posegao za kamenom koji je nestajao, i privio ga uz sebe. Drhtao je i gledao njegov magični sjaj i činilo mu se da mu slutnju blaženstva isijava direktno u srce.
Iznenada, jedna zmija, uvijena oko grane jednog izumrlog drveta, prošištala mu je direktno u uvo: „Kamen može da te pretvori u šta god želiš. Brzo mu reci želju pre nego što bude kasno.”
Piktor se zaprepastio i uplašio da će propustiti sreću. Brzo je izrekao želju i pretvorio se u
drvo. Odavno je želeo da bude drvo, jer ono mu se činilo potpuno spokojno, snažno i plemenito.
I Piktor je postao drvo. Rastao je sa korenjem u zemlji, istezao se u visinu, iz njegovog tela su izbijale grane i lišće. Bio je veoma zadovoljan. Usisavao je svojim tananim žednim žilicama snagu iz dubine hladne zemlje i prenosio je preko lišća u visoko plavetnilo. U njegovoj kori su boravile bubice, pod njegovim nogama su ležali zec i jež, a grane su bile prepune ptica.
Drvo Piktor je bilo srećno i nije brojalo godine koje su prolazile. Prošlo je mnogo, godina pre nego što je primetilo da njegova sreća nije potpuna. Postepeno je učio da drvo - očima gleda. Konačno je progledao i postao tužan.
Naime, primetilo je da se oko njega u raju skoro sva bića često preobražavaju, kao da sve plovi u čarobnoj reci preobraženja. Videlo je kako drvo postaje dragi kamen ili odleće kao blistava cvrkutava ptica. Gledalo je kako pored njega drveće iznenada jednostavno nestaje: jedno je videlo kako ističe kao izvor, drugo je postalo krokodil, a jedno je radosno i mirno, potpuno zadovoljno, počelo da pliva kao riba i da u novom obliku traži novu igru. Slonovi su zamenjivali svoje odore sa stenama, žirafe svoje obličje sa cvećem.
A ono samo, drvo Piktor, ostajalo je uvek isto, više nije moglo da se preobrazi. Otkada je to saznalo, sreća je lagano iščezavala; počelo je da stari, postajalo sve umornije, izgledalo ozbiljnije i zabrinutije, baš kao što se i primećuje kod mnogo starog drveća. Ali i kod konja, kod ptica, kod ljudu i kod svih bića, svakodnevno se može primetiti: ako ne poseduju dar za preobražaj, s vremenom zapadaju u setu i učmalost i njihova lepota biva izgubljena.
Jednog dana u tom delu raja se našla mlada devojka u plavoj haljini. Prolazila je ispod drveća, pevala i igrala i do sada nije nikada razmišljala da sebi poželi dar za preobražaj.
Poneki pametni majmun bi se nasmejao, poneki žbun bi je pomilovao svojim izdankom, poneko drvo bi joj dobacilo cvet, orah ili jabuku, ali ona na to nije obraćala pažnju.
Kada je drvo Piktor ugledalo devojku, obuzela ga je ogromna čežnja, potreba za srećom kakvu do tada još nije osetilo, a istovremeno ga je zaokupilo duboko razmišljanje, jer mu se činilo da mu vlastita krv dovikuje: „Seti se. Seti se u ovom času celog svog života, nadi smisao inače će biri prekasno i sreća ti više nikada neće doći.” Podsetilo se na svoj dolazak, na godine koje je provelo kao ljudsko biće, na postupke po dolasku u raj i posebno na trenutak pre nego što je postalo drvo, taj čudesni trenutak kada je imalo u rukama čarobni kamen. Tada, kada nije svaki preobražaj bio moguć, život je u njemu plamteo kao nikada do tada. Mislilo je na pticu koja se tada smejala, na drvo koje je bilo i Sunce i Mesec; obuzela ga je slutnja da je tada nešto propustio, nešto zaboravio i da zmijin savet nije bio dobar.
Devojka je čula šuštanje lišća drveta Piktora, pogledala je nagore i osetila sa iznenadnim bolom u srcu da se u najskrivenijoj unutrašnjosti njenog bića nešto budi, neke nove misli, nove žudnje, novi snovi. Privučena nepoznatom snagom, sela je ispod drveta. Činilo joj se usamljeno, usamljeno i tužno; a pri tome lepo, uzbudljivo i plemenito u svojoj ucveljenosti, a pesma njegove tiho šumeće krošnje zvučala je omamljujuće. Naslonila se na veliko hrapavo stablo, osetila njegove drhtaje, i iste te drhtaje osetila u svom srcu; na nebu njene duše pojavili su se oblaci, a iz očiju su polako padale teške suze. Šta sve to znači? Zašto se mora toliko patiti? Zašto srce želi da raznese grudi i da se pretopi u njega, u tog lepog usamljenika?
Drvo je nečujno drhtalo do korenja i svom silom skupljalo životnu snagu u žarkoj želji da se sjedini sa devojkom. Ah, zašto je dozvolio da ga zmija prevari i da sebe zauvek odredi kao drvo? Kako je samo bio slep i nepromišljen! Je li moguće da toliko ništa nije znao, da li mu je tako strana bila tajna života? Ne, verovatno je nekada nejasno osećao i predosećao - ah, i sa tugom i dubokim razumevanjem mislio sada o drvetu koje se sastojalo od žene i muškarca.
Preletela je ptica, crvena i zelena ptica, lepa i slobodna ptica, preletela je u luku. Devojka je videla pticu, videla je i da joj je nešto ispalo iz kljuna, svetlelo je crveno kao krv, crveno kao
oganj, palo je među zeleno bilje, bleštalo med biljem duboko prisno, njegova crvena svetlost je glasno mamila, devojka se sagla i podigla „crveno”. Bio je to kristal, mrkocrveni alem-kamen, a gde je on, tu tame ne može biti.
Kratko je devojka držala kamen u svojoj beloj ruci i već joj se ostvarila želja kojom je ispunila svoje srce. Lepotica se odmakla, spustila se na zemlju i sjedinila sa drvetom, iz njegovog debla je pokrenula svoje jake i mlade grane i brzo rasla, nagore, ka njemu.
I sada je sve bilo dobro, svet je ponovo bio savršen i tek sada je pronađen raj. Piktor više nije bio staro ucveljeno drvo, sada je glasno pevao Piktoria, Viktoria.
Bio je preobražen. Kako je ovoga puta doživeo pravi, večiti preobražaj, i kako je od jedne polovine postao celina, od tog časa je mogao da se preobražava koliko ga je volja. Reka postanka stalno je tekla njegovom krvi, čarobna reka preobraćanja, svakoga sata je imao udela u izboru stvaranja.
Bio je srndać, bio je riba, bio je čovek i zmija, oblak i ptica. Ali u svakom obličiju je bio potpun, bio je par, imao je Mesec i Sunce, muškarca i ženu u sebi, proticao je kao reka blizanac kroz zemlje i stajao kao dvostruka zvezda na nebu.
(1922)