PESNIKOVA ISPOVEST

U našem vremenu, pesnik je, kao najčistiji tip produhovljenog čoveka, gurnut u bezvazdušni prostor izmeñu sveta mašina i sveta intelektualne aktivnosti te osuñen na gušenje. Jer, pesnik je zastupnik i pravobranilac onih ljudskih snaga i potreba kojima je naše vreme fanatički
objavilo rat.
Bilo bi nerazumno optužiti vreme za ovo. Naše vreme nije ni bolje ni gore od drugih vremena. Predstavlja raj za one koji mogu da dele svoje ciljeve i ideale i pakao za one koji im se moraju opirati. Za nas pestnike ono je, dakle, pakao.
Ako želi da ostane veran svom poreklu i prizivu, pesnik ne sme da se priključi svetu koji je, kroz industriju i organizaciju, zanesen uspehom, kao ni svetu racionalizovane duhovnosti koja danas uglavnom vlada našim univerzitetima.
Pošto je pesnikov jedini zadatak da bude sluga, branilac i vitez duše, on se u sadašnjem svetskom trenutku vidi kao osuñenik na osamljenje i patnju. Evropa trenutno ima vrlo mali broj pesnika od kojih se nijedan ne lišava tragične crte, donkihoterije. Nasuprot njima, svet prosto vrvi onim »pesnicima« od kojih živi grañanski čitalac.
Ali, meñu onima koji se s pravom mogu nazvati pasnicima, mnogi ćutke propadaju u bezvazdušni prostor ovog pakla. Drugi, pak, preuzimaju patnju na sebe, identifikujući se s njom, prepuštaju se sudbini i ne brane se od nje kada uvide da je kruna koju su druga vremena nudila pesniku postala sada trnov venac. Ovim pesnicima pripada moja ljubav, njih poštujem i volim, njihovom bratstvu želim da pripadam. Mi patimo, da. Ali, ne da bismo protestovali i besneli. Gušimo se u za nas teškom vazduhu sveta mašina i varvarskih potreba
koje nas okružuju. Ne spašavamo se od Svega. Prihvatamo ovo gušenje i patnju kao naš deo svetskog udesa, kao naše poslanje i iskušenje. Ne verujemo ni u jedan ideal ovog vremena, ni u generale, ni u boljševike, ni u profesore, ni u fabrikante.
Ali, verujemo da je čovek besmrtan ; da se njegova slika raña iz svake
unakaženosti da se dostojanstvo izvija iz svakog pakla. Ne težimo da
rastumačimo naše vreme, da ga urazumimo i poboljšamo, već da u njemu otkrijemo vlastitu patnju i snove, da otvorimo svet duše i svet slika. Ovi su snovi delom svirepe slike užasa. Ne smemo da ih ulepšamo. Ne smemo ništa da posrećimo. Na zadovoljstvo grañana, to čine »pesnici«-zabavljači. Ne krijemo da je duša čovečanstva u opasnosti, na ivici provalije.
Ali, ne smemo ni da krijemo da verujemo u njenu besmrtnost.
(1927)