PERSONA KAO ISECAK IZ KOLEKTIVNE PSIHE

U ovom poglavlju susrećemo se sa jednim pro­ blemom koji je pogodan,  ako se previdi,  da dovede do  velikih  zabuna.  Prethodno  sam  pomenuo  da  se pomoću analize nesvesnog svesti pridodaju lični sa­ držaji i pri tom sam predložio da se potisnuti, ali oni delovi nesvesnog koji se mogu privesti u svest, ozna­ če kao lično nesvesno. Dalje sam pokazao kako doda­ vanjem dubljih slojeva nesvesnog, za koje preporu­ čujem naziv kolektivno nesvesno, dolazi do proširenja ličnosti  koje  vodi  u  stanje  inflacije.  Ovo  stanje  se dostiže pomoću jednostavnog  nastavljanja  analitič­ kog rada,  kao što je bio slučaj  u mom prethodnom primeru. Nastavljanjem analize pridružujemo još bez­ lične, opšte osnovne osobine čovečanstva ličnoj sve­ sti, zbog čega dolazi do već opisane inflacije, koja bi se  u neku  ruku  mogla smatrati  neprijatnom  posle- dicom procesa privođenja u svest.1     Svesna ličnost je više ili manje samovoljni isečak iz kolektivne psihe.

Ona se sastoji od zbira psihičkih činjenica, koje se osećaju kao lične. Atribut »ličan« izražava isklju-

1   Ova pojava veće svesnosti uopšte nije nešto specifično za  analitički  terapijski  postupak.  Ona se  sreće svuda tamo gde čoveka nadvlada neko saznanje ili neka spoznaja. »Zna­ nje čini čoveka nadmenim«, piše sv. Pavle Konrinćanima, pošto je nova spoznaja mnogima zavrtela mozak, kao što se obično dešava.  Inflacija  nema  ničega  zajedničkog  sa  vrstom  spo-

čivu pripadnost toj određenoj ličnosti.  Svest koja je samo lična naglašava sa izvesnom strašljivošću prava na  vlasništvo nad  svojim sadržajima i  pokušava na taj način da stvori celinu. A svi oni sadržaji koji ne odgovaraju ovoj celini, ili se previđaju i zaboravljaju ili potiskuju i odriču. I ovo je neka vrsta samo vaspi­ tanja, ali previše samovoljna i isuviše nasilna. Mora se  isuviše  opšteljudskog  žrtvovati  na  račun  idealne slike, koju bi čovek želeo da postigne. Stoga su ovakvi

»individualni« ljudi vrlo osetljivi, jer im se isuviše lako dešava nešto što im privodi u svest poneki ne­ poželjni deo njihovog stvarnog (»individualnog«) ka­ raktera.

Ovaj, često sa mnogo truda stvoreni isečak iz kolektivne psihe, označio sam kao persona. Reč per­ sona je za ovo zaista pogodan izraz, jer persona je prvobitno bila maska koju je nosio glumac i koja je označavala ulogu u kojoj je on nastupao. Naime, ako se usudimo da preduzmemo tačnije diferenciranje onoga što važi kao lični i kao bezlični psihički mate­ rijal, onda se ubrzo nalazimo  u  velikoj   nedoumici,

znaje, već samo sa činjenicom da nova spoznaja može ovla­ dati slabom pameću u tolikoj meri da čovek više ništa drugo ne čuje i ne vidi. On je njom hipnotisan i veruje da je upravo otkrio rešenje zagonetke postojanja. Ovaj proces je tako op- šta reakcija, da već u Postanju (Prva knjiga Mojsijeva) 2,17 jedenje s drveta od znanja dobra i zla  predstavlja  smrtni greh. Svakako da čoveku neće biti odmah neposredno jasno, zašto nešto više svesnosti, praćeno samouzdizanjem, treba da predstavlja tako opasnu stvar. Postanje predstavlja privođe­ nje u svest kao kršenje tabua, kao kada se kroz spoznaju grešno prekorači presveta granica. Smatram da postanje ima prava utoliko što je svaki korak ka većoj svesnosti neka vr­ sta prometejske krivice — kroz spoznaju se u neku ruku krade vatra bogovima, tj. nešto što je bilo sopstvenost ne- svesnih sila biva istrgnuto iz ovog prirodnog spoja i podre­ đeno samovolji svesti. Covek, koji je uzurpirao novo sazna­ nje, doživljava promenu ili proširenje svesti, zbog čega ova više ne liči na svest njegovih bližnjih. On se, doduše, uzdigao iznad tadašnjeg ljudskog (»bićete kao Bog«), ali se tako i od­ vojio od ljudi. Patnja zbog ove usamljenosti  je  osveta  bo­ gova — on više ne može da se vrati ljudima. On je, kako mit kazuje, prikovan na pustim liticama Kavkaza, napušten od bogova i ljudi.

pošto o sadržajima persone u osnovi uzev  moramo reći isto ono što smo kazali o kolektivno nesvesnom, naime da je  svuda  prisutna.  Zahvaljujući  okolnosti da je persona više ili manje slučajni ili namernd ise- čak iz kolektivne psihe, možemo poverovati zabludi da personu in toto smatramo nečim »individualnim«; ona je, međutim, kako već ime kaže, samo maska ko­ lektivne psihe, [maska koja simulira individualnost, koja čini da i drugi i ona sama veruje da je indivi­ dualna, dok je ipak samo igrana uloga u kojoj govori kolektivna psihaj

Ako analiziramo personu, onda skidamo masku i otkrivamo da je ono što je izgledalo individualno u osnovi kolektivno, da je, drugim recima, persona sa­ mo maska kolektivne psihe. U osnovi uzev persona nije ništa »stvarno«. Ona je kompromis o tome »kako pojedinac u društvu izgleda«. On uzima jedno ime, sti­ če titulu, zastupa ustanovu i predstavlja ovo ili ono. To je naravno u izvesnom smislu stvarno, ali u od­ nosu na individualnost dotičnog deluje kao sekun­ darna stvarnost, kao kompromisna tvorevina u čijem su formiranju ponekada drugi mnogo više  učestvo­ vali nego on sam._Persona je privid, dvodimenzional- na stvarnost, kako bi se u šali moglo reći.

Bilo bi nepravično ostaviti činjenice u ovom sta­ nju izlaganja, bez istovremenog priznanja da u spe­ cifičnom izboru i u definiciji persone već leži nešto individualno i da je Sopstvenost (selbst), tj. ona prava individualnost, uprkos isključivog identiteta svesnog Ja sa personom, ipak uvek prisutna i, ako ne di­ rektno, onda indirektno primetna. lako je svest Ja identična sa personom — ojiom kompromisnom for­ macijom sa kojom se pojedinac pojavljuje pred ko­ lektivom i tako igra neku ulogu — ipak nesvesna Sopstvenost ne može biti potisnuta u tolikoj meri da se uopšte ne primećuje. Njen uticaj se pojavljuje u posebnoj vrsti kontrasnih i kompenzatornih sadržaja nesvesnog. Čisto lični stav  svesti  podstiče  reakcije od strane nesvesnog, koje, pored ličnih potisnutih sa­ držaja, sadrže začetke individualnog razvitka ispod plašta kolektivnih fantazija. Pomoću analize lično ne-

svesnog privodi se u svest i kolektivni materijal isto­ vremeno sa elementima individualnosti. Svestan sam da je ovaj  rezultat nerazumljiv onome ko nije upo­ znat sa mojim shvatanjima i mojom tehnikom, a po­ sebno neshvatljiv onom ko je naučio da nesvesno po- smatra sa ugla Frojdove teorije. Ali ako se čitalac se ti mog primera studentkinje filozofije, onda pomoću o- vog može stvoriti predstavu o onome što podrazume- vam pod mojom formulacijom. U početku terapijskog postupka pacijentkinja nije bila svesna činjenice da je  njen  odnos  prema  ocu  bio  u  stvari  vezanost  za oca i da je ona stoga tražila čoveka sličnog ocu, koga je onda dočekala svojim intelektom. Ovo po sebi ne bi bio promašaj da njen intelekt nije imao svojstveni protesni karakter, karakter koji se,  na žalost,  često sreće kod žena intelektualki.  Jedan ovakav  intelekt stalno traži da kod drugog dokaže neku grešku, oso­ bito voli da bude kritičan sa istovremeno istaknutom neprijatnom ličnom notom, a ipak želi da se smatra objektivnim. Ovo redovno muškarcima kvari raspo­ loženje naročito kada ova kritika pogađa ranjivu tač- ku koja bi se, u korist uspešne diskusije, trebala iz- begavati. Ali osobenost ovog ženskog intelekta je da na nesreću manje insistira na uspešnoj diskusiji već mnogo pre traži slaba mesta,  da bi se onda za njih zakačio i time iritirao  muškarca.  Vrlo retko je  ovo' svesna namera,*  već mnogo pre nesvesni cilj  da sei muškarac prisili da pokaže svoju nadmoćnošt i da se na ovaj  način učini dostojnim divljenja.  Po pravilu muškarac ne primećuje da treba da uskoči u ulogu heroja i ovo  »peckanje«  nalazi tako neprijatnim da ubuduće izbegava susret sa takvom damom. Konačno njoj  preostaje samo onaj  muškarac koji od početka odgovara manjom kartom i stoga nije za divljenje.

Ovde je, naravno, moja pacijentkinja imala mno­ go materijala za razmišljanje, pošto nije imala pojma o čitavoj ovoj igri. Osim toga trebalo je da sagleda još i realan roman, koji se još od detinjstva odigravao između nje i njenog oca.  Odvelo bi nas  isuviše da-

* Primedba gl. urednika: ovde je reč o nesvesnom Animusu.'

leko ako bi ovde iscrpno trebalo da opišem kako se ona već vrlo rano nesvesno i sa suosećanjem pove­ zala sa onom zasenčenom očevom stranom koja je bi­ la okrenuta od majke i na taj način se — daleko iz­ nad njenog uzrasta — suprotstavljala majci kao ri- valka. Sve je ovo bio sadržaj analize lično nesvesnog. Kako me ovo već iz profesionalnih razloga nije smelo da iritira, neizbežno sam postao heroj i otac-ljubav- nik. Takođe i prenos je na prvom mestu bio sadržaj lično nesvesnog. Moja herojska uloga je bila čist pri­ vid i, kao što sam ja na ovaj način postao samo fan­ tom, tako je ona igrala njenu tradicionalnu ulogu pre­ mudre, odrasle majke-ćerke-ljubavnice koja sve ra­ zume, samo jednu ulogu, personu iza koje je ležalo skriveno njeno stvarno i pravo biće, njena individu­ alna Sopstvenost. Ukoliko se ona na prvom mestu sa­ svim identifikovala sa njenom ulogom, uopšte  nije bila svesna same sebe. Ona je još uvek bila u magli njenog infantilnog sveta i još uopšte nije bila otkrila pravi svet. Ali, u istoj meri u kojoj je kroz analizu postala svesna prirode svog prenosa, javili su se i oni snovi o kojima sam govorio u I poglavlju. Ovi snovi su doneli delove kolektivno nesvesnog, sa čim se ras­ pao i njen infantilni svet a time i herojska igra. Ono je došla sebi i prihvatila sopstvene stvarne mogućno­ sti. Na ovaj način obično protiče najveći broj sluča­ jeva, koji su u znatnoj meri dovoljno analizovani. Da se svest njene  individualnosti vremenski podudara upravo sa oživljavanjem arhaične slike boga, ni  u kom slučaju nije samo usamljena koincidencija, već vrlo čest događaj koji, po moni mišljenju, odgovara nesvesnoj zakonomernosti.

Posle ovog udaljavanja vratimo se našem zapo­ četom razmatranju.

Kada se ukinu lična potiskivanja, tada izranjaju međusobno stopljeni, individualnost i kolektivna psi­ ha i zamenjuju prethodno potisnute, lične fantazije. Fantazije i snovi koji se javljaju od sada poprimaju nešto drugačiji izgled. Nesumnjivi znak kolektivnih slika izgleda da je »kosmičnost«, naime vezivanje snenih i fantastičnih slika za kosmičke kvalitete, kao

što su vremenska i prostorna beskonačnost, enormna brzina i rasprostranjenost kretanja, »astrološke« po­ vezanosti, telurska, lunarne i solarne analogije, bitne telesne izmene proporcija itd. Takođe i jasno koriš- ćenje mitoloških i religijskih motiva u snu ukazuje na aktivnost kolektivno nesvesnog. Kolektivni eleme- nat vrlo često se najavljuje pomoću čudnovatih simp­ toma,2 npr. u snu čovek leti kroz vasionu kao kometa, on je zemlja ili sunce, ili zvezde, ili je izvanredno veliki ili patuljasto mali, ili je umro, ili na nepozna­ tom mestu, samom sebi stran,  zbunjen  ili  sumanut itd. Isto tako se javlja osećanje dezorijentacije, ne- svestice i si.  zajedno  sa  simptomima  inflacije.

Obilje mogućnosti kolektivne psihe deluje za- slepljujuće i zbunjujuće. Sa raspadom persone nailazi oslobađanje upravljane fantazije, koja nije na izgled ništa drugo do specifična delatnost kolektivne psihe. Ova delatnost privodi sadržaje u svest o čijem se po­ stojanju prethodno nije ni slutilo. Ali u onoj meri u kojoj raste uticaj kolektivno nesvesnog, gubi svest svoju vodeću ulogu. Neprimetno svest postaje ono što je vođeno, pošto postepeno vodstvo preuzima nesves- tan i bezličan proces. Tako se svesna ličnost nepri­ metno, kao jedna između ostalih figura pomera na šahovskoj tabli nevidljivog igrača. A igrač je taj koji odlučuje u sudbonosnoj partiji, a ne svest i njena namera. Na ovaj način je u prethodno pomenutom primeru došlo do oslobađanja od prenosa, koje je sve- sno izgledalo nemoguće.

Nastajanje ovog procesa je neizbežno, svuda gde je neophodno da se izađe iz prividno nerešive teško­ će.  Naglašavam  da,  ova  neophodnost  samo  po  sebi razumljivo, nije prisutna u svim slučajevima neuro­ za time što možda kod većine pre svega dolazi u ob­ zir uklanjanje trenutnih teškoća prilagođavanja. Te­ ški slučajevi se svakako ne mogu izlečiti bez dubljih

2  Nije suvišno napomenuti da se kolektivni elementi ni u kom slučaju ne javljavu samo u ovom stadijumu analitič­ kog postupka. Ima različitih situacija u kojima dolazi do izražaja aktivnost kolektivno nesvesnog.  Ali  ovde  nije  me- sto da se ulazi u razjašnjavanje ovih preduslova.

»karakternih izmena«,  odnosno promene stavova.  U najvećem  broju  slučajeva   prilagođavanje   realnosti zahteva toliko rada da dugo vremena uopšte ne do­ lazi u obzir prilagođavanje prema unutra, na kolek­ tivno  nesvesno,  Ali  ako  ovo  prilagođavanje  prema unutra postane problem, onda se iz nesvesnog javlja svojstvena, neodoljivajprivlažnosj;, koja bitno upliviše na svesni životni pravac. Prevaga nesvesnog uticaj a je zajedno sa tim skopčanim raspadom persone i sma­ njenjem vodeće snage svesti, stanje psihičkog pore­ mećaja ravnoteže, koji se u slučaju analitičkog tret­ mana postiže veštački sa namerom lekara da otkloni teškoće  koje  zadržavaju  dalji razvitak.  Naravno  da postoji beskrajno mnogo prepreka koje se mogu sa­ vladati pomoću dobrog saveta,  nešto  moralne podr­ ške, pomoću uvida ili nešto dobre volje od strane pa­ cijenta.  Na taj  način mogu se postići i vrlo lepi te­ rapijski uspesi. Ne retko postoje slučajevi gde čovek o nesvesnom uopšte nema šta da kaže. Ali ima i teš­ koća čije se zadovoljavajuće rešenje uopšte ne može sagledati.  Ako  u  ovim  slučajevima  pre  terapijskog postupka ne dođe do psihičkog poremećaja ravnoteže, tada će ovaj  sigurno nastupiti u toku postupka i to vrlo  često  bez  nekog  aktivnog  udela  lekara.  Cesto izgleda tako kao da su ovi pacijenti samo čekali na pouzdanog čoveka da bi, prepuštajući sebe, mogli da klonu. Ovakav gubitak ravnoteže u principu je sličan psihotičnom  poremećaju,  to  jest  on  se  od  početnog stadij uma  duševne  bolesti  razlikuje  samo  po  tome što u daljem toku vodi u ozdravljenje, dok onaj drugi vodi u sve veće pustošenje. To je stanje panike, pre­ puštanja pred na izgled beznadežnim zapletom. Naj­ češće  ovom  prethode  očajnički  voljni  napori  da  se ovlada teškoćama i tada dolazi do sloma u kome pro­ pada do tada vodeća volja.  Ovim putem oslobođena energija nestaje iz svesti i u neku ruku prelazi u ne­ svesno. Činjenica je da se u ovakvim trenucima jav­ ljaju  prvi  znaci  nesvesne  delatnosti.  (Ukazujem  na primer duševno  bolesnog  mladića).  Očigledno  da  je energija koja je napustila svest oživela nesvesno. Ne­ posredna  posledica  je  promena  svesnog  stava.  Lako

se može predstaviti da je u slučaju pomenutog mla­ dića jedan jači mozak onu viziju zvezda mogao shva­ titi kao spasonosno otkrovenje a ljudski bol mogao sagledati sub speciae aeternitatis, i tako uspešno po­ vratiti izgubljenu prisebnost.3

Na ovaj način bila bi otklonjena na izgled ne­ savladiva prepreka. Stoga gubitak, ravnoteže posma- tram kao nešto svrsishodno, pošto ovaj zamjenjuje, zakazujuću svest pomoću automatske i instinktivne delatnosti nesvesnog, čiji je cilj uspostavljanje nove ravnoteže koju i postiže — pod pretpostavkom da je svest kadra da asimiluje sadržaje koje produkuje ne­ svesno, to jest da ih shvati i obradi. Ako se nesvesno jednostavno probije u svest, onda dolazi do psihotič- nog stanja. U slučaju da ne može potpuno da se pro­ bije i da dostigne razumevanje, onda nastaje konflikt koji parališe svaki napredak. Sa pitanjem razumeva- nja kolektivno nesvesnog dospevamo do znatnih teš­ koća, koje su predmet razmatranja u sledećem po­ glavlju.

a Theodore Flournov, Automatisme teleologique anti- suicide; un cas de suicide empeche par une hallucination. U: Archives de Psychologie, VII, 1908, S. 113—137; i Jung, Psychologie der Dementia praecox, 1907, S. 174, Ges. Werke, Bd. 3, Par. 304.