6
Posle neobuzdane strasti prvih dana, pesnik je u svojoj ljubavi uživao s očigledno nežnim obzirom. On, a takođe i Elizabeta, znali su od prvog dana da je trajanje njihovog sladostrašća pod senkom zavisnosti od jednog trenutka, jedne reči, osmeha, i oboje su imali želju da ovim danima daju sav sjaj svesne umetnički doživljene sreće i nizali su sate kao stihove dragocene pesme.
Rano sutradan, dok je Elizabeta još spavala, Martin, koji se odvikao od dugog jutranjeg sna, izvezao se na jezero do jedne divlje uvale, ubrao pune ruke šumskog cveća i položio ga
svojoj ljubljenoj na krevet. Pre podne provedeno u bašti Martin je upotrebio isključivo za čitanje knjiga. U tim svetlim, svežim časovima, u čistoj, od sveta odvojenoj tihoj bašti, o čije su zidove udarali mali jezerski talasi, čitao je uglavnom zbog Elizabete, omiljene pesnike. Pojedine stihove Orlanda fon Ariosta ili jedno delo novolatinaca koje je on preveo. Snažna elegancija ovih pesama zlatne ere prizivala je časove u kojima su obe umetničke duše, kojima je stil njihovog vremena u dubini duše bio mrzak, osetile sjaj i veličanstvenu slobodu jedne neuporedive kulture. Veliko zadovoljstvo zbog tih časova davalo je njihovim razgovorima slobodu i plemenito dostojanstvo koje se u prostoti temelja našeg života čini nemogućim, a zadržane uspomene iz doba renesanse zvuče kao izgubljene besmrtne pesme.
Po prvi put je pesnik doživeo potpunu sreću da svojim mislima i govoru dopusti onaj svečani zanos koji je inače u prisustvu drugih ljudi prigušivao u sebi. Elizabeta je tada pričala malo, zavaljena u fotelju, dokona i tiha, odgovarala samo svojim prisustvom ili igrom svojih velikih sveznajućih očiju. Ona se uzdizala u tim blistavim, mirnim časovima do vrhunca svoje neobične ličnosti i dodavala velelepnoj tišini zrelost raskošne punoće postojanja. Istovremeno sazrela i produhovljena bila je obavljena kraljevskim mirisom svoje rascvetale lepote. Martin joj je jednom govorio o tome.
„Kako si lepa danas!”, rekao je jednog dana. „Juče sam verovao da te nikada lepšu nisam video i skoro strepeo da ćeš se preko noći promeniti. Ali danas si ponovo prevazišla lepotu od juče. To je, čini mi se, kao s poslednjim danima kasnog leta, kada je svakoga dana vazduh sve zlatniji, sunce bistrije, horizont mekši, plavlji i dublji, i kada čovek svakodnevno veruje da je došao poslednji preobražaj, a svaki dan bude ponovo dar, dok se jednog dana prvi bolni zvuk jeseni ne javi u vazduhu i na lišću.”
„Ne želimo o tome da pričamo”, rekla je Elizabeta, približila mu lice i nasmejala se.
„Poljubi me i čitaj mi još jednom sonet od juče.”
Oko večeri, Elizabeta je običavala da svira. Martin bi tada seo na prozor kroz koji su provirivali listovi jasmina i slušao to ispoljavanje njene osobene umetnosti, kao što će ona sutra slušati njegovu, predano, zahvalno, razumejući svaki i najmanji preokret. Uglavnom je svirala svoje nezapisane kompozicije i ponekad improvizovala. Otuda je među Martinovim prijateljima i potekla priča da ona misli samo na muziku i samo nju razume, i da može u tri akorda da prikaže raspoloženje značajnih sati ili duh nekog razgovora. U toj večernjoj muzici iskazivalo se ponekad njeno unutrašnje biće, tako zanimljivo i tako čisto, kao da njena otkrivena duša leži na dlanu ljubavnika. Jedne takve večeri se dogodilo da se nekoliko brodića za zabavu tiho okupilo oko baštenskog zida koji se uzdizao direktno iz jezera, i da je na ulazu u baštu položeno nekoliko buketa svežeg cveća.
Podnevne sate su provodili u razgovoru i milovanju. Ponekad su se zajedno kupali pod svodom velike stene, ili sanjarili ćuteći u senci smokve, ponekad odmarali među gustim lišćem na toplom suncu, nagi na tepihu, a Martin nikad nije propuštao da kosu i blistavo, raskošno Elizabetino telo ukrasi vencima od lišća i cvećem. Noću, kada se sve na vodi potpuno umiri, ponekad su tiho plovili čamcem kroz plavu lepotu jezera, ćuteći ili sasvim tiho šapućući, oboje čudnovato dirnuti ćutljivom čarolijom moćne prirode.
„Kao ovu noć”, rekao je prilikom jedne takve vožnje pesnik, „kao ovu noć sam u mladosti zamišljao sreću. To je bio moj omiljeni san: ploviti kroz tamnoplavu lepotu sanjalački blage letnje noći, posmatrati svetlost na vrhovima brda i zvezde na crnom nebeskom svodu, s neosporno plemenitom lepom damom na srcu, jedna ruka u ruci prijateljice, a drugom dodirivati tamnu vodu. Pri tom, sanjao sam o srećom krunisanim ambicijama, kako sam pisac kome se najviše zavidi i kako moja glava počiva na grudima otmene žene kojoj svi zavide, na vrhuncu života i moje umetnosti. Do sada nisam verovao da ću ostvariti mladalački san; ali ipak sam
osetio te veličanstvene i zavidne sate - kasno, Elizabeta! Zašto smo morali godinama da prolazimo jedno pored drugog, svako žedan onoga što drugi može da mu pruži i što smo sada možda isuviše kasno dobili?”
„Ne govori tako!”, zamolila je Elizabeta. „Nije prekasno. Zašto bi bilo prekasno?”
„Zato što je za mene, prijateljice moja, već došlo vreme u kome se zavidi izgubljenoj mladalačkoj čežnji i ona se više ceni nego najlepša sadašnjost. Ah, zašto nisam mogao tada da te sretnem, u vreme tadašnjih snova i žudnje; noći su bile drugačije od ovih, plavetnilo tako zanosno, a vatra potpuno tajanstvena, cveće jače obojeno, a oblaci puniji, mekši i svetliji - i još nešto, Elizabeta, kad bi mi se sva moja mladost ponovo vratila, ali bez tebe, ja je ne bih hteo.”
„Rastužim se kad tako govoriš.”
„Ne želim to, prijateljice moja. Pozvaćemo bogove da zaštite našu sreću. U kog boga veruješ, Elizabeta?”
„Ne rugaj se Martine! Ti znaš da sam bezbožna isto kao i ti.”
„A ja verujem u tebe i mene. I naša vera je neko drugo vreme, u kome će uživati oni kasnije rođeni. Naši savremenici će propasti sa svojim bogovima! Naš ponos i naša usamljenost leže u tome što pronosimo lepotu kroz pustoš i varvarsko vreme. U nama još živi stari svet i ideali te bivše lepote. Umetnost bliže budućnosti već raste u Berlinu i Rusiji, uz skut varvarstva i ognjišta ikonoboraca. Ako pročitaš neko Tolstojevo delo ili pogledaš neku modernu predstavu, znaćeš kako izgledaju naši smrtni neprijatelji, loše odgojeni, loše obučeni, prljavi i pre svega ukaljani gnusobnim običajima varvarstva. Oh, kada bi samo znala koliko me umara da živim u tom vremenu! Pišem dela za dvadesetak ljudi i ti za skoro isto tako malo ljudi stvaraš svoju muziku, zbog koje će te slaviti u nekom drugom veku.”
„Mislim da nisi potpuno u pravu, Martine. Naše doba je neizmerno siromašno, a provalija između umetnosti i života, kao između velikog i malog, uvek je ista. Sokrat, čije si mi biće tako božanstveno opisao, bio je u najsjajnijem vremenu Atine verovatno tako usamljen u duši kao što nijedna današnja veličina to nije. Ko ideale besmrtne lepote nosi u duši, toga ne zadovoljava ni vreme ni život. Seti se Mikelanđela, čija je veličina u doba neuporedivog vrhunca ostala u bezgraničnoj usamljenosti.”
„Zahvaljujem ti, Elizabeta! Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom vremenu, sigurno će ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće ovenčana oreolom bajkovite i raskošne ljubavi.”
Lepa žena podiže pogled ka pesniku i upita ga: „Reci mi, šta više voliš na meni, moju lepotu ili moju umetnost?”
„Da li bez tvoje umetnosti tvoja lepota može da ostane ista? Ipak, ako želiš da ih rastaviš, ovako ti odgovaram: volim tvoju lepotu strašću zaljubljenog, onom žestinom koja sve snage trenutka okuplja u sebi, ali koja ipak, kao i sve strasti, mora da bude plen godina. Tvoju umetnost volim isto kao i moju sopstvenu, urođenom ljubavlju dostojnom poštovanja, bez koje ne bih mogao da živim. Ali ponavljam, to se ne može odvojiti. Tvoja lepota je upravo u sopstvenoj i obmanjujućoj formi tvoje umetnosti. Na tvom čelu se vidi da su ti misli čiste i devičanske, u tvojim očima se vidi da su naviknute da ispod spuštenih kapaka ugledaju viziju, a na tvojim rukama se vidi da su sposobne da izazovu najblaže treperenje žica i u najtananijim nijansama.”
Leto je već bilo poodmaklo. Među velikim listovima, smokve su se bojile u mrko, a toplih kišnih dana je bilo sve više. Preko Vicnava i Rigi tekla je bujica turista. Jezero je blistalo u vrelim satima, a boje su se prelivale kao da ulje pliva na njegovoj površini. Godišnje doba se bližilo veličanstvenim danima izobilja, kada se uživanje već meša s blagom tugom zbog bliskog kraja. Kasne večeri na jezeru odisale su mlakom nekom lepotom i ovenčale udaljene bregove somotnim mirisnim plavetnilom, koje može da proizvede samo avgust, tako sazreo i nenametljiv.
To je Bilo vreme u kome je Martin bio neprekidno i obilno inspirisan. Za njegova svakako potpuno stasala, definisana, raskošna i pažljiva čula ovo je bilo vreme kratkog i blagog užitka. Oči su mu se kupale u dubokim, zasićenim i bujnim postojećim bojama, a celim bićem se prepustio laganom, slatkom umoru od jezerskog vazduha zasićenog suncem. U tim danima je njegov odnos s Elizabetom bio još nežniji, lepši i mirniji, i dok njena mladost ovakvu tihu, blagu i prefinjenu formu ljubavi nije razumela, u njenom zrelom telu je rasla želja za neizmernim uživanjem. Počela je iznenadnim milovanjem da iznenađuje svog prijatelja. Tražila ga je kroz mala izazivanja, mamila stavom i odećom, a njena muzika je umesto stroge klasične forme sada često odavala blagu čežnju ili izazivala vragolaste podsticaje na zavođenje. Činilo se da Martin uopšte ne primećuje taj preobražaj njenog skoro okrutnog, strogog bića, ali je ipak često podigao njenim čarima.
Elizabetu je razjedala nezajažljivost koju sebi nije mogla da objasni. Kasno probuđena i lagano podsticana putenost buktala je kao dugo potiskivana vatra u njenoj krvi; često je s tako žestokom snagom saletala voljenog da ga je to skoro plašilo. Spokojni časovi čitanja plemenitih klasičnih dela postajali su sve kraći i izgubili su onaj blagi mir, razgovori su lutali uprkos Martinovom ponovnom usmeravanju, uvek ograničeni kao plamenom opčinjeni leptir oko uske oblasti ljubavnog zadovoljstva. Nekoliko puta su pri vođenju takvih razgovora oboje u isto vreme odbacivali veo otmene konverzacije i iznenada ućutali pred nekom bestidnom reči. Tada bi žena prsnula u smeh, dok bi je pesnik užasnut gledao sa osećanjem bola, kao neko ko na velelepnoj kući ugleda prve znake propadanja. Jasno je osećao da je taj divni vrhunac njegove ljubavi prekoračen. Nekada taj raskalašni smeh nije prihvatao lepo, već kao prostački, ali ga je njena pomahnitala strasnost zanela, i on se polusvesno prepustio mutnim talasima strasti, da tu zapenušanu ljubav iskusi do poslednjeg krika požude i očaja.
7
Skoro svakodnevno su se nad brdima spuštale žestoke nepogode. Jezero je bilo tako toplo da kupanje u njemu nije donosilo osveženje.
Nedelje u Victznau su Elizabetu promenile. Vitka forma njenih čarobnih udova postala je punija, zrelija i uzbudljivija, vrat tamniji, a grudi isturenije. Neobična vatra vidno se širila providnim žilicama preko cele kože, od čega joj je boja od hladnobele postala zlatnobela i prozračna, a kraljevski stas raskošan, bujan i požudan. Velike produhovljene oči su postale tople, sanjalačke, vične ljubavi, i blistale su novim, vlažnim i malo prikrivenim sjajem. Crte lica i nežni, tanki obrazi postali su prirodniji i sladi, skloni grehu već kroz promenjeni izraz i pojavu plavičastih podočnjaka. Celo lice, a posebno vatrena požudna usta, izgledali su kao zapaljeni bahovskim pijanstvom.
Elizabeta je u svoju dotadašnju moć nad pesnikom bila sigurna. Nije ni pomišljala na mogućnost da se bliži kraj i naslađivala se opijena neprestanim zanosom svoje lepote i uspeha. Neumorno, kao da mora sav gubitak vremena u prethodnim godinama da nadoknadi, crpela je uz smeh i drhteći od uzbuđernja sva zadovoljstva svakom porom, i opet bila još više žedna strasnih poljubaca, snažnih zagrljaja i pohotnih igara. Dok je pesnik patio zbog opadanja energije i sposobnosti za naslađivanje, dotle je ona, podsticana neizrecivom potrebom, ispunjavala svoju fantaziju snovima o uživanju bez granica.
Jednog dana zamolila je pesnika da joj pročita ljubavnu bajku. Dugo se nećkao i ipak pristao. Čitao je jedne sparne večeri, dok je na potpuno oblačnom nebu neprekidno sevalo.
Vodena para, miris cveća i umorno grgotanje vode u zalivu ispunili su vazduh.
Čitao je, a slika zamka ljubavi im se ponovo ukazala: crveni zamak, u kome se ječanje nezasite ljubavne požude vrelo i očajnički probija kroz večnu vatru i gde žrtva iscrpljujući ljubavne čarolije guši svoju ubilačku požudu na vlažnom skerletnocrvenom jastuku.
Ko može da kaže šta se prilikom čitanja događalo u pesnikovoj duši? Dok je čitao, priljubljen uz njega drhtao je i dahtao vreli ženski stvor, čije su tamne užarene oči s njegovih usana čitale vrele bestidne reči požude. A kada je stigao do kraja, njoj se oteo krik zapaljenog iscrpljenog tela, koje je grozničavo drhtalo u strasti moćne poezije. S bolom u glavi i divljim sjajem u očima, i on je nju stisnuo uz sebe, a u crnoj, sparnoj avgustovskoj noći, s otegnutim jecanjem vetra i isprekidanim grgotanjem vode mešalo se roptavo dahtanje oba bića, iznad čijih tela se nesagledivo uzburkana strast obrušavala kao mutni talasi nekog krvavo obojenog mora.
Od te večeri, tonula je ljubav žene neutoljivo rasplamsale strasti kao i od ideala ozarenog pesnika brzo i sve dublje u divlju i prostu požudu. Vreme uživanja je prošlo, umesto njega i dalje je buktala osramoćena strast, mutnim nesrećnim divljim drhtajima.
A onda se u Elizabeti začelo osećanje kajanja i očaja posle zanosnog sladostrašća. One čarolijom umetnosti obasjane večeri muzike odavno su bile završene. Umesto toga, često i dugo svirala je Šopena. Znala je da Martin u osnovi voli tu muziku, dok se on iz straha prema njenom uticaju držao po strani. Ipak je groznica te divlje, podsticajne, zlosrećno genijalne muzike koja oduzima dah danima remetila spokoj kuće. Martin, koji je tu rafiniranu, samotnu umetnost i njen tužni učinak razumeo u njenoj potpunoj lepoti, patio je neizmerno, ali ipak nije mogao da odoli njenoj čaroliji. Ti devičanski besni taktovi, kombinacije raspleta, pune smisla, nestalne i bogate tonovima, one na sve strane neumorne disonante koje dodiruju i najtananiji nerv, grozničava slabašna ljuljuškanja, bezimeni setni taktovi, bili su i jedina muzika koja je u drhtavom i sparnom vazduhu crvenog zamka ljubavi još bila moguća.
Jedanput, pošto je odsvirala jedan Berliozov vilinski nežan, prozračan, a ipak tajnovito uzbudljiv komad, Elizabeta je iznenada prsnula u žestok smeh, a sledećeg trenutka je bolno i potresno jecala. Bled, pesnik je stajao pored nje ugašenih očiju i gledao kako ista nevolja koja mu je stezala grlo muči u dugim trzajima i skrhanu ženu pored njega.
Kada se Elizabeta ponovo ispravila, obrisala je lice maramicom, uhvatila pesnika pod ruku i izašla s njim u baštu.
„Blesava muzika”, izletelo joj je. „Mislim da sam stvarno plakala.” Uplela je ruže u kosu, precvetale, žute ruže mesečarke, čiji su se listići odvajali i padali preko njene kose i ramena na nabore haljine. Uzela je punu šaku ruža i bacila ih na pesnika. Tako su pod tremom sedeli žena i muškarac, a sto i pod su bili prekriveni uvelim ružinim laticama, čiji je miris već bio opor.
„Zapara je”, rekao je pesnik.
„Stvarno”, nasmejala se glasno. Martin je otišao i doneo svetiljku, voće i vino.
„Ne može se spavati”, rekao je. „Ostaćemo ovde u bašti.”
„Dobro, proslavićemo jednu letnju noć! To je ono divno lirsko veče kakvo ti voliš.”
„Da, Elizabeta. A sutra ili prekosutra, ili nekolio dana kasnije, stiže jesen.”
„To kažeš tako tragično.”
„Smatraš li i ti tako? I jeste tužno kada ruže venu.” Elizabeta se nasmejala. „Ah, jadne ruže! Izrašće druge.”
„I ti ćeš naći drugog ljubavnika.”
„Martine!”
„Izvini, Elizabeta. Nisam hteo to da kažem.”
„Nisam sigurna.”
„Stvarno nisam hteo, veruj mi! O, Elizabeta, kad bih mogao da razgovaram s tobom kao
na početku leta!”
„Ovo je ipak bilo divno leto.”
„Da, baš divno leto.” Martin je prigušio uzdah i promenio ton.
„Šopen je genijalan. Šta ti misliš?”
„Među pesnicima postoji jedan ravan njemu.”
„Na koga misliš?”
„Na tebe i tvoju ljubavnu bajku. Ti umeš tako nadareno, tako dobro kao i Šopen da dotakneš najosetljiviji nerv.”
„Da li je to pohvala?”
„Naravno. Ali čekaj samo, vi erotičari i melanholičari, vi me ne možete tako lako preobratiti! Ubuduće ću praviti muziku u kojoj će Don Žuan ličiti na zavedenu seosku devojku.”
„Čekam na to.”
„Tako i treba, dragi moj. Pre dva meseca sam čvrsto verovala da sam potpuna sotona, a sada uviđam da sam bila puko jagnje. Snežnobelo jagnje, s plavom ogrlicom i zvoncem na njoj.”
„Izuzetno komično! A sada?”
„Sada se sve okrenulo. Tada je muzika bila moj gospod bog, a ja njena smerna služavka. Sada sam ja gospod bog, a moja umetnost treba da igra... Ali ovo treba da bude noćna svečanost?! Mi sedimo kao dva čuvara leša.”
„Čijeg leša?”
„Glupost! Priđi da stavim glavu u tvoje krilo i daj mi da popijem vino. Treba nešto i da otpevamo.”
Kao što su u bašti po lejama ležali požuteli listići ruža, tako se gasila i venula ljubav pesnika i umetnice. Došle su večeri kada su se vraćali posle odvojenih, samotnih šetnji, satima s prikrivenom gorčinom sedeli jedan nasuprot drugom, Elizabeta ravnodušna i nezadovoljna, a pesnik ogorčen i povređen do dubine svoje malaksale i oskrnavljene duše.
„Ti bi u stvari mogao da napišeš priču o ovom veselom letu”, rekla je ona jednoga dana.
„Ako si vešt, to će biti knjiga koju će ljudi gutati. Dozvoljavam ti da upotrebiš moje ime, to će delovati. O, bože, čovek ipak želi da jednom postane slavan, a život je kratak. Tada će ljudi na mene pokazivati i jedan drugom o meni pričati: to je čuvena ljubavnica tog i tog pesnika, koju je golu kitio vencima crvene potočarke. A o njenom vratu ispevao pesmu. Čitavih mesec dana ju je svojim rukama svlačio i oblačio.”
„Možda ću to i učiniti. Već sam dovoljno nisko pao za tako nešto, a i ti takođe.”
„Da baš tako! Inače, uskoro ću održati koncert u Baden-Badenu. Zvali su me ovih dana. Ideš li sa mnom?”
„Nipošto! Kada je koncert?”
„Kroz osam dana.”
,,I ti ćeš stvarno tamo da ideš?”
„Danas sam potvrdila. Istina, ove dane ću morati da upotrebim za vežbanje. Jedan dan do tamo, drugog dana sviram, a trećeg se vraćam, Preko Lucerna - Bazela...”
Martin je znao da se neće vratiti. Dan pred njen odlazak ponovo ga je svladala demonska lepota njenog tela, ljubio ju je i grlio. Još jedanput se razbuktala nekadašnja vatra zanosa u njegovom izmučenom srcu, pa je kroz uživanje u njenom veličanstvenom telu zaboravio na sve patnje. A onda je otputovala.
U novinama je čitao o koncertu: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve poznavaoce muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova pijanstkinja već ranije oduševljavala, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu i izvođenju. Dama je svirala drugi Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je u oba komada jedan potpuno
izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali smo živo uzburkan i zavodljiv nastup. Čestitamo i želimo sreću velikoj umetnici na početku nove, blistave epohe njenog umeća.”
Tako je svet pozdarvio beg velike umetnice od njenih ideala.
Martin je čekao četiri, pet dana. Elizabeta se nije vratila. Šestog i sedmog dana se pesnik zatvorio u radnu sobu. U stalnoj borbi s nadirućim slikama svoje obolele mašte i silnom potrebom za jecanjem, provodio je unutra sate, satirući se i očajavajući. Srce puno čemera primoravao je starim okrutnim mislima na red i tražio je rešenje i priključak na buduće vreme. S mukom je uspevao da odagna osećaj gađenja.
Nije nalazio ništa u svom životu, na svom telu i u svojim mislima što bi mu izgledalo neoskrnavljeno, neokaljano i dostojno, a ukupna atmosfera mu je izgledala nečista od dahtanja i znoja izopačenog ljubavnog užitka.
Ipak je došao dan od koga je mesecima strepeo. Jedina žena, dragulj njegovih najnežnijih snova, oduzeta mu je, a plemeniti, prozračni, otmeni izgled i šarm gracije ukradeni. Njena, a takođe i njegova sopstvena umetnost uprljane su i ponižene. Nikada više neće moći da, uživajući u njenoj muzici, sanja san o idealu lepote, i nikada neće više moći da uživa u svojim stihovima i opornoj, ćutljivoj, ponosom beskrajno oplemenjenoj umetnosti.
Još mučniji su mu izgledali budući susreti s Elizabetom. Mesecima će prolaziti jedno pored drugog, uvek s bledim, izveštačenim osmehom. Ponovo će se sresti i s bezgraničnom tugom i gorčinom podsetiti na prošlost. U neko doba će podleći telesnoj čari prizvanoj sećanjem, i još jednom tu celu igru dostojnu žaljenja odigrati do ponovnog očaja i opet će se razići još poniženiji, još ogorčeniji i zatrovaniji nego prvi put.
Kada je Martin posle dana provedenih u očajnoj borbi ponovo napustio sobu, prestravio je slugu koji ga je dočekao. I on sam se uplašio kada je ugledao svoj lik u ogledalu, lice skrhanog i od demona obeleženog čoveka.
Sada je bio siguran u svoju odluku. Njegov obožavalac i obrazovani istoričar, u čijoj je kući i bašti Često viđao Elizabetu, primio je tih dana pismo od njega. „Pet mojih velikih i potpisanih pesama”, naznačeno je u pismu, „skoro sve u pojedinačnim ispravljenim primercima, kao što znate, podeljene su u rukopisu. Učinićete mi veliku uslugu ako uspete da ih pribavite. Prepustiće ih pre vama nego meni. Imena i adrese onih koji ih poseduju naći ćete u priloženoj listi. Tražite, ukoliko je moguće, sve da ih dobijete, a priložite i svoje primerke: od ogromne je važnosti da ih imam sve na broju.”
Naučnik se drage volje prihvatio ovog posla. Pretpostavio je da Martin jednostavno želi da ih preda izdavaču da bi ih javno objavio. Danima su Martinu isporučivani pojedini primerci, gizdavo ukrašeni perom koje je za tu priliku napravio, do sitnice isto ispisane sveske od posebnog papira, pričvršćene širokom crnom trakom, i sve njegovim parafom označene. Konačno, nedostajale su još tri sveske; dve od njih su vlasnici odlučno odbili da predaju, a treća je izgleda bila nepovratno izgubljena. Veliki broj rukopisa je bio priložen u elegantnim kožnim ili somotskim mapama. Mali skup ukrašenih svezaka ležao je rasprostrt pred pesnikom. To je bilo njegovo životno delo, dane i noći svojih najboljih godina je njima posvetio, da tim besprekorno lepim stihovima podari briljantnu osnovu i visprenu povezanost. Poštovaoci su ih godinama čuvali u skupocenim omotima i u prigodnim prilikama čitali pažljivim, fino obrazovanim uživaocima.
Strogog lica i čvrsto stisnutih usana, pesnik je razgledao i prebrojavao rukopise. Nije otvorio nijednu svesku, jer je dugo procenjivane, često ispitivane, bezbroj puta pročitane i nanovo prerađivane stihove skoro sve sačuvao u svom pamćenju.
Kada je primio i poslednji, Martin je sve zajedno uvezao. Uveče, kod prvog sumraka, doneo je težak paket na čamac i izvezao se na tamnu vodu. Na sredini jezera se zaustavio i čitav
sat malo pognut i nepomičan sedeo, s desnom rukom položenom na beli svežanj koji je sadržao njegov životni rad. Neizdrživo oštar bol mu je u ovom mračnom i nemom času razdirao dušu.
A onda se polako uspravio, podigao svežanj na ivicu nagnutog čamca, još jednom prešao preko njega milujući ga rukom, i spustio ga lagano i tiho u vodu. Uz mali vrtlog i tiho grgotanje, nad svežnjem se površina vode ponovo zatvorila.
Dan posle toga, u svoj primerak Ariosta, koga je jednog posebno srećnog jutra čitao s Elizabetom, položio je crvenu traku i nekoliko ružinih latica i to dragoceno izdanje poslao umetnici na poklon.
Istoričar je primio zagonetnu kartu: „Zahvaljujem vam se na trudu! Pri pogledu na mnoštvo listova, ponovo dobijam snažne, stare bolove umetnika - ars longa vita brevis. Ukoliko umrem pre vas, zaveštavam vam moju biblioteku, pod uslovom da moja Aldinenova zbirka radova zauvek ostane sa mnom.”
Martin je otputovao za Grindenvald i bez traga nestao u planinama.
(1900/01)