3
Pesma Elizabeta bila je potpuno završena. Njena forma je podsećala na pesme vernosti koje su se pevale na dvorovima vladara u vreme renesanse. U stihovima koji su pevali o usamljenosti, nezadovoljstvu, okrutnoj dami i o tome da nikada nije volela - u tim stihovima je Martin koristio veoma vrednu umetnost svog savršeno čistog jezika. Stihovi su govorili o neizmernoj pometnji, bolnom raspoloženju u usamljenim noćima bez sna, u kojima vrela ruka pritiska slepoočnicu, a svaki pokret i svaka misao se prema vrelim kricima nezadovoljstva, ljubavne čežnje i samomučenju odnosi isto. Drhtavi nemir velike ali izgubljene i neutoljene čežnje umetničkog života munjevito prolazi kroz misli.
Tog dana je Martin posetio umetnicu u njenom salonu. Pesmu je napisao majušnim slovima na veoma malom formatu i gizdavu sveščicu udenuo u buket cveća. Buket je predao Elizabeti.
Srdačno se zahvalila i počela da priča o svojim planovima za leto. Ona već godinama običava da u letnjim mesecima nestane bez traga, putuje bez cilja i tamo gde je ni najveća rastojanja ne ograničavaju. Neko je može sasvim neočekivano sresti u Engadinu, a onda je izgubiti iz vida i nekoliko dana iza toga dobiti od nje pozdrav iz Norveške ili s nekog od severnih ostrva.
,,A vi?”, upitala je iznenada. „Hoćete li ponovo posetiti vaš dosadni Lucern ili vaš dragi Cermat?”
„Ne, Elizabeta.”
„Nije moguće! Možda Sent Moric?” Martin je oklevao trenutak.
„Da li se sećate”, upitao je onda, „bajke koju sam vam prošle godine kod Burkarda pročitao?”
„Ah, ljubavni zamak u Severnom moru, gde vikinški gospodari organizuju mahnite pljačkaške i razbojničke svečanosti. Da, dobro se sećam svega, kule koja plamti do najviših otvora i crvenih brodova sa aždajama. Ali niste objasnili kako je nešto nemoguće i bestidno u isti
mah tako opojno. I kako ste došli do toga?”
„Imam nameru da potražim taj zamak u Severnom moru i sutra ujutru ću ženu koju volim pozvati da putuje sa mnom.”
Na pesnikove bistre oči navukla se koprena, a njegov mutni pogled je pao na plemenitu devojku. Samo upola ga je razumela. Ipak, bila je zatečena i nije mogla dugo da izdrži taj pogled.
„Vi spisatelju bajki!”, uzviknula je uz zbunjeni osmeh. A onda je počela da je golica nemilosrdna radoznalost.
„Hoće li dama poći s vama?”
„To ne znam.”
,,A ako ona to ne želi?”
Martin je prebledeo i ubrzao disanje.
„Ipak hoće”, uzviknuo je uzbuđeno, „hoće i ako odgovori 'ne'. Verovatno će to i odgovoriti. Ali onda ću je primorati, šapnuću joj magičnu formulu starih vikinga, od koje se ženama krv opija te postaju pohlepne na smrt i ljubav.”
Pesnik je drhtao i naporno se borio sa iznenadnim plamtećim besom, od koga mu sa usana izviru neočekivane strašne reči i koji mu zbunjuje misli besmislenim, bučnim kovitlacima. Elizabeta je posmatrala to oštro i uzbuđeno lice, koje nikada nije drugačije videla nego otvoreno, nasmejano i ćutljivo. Sva ukroćena strast i sav skriven jad finih crta ležali su sada neskriveno u njegovim okrutnim borama.
Uzrujanost je polako napuštala Martina. Ponovo je vratio potpunu kontrolu nad svojim glasom i ponovo se oglasio uobičajenim prijateljskim hladnim tonom.
„Kao što vidite, lepa muzo, ja sam kao kralj Saul, opsednut demonima. Vi doduše ne poznajete lica iz Starog zaveta, možda samo poneka, iz poznatih slika. Ceo Stari zavet ima malo tako dragih i blagih lica kao priča o dečaku Davidu i o njegovom umilnom sviranju na harfi, čija je muzika u mučnim časovima skidala teške bore s kraljevog čela. Želim da vas danas zamolim da mi učinite Davidovu uslugu. Pod vašim rukama nezgrapni klavir postaje harfa i čini mi se da jedan od Boga pomilovan Jevrejin ne može tako da vlada strunama kao vi svojim lepim, čudesnim prstima. Znate li da sam proučavao vaše ruke? Nedavno, u bašti našeg sveznajućeg istoričara, dok nam je pričao o zvezdama. Padale su mi na um sve lepe ženske ruke za koje priče i kazivanja znaju.
Posebno Beatričine, proslavljene ruke žene čiju su plemenitost i lepotu hiljade pesnika i slikara s vatrenom čežnjom opisivale. O takvim rukama sanjali su oni vitki, nežni Florentinci iz vremena Filipa Lipija, kao i eterični engleski primitivci koje je ona tako volela. Smem li ove ruke da zamolim da mi pruže utehu i pričine radost?”
Elizabeta je taj nagli povratak na laskavi i pričljivi ton iznenađeno primila.
„Vi znate”, odgovorila je, „da je dotični Saul gađao kopljem svog utešitelja? To je upravo muški način da se igraju lepotom i umetnošću dok ih ne uhvati dečačko raspoloženje za uništavanje.”
„Na to neću ništa odgovoriti, Elizabeta. Vi ste kao dete kada govorite o muškarcima. Ali ja ponavljam moju molbu vašim lepim čarobnim rukama.”
Elizabeta je izašla molbi u susret. Mahnula je pesniku da ostane da sedi i zamišljeno odšetala do susedne sobe, gde je stajao klavir, i zasvirala rondo jedne Betovenove sonate.
Kada se vratila a Martin želeo da se oprosti, još jednom je uzela u ruke njegov cvetni buket. Kada ga je primakla licu, među cvetovima je ugledala ukrašenu sveščicu. Dok je pokušavala da odveže traku kojom su bili vezani cvetovi i oslobodi sveščicu, Martin joj je poljubio ruku i napustio stan.
Obradovana i radoznala, otvorila je sveščicu i kao naslov ugledala svoje ime. Preplavilo
ju je drhtavo uzbuđenje i odjednom je shvatila sve. Spustila se u fotelju i bez ijedne dalje pročitane reči dugo gledala u to kitnjasto ispisano ime. Kao munjom pogođenu iznenadila ju je važnost ove knjižice i ovoga časa. Taj dan je ipak tu, dan o kome je tako često sanjala i u koji više nije verovala, u kome je po prvi put čula govor strasti od čoveka koga nije prezirala i koji joj je izgleda bio ravan. Veliki teški crni talas preplavi joj svetle misli od malopre. Vrtlog pitanja, sumnji, nepoznanica, ponosa, straha, radosti i bola u srcu je potpuno obora Kleknula je na jastuče, pritisnula čelo i grudi silovito uza zid, bez rešenja; osećala je potrebu da glasno jeca, ali nije mogla da pronađe suze. A onda se iznenada pojavila slika one nemilosrdne raspusne ljubavne bajke od malopre, crveni zamak na Severnom moru, u kome se krici neutoljivog ljubavnog bezumlja prodorno i očajnički mešaju s grmljavinom i večnim plamenom, i činilo joj se kao da će protiv svoje volje, uz cerekanje nekog razbojnika, biti odvedena u neku raskošnu salu, gde će se njenom strahu i suzama grohotom smejati.
Prošlo je više od jednog sata kada se uspravila i bila sposobna da čita Martinove stihove. Povukla se u nišu okruženu mirisnim cvećem i lovorovim bobicama i čitala. Ispunio ju je novi strah dok je poluglasno izgovarala te gipke slatke stihove. Pesnik je govorio o stvarima čija je pozornica bila potajni spokoj njenih noći, poznavao je njena najtananija osećanja i opisivao njeno telo kao da ga je video nago. Za vreme čitanja joj se činilo kao da se tom čoveku već predala, kao da u njoj i njenoj umetnosti nema više ničega što on već nije prozreo ili okusio. Uprkos tome, Elizabeta nije mogla da se odupre toj čaroliji nežnog laskanja, jer kao da je iz svakog stiha izvirao lagani ali neizbežno primamljiv miris. Pesnik je govorio o njenim snovima, tihom ječanju u snu, kao da je noći provodio ležeći na njenom srcu, osluškujući ritam krvi i disanja. Govorio je o njoj kao o kneginji, razumeo i delio njeno skriveno nezadovoljstvo, tugu za zavičajem i poglede na svet, uživao u magiji njene i svoje umetnosti. Jednim potezom obuhvatio je i svoje sopstvene čežnje, u kojima joj objašnjava zašto je samo ona dostojna njegove poezije i strasti. Uvidela je da u doskora skrivenoj unutrašnjosti još plamte njene sopstvene, a drugima nerazumljive želje, patnje i odricanja. Takođe joj je veoma laskalo što je upravo taj neobičan, nepristupačan i sa svojim savršenstvom škrt pesnik stvorio samo za nju jedan tako savršen i neprocenjiv poklon, kao za jedinog vlasnika i čitaoca.
Martin je proveo dan u strahovitoj groznici iščekivanja. Strahujući da Elizabeta može iznenada da otputuje, satima je tumarao pred njenom kućom. Sumnja u dejstvo poklona nesnosno ga je mučila. Bio je potpuno siguran da bi teško bilo ko mogao da piše u tako do sitnice tačnoj savršenoj formi tako bezobzirnu i nesmotrenu intimu. Ipak je na neki način nalazio zadovoljstvo u tome što je donošenje odluke postalo neophodno, a njegova samovolja zaustavljena. Pokušao je sebi da predstavi kakve bi posledice po njega imalo odbijanje ponude. To nije isto kao neko jednostavno neprihvatanje ljubavne izjave; ako Elizabeta odgovori sa „ne”, svaki susret s njom bi bio zauvek zabranjen, a time dotadašnji Martinov život prekinut kao kakva nit i krug u kome su Elizabeta i on bili prva imena, za njega zatvoren. A šta onda? Ponovo je razmotrio sve ranije odbačene planove: povratak sredini od koje se godinama nepokolebljivo i hladno otuđio, ili krajnje ograničavanje sopstvenog društva. Bilo gde, možda u Firenci, iznajmiti stan ili izgraditi kuću, putovati, svoja dela držati skrivena, ili ih predati nekom izdavaču. Treća mogućnost je pištolj ili pukotina u glečeru na planini, ali Martin je misli o samoubistvu uvek strogo držao daleko od sebe, možda u instinktivnom saznanju da u njegovom ionako oskudnom životu takve zadnje misli kradu i poslednji sjaj nesalomivom ponosu. Čak i sada takve misli nisu mogle da ga nadvladaju.
Tek predveče se malo smirio. Od Elizabete nije dobio nikakve vesti, nije bila spremna za odluku, tako da mu je još ostala mogućnost da je pridobije u poslednjem razgovoru. Zaključio je da mora tu mogućnost koliko god je moguće obazrivo da upotrebi, pa je odmah uzeo jako
sredstvo za spavanje i sledećeg dana se probudio prilično kasno.
Elizabeta je takođe odlučila da sve prepusti poslednjoj Martinovoj poseti. Probudila se rano posle nemirnog sna i svim snagama se trudila da ostane hladnokrvna i savlada napetost.
U istom satu kao i prethodnog dana, stigao je pesnik. Primila ga je opušteno i nasmejano, u muzičkoj sobi. Razmenili su svakodnevna pitanja i odgovore. Borbu je prvi započeo pesnik.
„Smem li da vas upitam, Elizabeta, da li ste moje delo već pročitali?”
„Tražite da vam na njemu zahvalim?”
„To nisam rekao. Ali ja sam napisao malu pesmu, s nesigurnom nadom da ćete je razumeti. Sećate li se da sam vam jedne večeri pričao o tome?”
„Da, znam, i razmišljala sam o tome dok sam čitala vaše stihove. Takođe vam sa zadovoljstvom kažem da bolje još nisam čitala. Vi se ophodite prema rečima i rimama kao što se juvelir ophodi sa svojim dragocenim metalom.”
„Veoma ljubazno...”
„Da sam sadržajem vaših stihova zaprepašćena, mogli ste već da zaključite?”
„Da, shvatio sam, mada...”
„Bez mada! Nisam znala da je dozvoljeno više od samog razmišljanja o stvarima koje ste vi napisali.”
,,A razmišljanje o njima je dozvoljeno?”
„Vi ste sofista! Ali što se mene tiče, da, dozvoljeno je razmišljati o svemu.”
A onda je nastala pauza. Elizabeta je nervozno preturala po gomili notnih listova, Martin je polako ali uzbuđeno koračao po sobi tamo-amo, i na kraju se zaustavio kod prozora. Glas mu je zvučao bojažljivo i napeto.
„Elizabeta, hoćete li mi dozvoliti jedno pitanje?”
„Pitajte!”
„Da li su stihovi istiniti?”
Umetnica je onda ustala s mesta i bez cilja koračala po velikoj sobi. Opet se začuo Martinov glas.
„Niste mi odgovorili.”
„Ne, na to vam neću odgovoriti.”
„Onda - znate da mi neće biti moguće ponovo da vas vidim ukoliko ne dobijem odgovor?”
„Da, to znam.”
,,I nećete mi odgovoriti?”
Ona je ćutala.
„Elizabeta!”
Počela je ponovo da šeta tamo-amo. On ju je pratio, pogledom primorao da stane, i ostao u njenoj blizini.
„Mislim da mi nećete pretiti u mojoj kući, gospodine Martine.”
„Ne znam. Vi me tako divlje privlačite i nećete moći da se odbranite ako vas sada zgrabim, pritisnem uz sebe i poljupcem...”
„Stanite! Treba da se stidite što mi pretite.”
„Nisam želeo da vam pretim, prekinuli ste me. Želeo sam da vam uputim još jedno pitanje. Znate li da u ovom momentu pred vama stoji jedini, jedini čovek koji može da vas razume?”
„Da, u to verujem.”
„Pa, time ste odgovorili na moje prvo pitanje, a sada poslednje: igrate li sa mnom komičnu predstavu, ili je to ozbiljno, da jedinog čoveka koji je kadar da razume vašu umetnost i
na svaki osmeh vaše duše odgovori, da takvog čoveka odbacujete od sebe? Onoga koji se jedini usudio da vas podseti na bratsko zajedništvo retkih duša. A osim toga: hoćete li takvog koji kroz sličnost i doraslost poznaje svaku vašu tajnu i razume je, doživeti kao prijatelja ili neprijatelja?”
Martin se zaprepastio kada se u tom momentu Elizabeti oteo jedan kratak ali glasan smeh. U isto vreme, sreo je u njenim očima onaj pogled kojem se mesecima nadao. Pružio je ruke ka njoj, ali mu ona hitro uzmače i odgurnu ga obema rukama:
„Prestani, prestani!”, šaputala je dašćući. „Plašim te se. Prestani, naređujem ti!”
„Igraš se sa mnom Elizabeta!”
„Ne, ne, za ime boga, ne! Sada me ostavi samu! Pisaću ti sutra-danas...”
4
Još istog dana napisala je kartu. „Putujem sutra i do ponedeljka nisam nikome na raspolaganju. Od ponedeljka, ako do tada ne umrem, popodne ću šetati po keju u Lucernu.”
Martina je obradovalo što je odabrala Lucern. Reči „ako do tada ne umrem” su mu delovale tipično ženski i smešno. Odlučio je da već sledećeg dana otputuje i počeo da odvaja garderobu i knjige koje će poneti sa sobom.
Dok je time bio zauzet, najavili su Burkarda, i ovaj je ušao odmah iza sluge.
„Dobar dan, dolazim nešto kasnije nego što sam obećao.”
Martin je pozdravio prijatelja i seo s njim za sto za pušenje.
„Izgledaš veoma dobro”, pohvali ga Burkard, „i putuješ, kako se čini? Sam?”
„Sam. U Švajcarsku.”
„Lucern?”
„Još nisam siguran.”
„Šteta je što nisi bio one večeri kod mene. Vaša poluboginja je bila prisutna, ona Elizabeta. Pitala je za tebe.”
„Da li je svirala?”
„Basnoslovno. Ja sam svaki put nanovo zapanjen. Stvarno basnoslovno. U ovom momentu u Evropi ne postoji niko ko na klaviru tako divno svira. I tako je lepa. To ranije nisam znao.”
„Znači da te je privukla.”
„I da i ne. Priča se da je ledeno hladna. Ali odsvirala je jedan valcer, divlja i vrela muzika. Samo da si to mogao da čuješ! To je bio plamen, krik zadovoljstva kao da je naga plesala kroz salu. Ja je stvarno ne razumem. Mora da joj je sva ženstvenost u vrhovima prstiju.”
,,I sada, crven u licu, pratiš njene tragove. Nažalost, isuviše kasno, dobri moj. Kako mi je rekla, danas putuje, a, kao što znaš, onda je nema mesecima.”
„Prokletstvo! I danas mi to kažeš?”
„Danas. Ljuti li te to?”
„Još ne. Napraviću jedan pokušaj.”
„Mnogo zadovoljstva ti želim.”
„Treba li nešto o tebi da joj kažem?”
Martin se nasmejao. „Što se mene tiče, možeš joj reći da sam ti dao parolu: Bis dat qui cito dat.”
Burkard se odvezao do Elizabetine kuće. Sve je bilo u vrtlogu priprema za put. Ipak je bio primljen.
„Vi već putujete, milostiva gospođice? I to ostavljajući nas u neznanju o tome.”
„Gospodine Burkarde, želite li da mi izjavite ljubav ili da me angažujete za neki koncert?”
„Oboje, i još mnogo više. Ja sam stvarno smeten vašim brzim zaključcima.”
„Mogu da ih ponovim ako se to isplati. Onda, prvo ljubavna izjava.”
„Ja vas, u stvari, još nisam proučio. Za tako nešto je potrebno vreme. Mislio sam da vas od sada češće viđam kod mene.”
„Vi ste dražesni. I to treba da bude jedan Don Žuan. Ali ja nisam svirepa. U ponedeljak popodne možemo jedan sat razgovarati u Lucernu, na terasi švajcarskog hotela.”
„Doviđenja.”
Četvrt sata kasnije, Burkard je ponovo bio kod svog prijatelja.
„Čudesno, ta žena je potpuno šašava. Kod druge reči me je već upitala hoću li joj izjaviti ljubav. Potpuno poslovno. Za dva minuta sam izgubio svoj stav, a već se oprostila od mene i predložila mi randevu u Lucernu.”
„U Lucernu?”
„U ponedeljak popodne. Držala me je u ruci kao džepnu maramicu.”
„Naravno, ti ideš tamo?”
„Naravno.”
Martin je ustao i otišao u susednu sobu. Posle nekoliko minuta se vratio. Bio je bled kao zid. Stajao je nekoliko trenutaka i razmišljao. Zatresao je ljutito glavom i stavio dva pištolja na sto pored Burkarda.
„Pa, onda...?”, započe Burkard
Martin nije odgovorio ništa; nije bio siguran u svoj glas.
„Inače, ovo je krasno oružje”, rekao je Burkard. Martin se ponašao nasilno.
„Zar ne?”, rekao je. „Možeš da biraš. Pucaćemo u ovoj sobi jedan na drugoga ukoliko mi ne daš časnu reč da u ponedeljak nećeš biti u Lucernu.”
„Do đavola!”, plaho uzvrati Burkard. Martin se gorko nasmejao: „Bilo bi mi prijatnije da si se popustljivije i jasnije izrazio.”
„Mnogo zahtevaš”, sleže ramenima Burkard, „ali razmotrimo ovu situaciju! Uvek ima vremena da isprljamo tapete, što bi bilo šteta. U mojoj zemlji postoje odgovarajuća mesta za ovakve šale. Možda možeš, dobri moj, da mi objasniš kao će se ova stvar odvijati nadalje.”
„Naravno: polako i temeljno. Što se mene tiče, predlažem da se bez tvog prijateljskog izveštaja u ponedeljak u isto vreme obojica pojavimo u Švajcarskoj. Ja, u svakom slučaju, sa starijim i dalekosežnijim pravom.”
„Stvarno komična konkurencija. A ti nisi raspoložen da me velikodušno usrećiš?”
„Razume se da ne. Za te sate u Lucernu sam vezao svu svoju budućnost.”
„Ma nije moguće! Ženidba?”
„Ne. Važnije, ali ti to ne bi razumeo.”
„Hvala.”
„Vrlo sam ozbiljan.”
Burkard je ustao, prevrtao u ruci mali ukrasni mač i razmišljao. Nije mogao da donese odluku.
„Ti sutra putuješ”, rekao je konačno.
„Imamo dovoljno vremena. Pucanje može da se obavi ovde napolju. Za večeras imaš moj poziv na oružje ili pristanak na drugi predlog.”
Burkard bez pozdrava napusti stan.
Sledećeg jutra se Martin popeo u voz. Još jednom je pročitao Burkardovu kartu: „Srećan put! Recite muzičarki: Bis dat qui cito dat. Pisma od vaše ruke ubuduće neću biti u obavezi da
otvaram.” Krah poslednjeg prijateljstva Martina nije mnogo pogodio.
U rastućem uzbuđenju gledao je predele kroz koje je putovao, dok posle beskrajno teških sati nije u daljini ugledao magloviti vrh Pilatusa. Poslužitelj ga je sačekao na železničkoj stanici. „Da li je sve nabavljeno?”
„Do kraja dana će sve biti obavljeno. Motorni čamac mora da se popravi.”
„Odlično. Izvestite me sutra u jedanaest.”
Pesnik se lagano pešice uputio ka hotelu. Dokovi i mostovi su vrveli od stranaca. Veče je bilo jasno i toplo i video se kitnjasti svetli grad, sa šetalištima pored jezera koje su krasile raznobojne svetiljke. Po tamnozelenoj površini jezera klizili su čamci različitih boja i beli otmeni parobrodi, iza kupole železničke stanice uspravio se crni Pilatus, a s druge strane zelena Rigi. Na mnogobrojnim gradskim tornjevima presijavalo se kasno popodnevno sunce. Martin se zagledao u daljinu preko jezera. U Vicnau je iznajmio bungalov za Elizabetu i sebe, i dok je gledao na zelenu površinu koja se u daljini pretvarala u srebrnu, pred njegovim očima se stvarala bezazlena obojena slika. S opipljivom jasnoćom video je more pred sobom, „Severno more” iz svoje bajke i purpurno-plave talase koji su se razbijali o visoke stene.
5
Sledećeg dana se Martin s agentom odvezao do Vicnaua. Bungalov koji je iznajmio nalazio se iznad sela tik uz more, daleko od saobraćajnica. Sa izuzetkom parobroda koji su plovili pored njega, ovde nije bilo ničega od bučne vašarske gužve i letnjih događanja. Levo, preko puta, nalazio se rt Buozer, desno Burgenštok, a između njih, u pozadini, Štanzerhorn, dok se pozadi, skriven iza gustog lišća, uz strmu belu liticu protezao put pored obale. Mala bašta u uglu je i sada, usred sezone, zadržala nešto od opore lepote i svežine koje u proleće i poznu jesen krase jezero i njegovu obalu. U tom jednostavnom, skoro idiličnom okruženju, uz bistru vodu i svetlozelene voćnjake, probirljive oči pesnika pronašle su zadovoljstvo koje je u visokim brdima i na jugu uzaludno tražio. Dok su oblak i planina, vrsta i boje vegetacije čak i ovde pokazivali nedefinisanu alpsku snagu i čistom, okolno zemljište je još uvek posedovalo nešto od idile nižih brda, još šuma, drveća s voćem i jednostavne ljupkosti u odgajanju biljaka. Martin je za to imao oštro oko; voleo je ovu okolinu jer ga je podsećala na njegov zavičaj i ono vreme kada su priroda i slike predela imali moć nad njim. Nedelje u kojima se u ovakvu zelenu tišinu povlačio pružale su mu svaki put onaj tihi, prijatan osećaj blagotvorne tuge, sličan onome koji čovek posle dužeg odsustvovanja oseti kad ponovo stupi na mesto gde se igrao kao dete. U zelenoj tišini se potpuno prepuštao snovima i osvrtu na sopstveni život, ispunjavao je svoje fantazije prefinjenim, bajkovitim inspiracijama, koje je kasnije, okrutnim radom tokom godina, vrednoćom i svojim izbirljivim ukusom, pokušavao da utvrdi i dovede do srećne forme. U tom povlačenju je uobičavao da ga prate omiljeni pesnici, mali skup uglavnom starijih izdanja grčkih pesnika idile, Longus, Ariosto i nekoliko svezaka italijanskih soneta. Sa osobitim zadovoljstvom stupio je danas u ovaj predeo i razmišljao o vremenu koje dolazi, a koje mu ovoga puta umesto sanjalačke, primamljive tišine samotnog mesta nudi nezasitu strast.
S jezera je stari kapetan mahanjem šešira pozdravio Martina. „Adieu, gospodine Cimermane”, uzviknuo je Martin i klimnuo glavom.
„Ponovo veslamo”, smejao se stari.
„Kakav čamac želite ove godine?”
„Trenutno, nijedan”, zahvalio je Martin. „Mislim da ću imati posetu. Možda kasnije,
gospodine Cimermane.”
Razočaran, kapetan je produžio dalje. Predveče je Martin u motornom čamcu plovio lagano preko jezera koje je svetlucalo zlatnim iskricama, nazad ka Lucernu, s osećanjem da danas poslednji put uživa u ovom komadiću zemlje koji mu je postao veoma drag i u dotadašnjem spokoju i čistoti. U Lucernu ga je dočekala živost, puna šetališta i bučni banjski promenadni orkestri na parobrodu koji je upravo isplovljavao. Zapazio je lik mladog čoveka sa šeširom širokog oboda, u kratkom kaputu, na čijem licu se videlo da je prvi put na jezeru. Možda neki nemački student ili slikar, koji putuje na jug. Nepomično je gledao u sada potpuno mat zlatnu površinu jezera, a držanjem i licem iskazivao je nepokolebljivu radoznalost prve mladosti i želju za putovanjem. Pesnik je dugo gledao za parobrodom i putnikom, kome je u dubini duše zavideo.
Kratko zatim, dočekao ga je hotelski portir; tu se tiskalo i nekoliko poznanika i on je konačno odvratio pogled s vode i seo za sto na terasi.
„Nešto ste zamišljeni”, upitao ga je neko od njih. „O čemu razmišljate?”
„Upravo sam video oči jednog čoveka kome veoma zavidim”, odgovorio je Martin.
Do kasno uveče još uvek je sam stajao ispred hotela i gledao preko jezera prema Pilatusu. Upitao se kako je protokom godina došlo do toga da mu se životna zadovoljstva jedno za drugim gase i potonu u sivo more ravnodušnosti i interesa bez ljubavi. Sam sebi je objašnjavao da mu na raspolaganju u budućnosti stoji još ta poslednja draž, u kojoj, kako mu se čini, može da uživa. Kao kraj - gubitak jedinog ženskog stvora čija ga je umetnost i lepota zanela - iza toga nema ničega, tada je krug zatvoren, a jedini put ka sreći izgubljen. Martin se čudio sam sebi što ga ni ove crne misli ne potresaju već ga prekrivaju kao kakva ledena senka. O njima razmišlja s mirnom radoznalošću, kao o tuđoj sudbini. Odmeravao je strogi sopstveni put, svoje samosavlađivanje i otmenost svoje neobične egzistencije s njenim odsustvom radosti, i smatrao da bi bilo nerazumno da ga želi drugačijeg. To je bila nužna posledica njegovog ukupnog shvatanja stvari, da mu se u osnovi svaka naivna radost činila kao čin diletantizma. Našao je poredenje da on prema životu stoji kao što ispred umetničke slike stoji neki poznavalac koji je zadovoljstvo prema materijalnom i neočekivanom odavno izgubio i koji u posmatranju dela više uživanja nalazi u svom umeću gledanja kroz delo nego u njegovom očitom ispoljavanju. Suvereno postavljanje sebe samog nasuprot ostalom, staloženo samopoštovanje - moralo je da mu nadoknadi zadovoljstvo koje su drugi, možda srećniji, nalazili na šarenoj površini života. U najmanju ruku je ostvario cilj: ljudi i događanja nasuprot samom po sebi razumljivom osećanju nadmoći.
I dok su se misli nezadovoljstva i usamljenosti kao senka nadvile nad pesnikovu dušu, počela je da se javlja neka tajanstvena snaga, koja je trenutne mračne slike, ovu osetljivu konturu i pozadinu, prebacila u sferu umetničkog prikazivanja. U trenutku kada se sumorno raspoloženje te večeri preobratilo u raspoloženje nekih budućih stihova, izgubilo je težinu i nespokojne misli okrenulo na drugu stranu. Martin je znao da samo malo ljudi može da razume tu nadmoćnu prevagu umetničke dimenzije u njegovoj duši. Znao je takođe da malo pesnika ovoga doba, osobito njegovih zemljaka, poseduju tu poništavajuću umetničku sposobnost. I ponovo se setio one jedine za koju je znao da mu je po tome dorasla. Elizabeta je sledećeg dana pre podne stigla u Lucern. Martin ju je susreo na stepenicama hotela.
Seli su za sto, jedno pored drugoga.
Nekolicini poznanika je klimnula glavom, jednoj šarolikoj grupi, uglavnom Engleza, uputila osmeh, a Martinu prošaputala: „Znam šta sada misliš.”
„Šta?”
„Da mi pripadamo ovom društvu kao dve rajske ptice kokošinjcu.”
„Dobro pogođeno! Neko bi mogao da pomisli da je ova masa novca i tupoglavosti stvarno
jedan deo 'krem društva'. Možda je među njima samo troje-četvoro istaknutih ljudi, ali i oni sami su još uvek tako prosti. I zamisli da moraš danas da sviraš pred tim ljudima!”
„Očekujem još nekoga”, rekla je Elizabeta kada je posle podnevnog odmora srela pesnika.
„Znam”, odgovorio je Martin. „Burkard neće doći.”
„Kako ti to znaš?”
„Sam mi je to rekao. Neće doći.”
„Kako je došlo do toga?”
„Ne pitaj. Odustao je.”
„Tek tako? To ne liči na njega.”
„Doduše nije to učinio rado.”
Martin je prekinuo ovaj razgovor i predložio Elizabeti vožnju čamcem. Ukrcali su se u veoma lep mali čamac i Martin ga je lagano vozio po jezeru. Posle duže vožnje, kada su bele vile Lucerna skoro nestale s vidika, Elizabeta je upitala: „Zašto tako daleko? Mislila sam da ćemo ići u muzej.”
„Neki drugi put”, nasmejao se Martin i okrenuo čamac ka sredini jezera, između Burgenštoga i Vegisa. U isto vreme je podesio da motor počne brže da radi, i čamac je kao tanka strelica klizio preko sunčane površine jezera.
„Ali kuda idemo?”, pitala je Elizabeta.
„Pravo u središte bajke”, odgovorio je pesnik šapatom. Njegov lako prigušeni glas treperio je toplo i živahno. „Pravo u središte bajke”, ponovio je i raširenim rukama pokazao na svetlozeleni zaliv pored Vicnaua. „Vidiš li tamo onu crvenu kuću?”
„Da, šta je to?”
„To je onaj crveni ljubavni zamak u koji ja vodim ženu koju volim.” Elizabeta je prebledela. Ćuteći je nagnula na stranu svoju lepu glavu i spustila bele kapke preko velikih očiju. Šum talasa i pogled čoveka koji je osećala na sebi ispunio ju je ponovo onim nepojmljivim osećanjem straha, kao da je otima gusarski brod i vodi na divlje ostrvo zadovoljstva i očajanja, gde se krici straha i krici zadovoljstva mešaju s hukom večite vatre. Prepala se kad joj je Martin dodirnuo čelo i kosu, a u njenoj neukrotivoj duši borila se želja za nasladom s gnušanjem prema potčinjavanju. Čamac se brzo kretao preko svetlog i blistavog jezera skroz do Hametšvanda, u velikom luku izbegao blizinu sela, hitro presekao širinu uvale i tiho se uputio ka zidanom mestu za pristajanje. Prozori crvenog bungalova su blistali na svetlom suncu, a senovita bašta je mirisala na jasmin i potočarku. Polako, oslonjena na pesnikovu ruku, pela se Elizabeta uz stepenice pred kućom. Pred vratima se, pre nego što je ušla, okrenula ka bledom pesnikovom licu i gledala ga dugo potpuno izmenjenim i prodornim pogledom.
A onda je s Martinom ušla u za ovu priliku ukrašenu sobu u prizemlju i osmehnula se i zajecala u prvom, divljem zagrljaju voljenog čoveka.