Treće  predavanje

Dornah, 10.septembar 1924.

 

            Dragi moji prijatelji! Da bi se duboko uviđalo u čitavo biće čoveka, potrebno je još malo nastaviti posmatranja kakva smo juče priredili. Upravo se na ovakvim pojavama posebno vidi ono, što ima puni značaj kod prelaska od zdravlja ka bolesti. Zato bih vam još ponešto izložio o razvitku čovekova bića, naime pojavu koja se nalazi između izvesnih patoloških puteva koji zadiru u ljudski razvoj, i jedne vrste prirodnoga posvećenja kao struje razvoja. Razložio bih vam dakle to što leži između patoloških struja čovekove prirode i struje posvećenja, njihovu uzajamnu srodnost, ali i još nešto.

            Za ovakav razvitak su upravo tipične personalnosti poput juče pomenute svete Terezije. Kad se posmatra put razvitka takvih personalnosti, to se može činiti i drukčije nego što sam juče pomenuo. Kod njih se odigrava neka vrsta dolaska duhovnoga sveta na horizont ljudskoga opažanja. Naravno da je to teško opisati, jer u uobičajenome govoru zapravo ne postoje reči koje su potrebne za potpuno karakteriziranje tih abnormalnih stanja. Ipak će biti razumljivo to što imam da vam kažem. Ono što ulazi u vidokrug, takve ličnosti će u prvome stadijumu nazvati ulaskom u prvo boravište Boga. To u prvome stadijumu deluje kao sušta »prisutnost«. Te osobe utvrđuju kako recimo nemaju tačno viđenje onoga što doživljavaju kao prisustvo nekakvoga duhovnog bića, već one, naročito kada se doživljaj bliži kraju, imaju jasno osećanje da je odnosno biće bilo tu, da je bilo zajedno sa njima. Dogod su dotične ličnosti u ovome stadijumu svoga razvoja, prva im je stvar da se sasvim održe u zajedničkome bitisanju sa sveopštim; one su štaviše nezadovoljne ako im neko drugi pripoveda o vizijama i obličjima, jer imaju mnjenje: njihov doživljaj je mnogo prisniji, intimniji i stvarniji. Toliko se nalaze unutar ovoga doživljaja, da imaju osećaj: natčulno ne sme doći na videlo, nego mora biti prisutno tek kao neki uopšteni doživljaj prisustva. To je prvo.

            Zatim ove ličnosti ulaze u drugi stadijum. Tu već pripovedaju o istinski slikovitim opažanjima prisutnih duhovnih bića. Najpre poimence pripovedaju o osećajima dodira, o polaganju duhovne ruke ili čak o dodirivanju čela i sličnome, iako tu nije prethodilo prisustvo vizije koja podseća na opažanje okom. Zatim se stanja ipak podižu do ove vizije, koja podseća na opažanje putem oka. Ona se mogu tako povisiti, da ova ličnost pred sobom naprimer vidi Isusa kao stvarnu osobu. To je po pravilu drugi stadijum. Osobeno je da takve ličnosti, ulazeći iz prvoga u drugi stadijum, nemaju neki snažan osećaj da su ranije bile nezadovoljne ako bi im se pripovedalo o ovome drugom stadijumu. Ovde nema oštre veze dva stadijuma, koja bi bila primerena sećanju. Te ličnosti sasvim intenzivno žive u pojedinome dotičnom stadijumu.

            Vredan je pomena treći stadijum, koji doživljavaju ovakve ličnosti. Prema njihovome opisu, treći stadijum faktički donosi iskustvo o nečemu što je oštro kolorisano u svim pravcima. Te ličnosti pripovedaju kako proživljavaju neizmerno mnogo bola pri dolasku ovoga doživljaja. Tu je sve tako puno bola da, kad se dotični može posmatrati tokom ovoga doživljaja, taj se doživljaj bola faktički ispoljava kroz ječanje i slično, baš kao što se u životu iskazuju bolovi koji imaju svoje uzroke u fizičkome i eterskom telu. No ovde je recimo svojstveno da te ličnosti dospevaju dotle da žele taj bol, da ga posmatraju kao nešto što žele da imaju, jer one kao nešto prirodno uviđaju da ovaj doživljaj na pravi način stiču prolaskom kroz bol.

            Zatim se oni uspinju ka tome, da unutarnje preobražavaju bol. To je sasvim posebno interesantan stadijum: dok bol faktički ostaje tačno kakav jeste, on postaje osećaj radosti, uzdignut do osećaja uživanja. Doživljaj teče tako da nailazi bol, da objektivno stanje ostaje isto, ali to sada ide dalje u duhovno. Ako bi se ta osoba odmah ponovo izmestila iz duhovnoga, osetila bi bol onako kao i bolesnik; ona ga takođe oseća kada se opet vraća iz najvišega stadijuma ovoga doživljaja. No u najvišem stadijumu doživljaja, gde ona više nema osećaj da joj prilaze duhovna bića već da se uzdigla u duhovnu svet, u tome stadijumu – reklo bi se: subjektivno, ali izraz potpuno ne štima – bol se preobražava do osećaja uživanja. I tada nastupa objektiviziranje, simbolično objektiviziranje bola. Upravo je u ovome krajnjem doživljaju najčešće prisutno jasno sećanje, a ne gubitak sećanja, tako da ova osoba, kada se opet vraća iz doživljavanja i ima sećanje, opisuje: jedan serafim ili heruvim joj je stajao sa strane, imao je mač, gurnuo ga u njen stomak, što je uzrokovalo strahoviti bol; i dok ga je izvlačio, s njime je izvukao i utorbu, i upravo nakon što je nastupilo ovo izvlačenje utrobe, usledilo je u sadašnjici najuzvišenije, puno milja doživljavanje Boga.

            Vidite, takvi su po pravilu uzastopni stadijumi. Njih sad možete sasvim tačno pratiti pomoću antroposofskoga saznanja. Jer, vidite, prvi stadijum se sastoji iz toga da je ja-organizacija, nakon predstadijuma koji sam juče opisao, sklona da započne drugi stadijum iz naznačenoga sleda, da ja-organizacija sobom vuče astralno telo i doživljava zajedno sa njim, bez toga da ova njihova veza normalno duboko zahvata u fizičko i etersko telo. Tako kod ovih osoba u polubudnome, za trećinu ili četvrtinu budnome stanju postoji doživljavanje koje nikad ne može prispeti u uobičajenu svest, koje opstaje za sebe i protiče u ja-organizaciji i astralnome telu, dok uporedno, u izvesnoj samostalnosti, teče doživljavanje eterskoga i fizičkog tela. Tako dakle idu paralelni procesi: duhovni doživljaj koji protiče u ja-organizaciji i astralnome telu, koji samo biva praćen doživljavanjem eterskoga i fizičkog tela. To nikad nije slučaj u normalnoj svesti, jer su tada vrlo intenzivno povezana sva četiri člana čovečjega bića, tako da nema proticanja nikakvih paralelnih doživljaja. Tu se sve nalazi u međusobnoj povezanosti. U onome drugom u najeminentnijem smislu postoji neka vrsta osećaja, čitavi doživljaj je takav da čovek sebe vidi kao jedinstvo sa onim što doživljava. Kao najvažniji doživljaj on prvenstveno prepoznaje jednobitnost, jer kad je astralno telo privučeno ja-organizaciji i kad doživljava duhovne entitete, ono ih doživljava kao prisutnost koja je tu. To se otprilike doživljava kao i vlastito telo. Nema diferenciranja u opažanju, to se ne doživljava kao nešto spoljašnje već kao jednako sebi, i to je prva stvar. To je »doživljaj prisutnosti«.

            Sad idemo ka drugome stadijumu. On je interesantan time što dotična ličnost najpre ima predstave svakojakih dodira, koje naravno uobičajena patologija vrlo lako može pobrkati sa onim što se poznaje i u psihijatriji, ali što ipak nije isto. Oni se zatim uspinju do stvarnih vizija. To je onaj stadijum gde ja-organizacija i astralna organizacija još uzimaju i etersko telo, te je paralelni doživljaj takav da ja-organizacija, astralna organizacija i etersko telo međusobno doživljavaju nešto izdignuto iz fizičkoga tela, dok fizičko telo u paralelnome hodu izvršava svoje procese. Time nastupa nešto posebno. Kada gledamo očima u običnome životu, proces je takav da bivamo spolja  nadraženi svetlošću, da taj nadražaj opet primamo unutra. Ovaj nadražaj onda ide do eterskoga tela i odatle stvara svesni doživljaj. Isto je tako naprimer kod oka. Kada gledate, vrši se prvi spoljni nadražaj koji najpre biva pobuđen u »ja«, koji prodire u astralno pa navaljuje do u etersko telo, i etersko telo je onda to koje posreduje sav svesni doživljaj čoveka, dok u neku ruku na sve strane udara na fizičku organizaciju. U ovome udaranju leži svesnost doživljaja. To je iscrpan proces. Proces u oku, šematski prikazan, bio bi recimo ovaj (vidi crtež 3): izvršava se nadražaj, on prvo deluje na »ja«, prelazi u astralno pa u etersko telo, i to, što deluje u eterskome telu, na sve strane udara u fizičko telo, fizičko ga gura natrag, i taj odboj od fizičkoga jeste istinski doživljaj u oku. To je neprestana igra između eterskoga tela i sudovnjače, mrežnjače. Ono što etersko telo čini u sudovnjači i mrežnjači, u uobičajenoj svesti se pojavljuje upravo kao doživljaj u oku. Slično je kod svakoga opažanja čulima. Za onoga ko prozire stvari, svaki opis koji stoji u današnjoj fiziologiji ili čak u teoriji saznanja, strahovita je detinjarija.

            Sad, vidite, kod takvih ličnosti kakve sam vam opisao, etersko telo biva neposredno obuzeto doživljajem. Doživljaj boravi u »ja«, u astralnome, eterskom telu, on sad ne udara na čula, već iznutra udara na  nervno-čulni sistem, zapravo najpre udara na sistem žlezda, zatim na nervni sistem, i tek odatle uzračava u čula, tako da čula bivaju zahvaćena na način koji je polarno suprotan od onoga u običnome životu. Umesto da doživljaj u svesti bude pobuđen putem čula, sad taj svesni doživljaj postaje kolorisan, intenziviran, slikovit, dok iznutra dosijava prema čulima. Tokom ovoga dosijavanja nastaju predstave dodira u nervima osećaja. To se uzdiže do vizija. Oni sada vide sav unutarnji proces.

            Kad razvoj napreduje, on dalje preuzima svoj smer i tada ja-organizacija, astralno i etersko telo hoće sa sasvim druge strane, nego je to inače slučaj, da zahvate fizičko telo koje nije naviklo da bude zahvatano iznutra, vać je naviklo da bude zahvatano spolja. Sada treba da bude zahvaćeno iznutra. Posred života treba da se ispunjava isti onaj proces, koji se zapravo ispunjava samo kad čovekova duhovno-duševna organizacija, tri sedmice nakon začeća, silazi u fizičko telo. Ovaj se proces inače ne može ispuniti u običnome življenju, jer je etersko telo povezano sa fizičkim telom. Sada je etersko telo izdignuto od strane ja-organizma i zahvaćeno astralnim telom. Tu biva kao kada se kod rođenja zaposeda fizičko telo, što se sad dalje nastavlja i čovek hoće da dohvati fizičko telo sa sasvim druge strane. To zadaje bol. Jer zapravo, i u slučajevima bolesti, svaki bol se sadrži u tome da telo biva dohvaćeno iz sasvim drugoga pravca nego inače. Ovo se pak dešava u trenutku kad biva dostignut treći stadijum. Ne treba da vas iznenadi što se ovaj treći stadijum objektivizira, što on upire u fizičko telo koje mu pruža otpor i koje se bez pravovaljane inicijacije ne može zahvatiti na taj način, te zato, kad ne postoji pravovaljana inicijacija, u potpunosti pruža otpor i time uzrokuje bol. Ono u bolu povratno odražava to što doživljava. To je prva faza doživljavanja, koja postoji u trećem stadijumu. Fizičko telo pruža otpor, otpor se iživljava u bolu. Šta prodire kroz bol? Kroz bol prodire stvarni duhovni svet.  On dolazi kroz bol. Duhovni svet upravo dolazi sa druge strane. Na strani uobičajenoga opažanja čulima, uobičajenoga mišljenja, leži zahvatanje fizičkoga sveta. Duhovni svet se zahvata na suprotan način. Put ka njemu vodi kroz bol. No u trenutku kada fizičko telo pruža otpor i kad svakako postoji intenzivan bol, u tome pak trenutku, kad bol biva zahvaćen od strane duhovnoga sveta koji tu prodire, bol se preobražava do u osećaj uživanja. To je već tako. Najpre u organizmu postoji bol, no u bol prodire duhovni svet koji ga prostrujava: pojavljuje se heruvim ili serafim – tako se predaje imaginacija – zabija unutra svoj mač, vadi ga dok izvlači utrobu. To znači da čovek postaje nezavisan do fizičkoga tela, kakvo inače ima. On sad ne doživljava u utrobi, nego je prešao na doživljavanje u duhovnome. Fizički bol se preobrazio u uživanje. Ljudi govore o prisutnosti Boga ili, ako diferenciraju, o prisutnosti duhovnoga sveta.

            Ovaj zadnji stadijum doživljavaju ličnosti, koje su u svome eterskom telu dovoljno jake da mogu podneti čitav taj proces. Kod takvih su ličnosti ove stvari utemeljene u karmi. Uzmite naprimer ličnost kao što je sveta Terezija. Ona dolazi iz jedne ranije inkarnacije, u kojoj je njena duša bila baš posebno jaka. Utelovila se kao sveta Terezija. Pre zahvatanja fizičkoga tela u inkarnaciji, ona na intenzivan način zahvata etersko telo. Ono postaje jače, unutarnje kvalitativno intenzivnije nego kod uobičajenoga čoveka. Ona u sebi nosi ovo unutarnje ojačano, unutarnje kvalitativno osnaženo etersko telo. Ovakvo etersko telo, koje na odgovarajući način istupa iz fizičkoga tela, snažno se vezuje za astralno telo i »ja«, jer su ovi po sebi jaki zbog neke ranije inkarnacije. I razlog nastajanja bolesti, barem određene vrste bolesti, jeste što se etersko telo ne drži u organima dok unutar njega borave vitalizirajuće snage iz hrane. No u trenutku kad ovakvi ljudi imaju pomenute doživaljaje sa aspekta posmatranja fizičkoga čoveka, kad doživljavanje ulazi u treći stadijum, dešava se da oni zbilja bivaju bolesni. Etersko telo je pak istovremeno jako i još dovodi do toga da se bolest prevaziđe u početnome stadijumu razboljevanja, tako da kod procesa koji se tu odigrava i gde u status nascendi nailazi bolest, u isto vreme ipak iznutra polazi samodelatna terapija iz jakoga eterskog tela. Čitavi proces jeste latentno razboljevanje i lečenje. To spada u ono najinteresantnije na području razvoja čovečanstva.

            Upravo kod personalnosti kakva je bila sveta Terezija, u krajnjem stadijumu njenoga razvitka, vidite neprestano pojavljivanje bolesti u nastanku i neprestano  izlečenje. Ovo naizmenično dejstvo, ovaj čudesni udar klatna između razboljevanja i izlečenja, naravno da se ne odigrava u fizičkome svetu jer nije stvoren za njega, već se odigrava u duhovnome svetu. Zar ne, kad zemaljska inkarnacija formira etersko telo, ono dobija svoj oblik. U tome času se tu useljava personalnost kao što je sveta Terezija. No dok u nastanku priziva patološka stanja, ona se uzvija u svet gde je bila pre rođenja, dakle u duhovni svet. Udar klatna je: uronjavanje u fizičko telo, uzdizanje u duhovni svet; duhovni svet – fizički svet, duhovni svet – fizički svet, ali fizički svet doživljen polarno suprotno od onoga što se inače doživljava pri ulasku u inkarnaciju. Ovaj unutarnji proces ozdravljenja, ovaj terapeutski proces izvršen iz svemira, jeste nešto tako intenzivno, da on ustavri može priljepčivo delovati na bolesne u blizini takve ličnosti, kad njihova bolest donekle leži u smeru u kome se odigrava čitava stvar, tako da se u blizini takvih ličnosti faktički mogu dešavati najčudnija izlečenja.

            No stvar može ići mnogo dalje, i ove stvari, koje su se docnije izrodile u  praznoverne službe relikvijama, službe vračanja, crkve su u starija i bolja vremena koristile na profinjeni ezoteran način. Jer, u bolja vremena religioznoga razvitka davane su očevidne, do u imaginativne prikaze očite biografije takvih ličnosti i one su prilazile vernicima, te su se ovi mogli ispunjavati svom slikovitosti takvih ličnosti.  I tu se već moglo desiti – neću reći da se to uvek dešavalo, ali se moglo desiti da, kada je neki razuman vodeći čovek imao prilike,  on bi u uobičajenome životu nekoj ličnosti, čija se bolest razvijala u izvesnome pravcu, jednostavno davao u ruke ovu intenzivno imaginativno pisanu biografiju, možda ojačanu njegovom vlastitom reči. I time su se mogli izvršavati procesi lečenja, tako da je već usmeravanje mentaliteta ovih ličnosti ka životu takvoga sveca imalo terapeutski značaj.

            Vidite da upravo posmatranja, koja tako duboko zalaze u čovečje biće, uvek prelaze iz zdravoga u bolesno stanje, ali i u stanje natčulnoga doživljavanja. I zato, ako nekome savetujete da vrši vežbe radi ikakvoga ulaženja u natčulni svet, ove vežbe moraju biti tako orijentisane da ojačavaju, osnažuju ja-organizaciju, astralno i etersko telo, da bi se takav proces, što sam ga opisao kao naprosto datoga kroz karmu dotične ličnosti, na delu mogao ispuniti na ispravan način. Što se zapravo ispunjava u inicijaciji, može se studirati već na procesima koji se tako čvrsto dotiču patološkoga. Otuda za lekara nije od neznatnoga značaja da se on prepušta studiranju života takvih ličnosti, jer upravo tu nalazi ono što se istinski može izraziti samo u paradoksima. U životu takvih ličnosti utvrđuje zdravu protivsliku tu ili tamo nastupajućega kompleksa simptoma, i za lekara je najplodotvornije da gleda zdravu protivsliku patološkoga procesa. To je ono, što na unutarnje ezoteran način ponajčešće uvodi u rukovanje terapeutskim. Pridođe li tome još recimo spoznaja materijalno-supstancijalnoga, koje kao lek može nastupiti u svojoj srodnosti, svome afinitetu sa bilo kojim snagama eterskoga tela, koje su kod takvih abnormalnih osoba delatne u samoregulaciji, a ako se dakle upoznaje kako se  razvijalo etersko telo svete Terezije kada se bolest pojavila u status nascendi i ako se pak upoznaje ozdravljujeće dejstvo zrakastih snaga u antimonu, tada je iz same prirode pročitan terapeutski proces.

            Moglo bi se kazati kako u posmatranju takvih doživljaja leži ono što je čudnovato, naime paradoks da se uči sagledavanje bolesti s jedne druge strane, gde bolestima ne rukuju ljudi, već duhovna bića. Jer jedan je postupak onaj, koji ljudi razvijaju nasuprot bolesti. To je postupanje sa zemaljskoga aspekta. On se sastoji iz toga, da se terapijom ponovo privedu uslovi koji ukidaju bolest. Duhova bića, koja imaju posla sa čovekom, drukčije rukuju bolestima. Ona unose bolest u karmičke mreže. To je njihov posao, svakako posao koji stvari ne dovodi u tako blisku uzajamnu vezu, kao što su one povezane kroz patologiju ovde na zemlji. Ovde nekoga čoveka, koji se razboleo sa sedamnaest godina, ne možemo lečiti u četrdesetpetoj. No, s obzirom na uobličenje karme, svakako biva tako da ono, što u bilo kojoj inkarnaciji protiče kao proces bolesti – bio on lečen ili ne – biva utkano u karmu, možda čak tokom tri hiljade godina, jer vreme ima sasvim druga merila unutar duhovnoga sveta. Ipak se vrlo mnogo uči iz procesa gde se javlja ono što, gledano sa duhovnoga stanovišta, već može da nastupi  u duhovnome svetu, a onda može zračiti i dole u fizički svet.

            Uzmite sad proces kakav sam vam upravo naveo, koji se u običnome toku evolucije možda izvršava u tri hiljade godina. Ovim potezima hoću da navedem kako sve, što se dešava sa čovekom, biva tako uobličeno od strane duhovnih bića, da sve ostalo, što tu spada kao poravnavajuće, nastupa u tri hiljade godina. To je normalan proces. No, vidite, čovek u običnome životu tek vrlo netačno poznaje vreme. Kako se vreme predstavlja u uobičajenome životu? Kao linija, koja od protekle beskonačnosti kroz sadašnjost doseže u budućnost. Tako se otprilike predstavlja vreme, svakako debelom linijom, ne linijom već debelim užetom, jer ono sadrži sve što se uopšte opaža u svetu, računajući i svaki pojedini trenutak sadašnjosti. Ono se tako predstavlja, kada se uopšte predstavlja. Ljudi to najčešće sebi uopšte ni ne predstavljaju. Duhovno gledano, stvar nije takva. I čovek teško uči da nađe razumevanje za duhovne tokove, koji se nalaze unutar svih fizičkih tokova, kada sebi jedino tako može da predstavi vreme. Vreme u realnosti ipak nije takvo, već sva pređa, koju sam nacrtao na tabli, može biti zapletena u jedno klupko. Unutar ovoga klupka je sva linija vremena, tri hiljade godina su u ovome klupku (vidi crtež 4). Vreme može da se sklupčava, i ako se ono sklupča za bilo koju evoluciju, tada ovo klupko može da živi upravo u nekome čoveku. Kod svete Terezije je, u njenome zemaljskom postojanju, živelo jedno sklupčano vreme. Istinska je misterija da stvari, koje su inače daleko razmaknute u karmi, ovde postaju zbijene.

            Kad dakle pristupite takvim pojavama, vidite kako se unutarnja duhovna karmička razmatranja priključuju spoljnim patološko-terapeutskim razmatranjima. Tu pak vidite kako sveštenički postupci sa čovekom, koji se moraju držati izviđanja karmičkih veza, duhovnih stvari, kako se ovi postupci mogu dodirivati sa onim proziranjem stvari, koje se može vršiti jedino sa medicinskoga stanovišta. Jer, u proziranje ovakvih stvari ne spada samo teoretsko znanje, već i življenje unutar istih. Lekar je taj koji treba da u njima živi na onoj strani, koja se otkriva patološko-fiziološkim putem. Sveštenik je pak taj, koji treba da u istima živi na strani koja se utvrđuje sa teološko-karmičkoga stanovišta. I onda će se utvrđivati harmonija u zajedničkome radu – našta se uvek mora iznova paziti – a ne u diletantskome zamešateljstvu.

            Vidite, sad je sa ovim stvarima povezano još nešto drugo, osobito za našega vremena. Vi znate, dragi moji prijatelji, kako nekome čoveku teško pada da pojmi ideju koja je samorazumljiva za prostodušna čoveka, ideju koja biva poricana, jer intelekt filosofa ne može da joj priđe: ideju slobodne volje. Govorio sam o čulnim osetima: stvari koje stoje u fiziologiji i psihologiji, ispoljavaju se kao detinjaste za onoga ko ih proniče. Što se pak naklapa o slobodnoj volji, tim pre. Jer, vi morate promisliti da odluka slobodne volje u svakome trenutku jeste efekat čitavoga čovečjeg bića; u odluci slobodne volje, koja se doživljava zdravo ili bolesno ili polubolesno ili prezdravo, nalazi se čitavo biće čoveka, ali sa svime što se na njemu može provideti, dakle sa svim komplikacijama. Čovekova priroda se može upoznati tek kada se uči njeno spoznavanje u ovoj komplikovanosti. I vidite, što je kod abnormalnih ličnosti poprimilo abnormalnu osenčenost s jedne ili druge strane, to je kod svakoga čoveka sjedinjeno do na harmoniju. Ovo je trivijalno izražavanje, ali je istinito: kao što je čovek pristupačan za heruvima, tako je pristupačan i za đavola. I još ćemo studirati one procese, gde je čovek pristupačan za đavola. Sve to postoji i u običnome čoveku, samo uz potiranje suprotnih delatnosti, koje se jednakom snagom razvijaju u najrazličitijim pravcima. Kao što u svakome postoji anđeo, tako u svakome postoji i đavo. Kada su pak anđeo i đavo iste snage u bilo čemu, oni se potiru.

            Posmatrajte sada ovu vagu (vidi crtež 5) i njenu središnju tačku.  Ovde možete postaviti tegove, sve može dospeti u kretanje, ali na sredini je sve u mirovanju, u hipomohlionu, i ne dotiče ga ono što vi postavljate levo ili desno. Ipak se mora pronaći takva podešenost, da se ne bi uticalo na njega. Sličan duhovni hipomohlion u čoveku izazivaju suprotstavljene snage. Po tome možete studirati čovekovu prirodu. Nigde nećete naći povoda da čoveka studirate kao slobodno biće, jer u njegovoj je prirodi sve kauzalno uslovljeno. Ako čovekovu prirodu studirate sa materijalističkim ubeđenjem, ne dolazite do ideje o slobodi. Dolazite do kauzalne uslovljenosti. No čoveka možete i duhovno studirati. Tu dolazite do determinacije volje kroz božanstvo ili duhovna bića, ali ne dolazite do slobode volje. Možete biti grubo čvornovat materijalist, pa poricati slobodu i studirati prirodnu kauzalnost volje, a možete biti i profinjena glava poput Lajbnica i gledati na duhovno, čime dolazite do determinizma. Naravno, dok studirate tas sa ovom ovde polugom vage, uvek dolazite do kretanja; dok ga studirate sa ovom polugom, takođe uvek dolazite do kretanja. Tako to biva kad čoveka studirate prema prirodi, tako to biva kad čoveka studirate prema duhu. Ne dolazite do slobode. Ona leži usred tačke ravnoteže između to dvoje.

            Ovo je teorija. No u praksi biva tako da kod nekoga čoveka, koji pred vama stoji u teškome životnom položaju, treba odlučiti da li ga možete učiniti odgovornim za njegovo delo. Tu praktično postoji pitanje da li on može raspolagati svojom slobodnom voljom, ili ne. Po čemu ćete to razlučiti? Time što ćete  uzmoći da prosudite da li se njegova duhovna i fizička konstitucija drže ravnoteže. I lekara i sveštenika mogu snaći obadva slučaja. Zato u školovanje, kako lekara tako i sveštenika, mora spadati proviđanje stanja u kome čovek ili stoji u ravnoteži između duha i prirode, ili mu je ova ravnoteža poremećena.

            O osećaju za odgovornost neke ličnosti, nikad se ne može odlučiti drukčije nego prema dubokoj spoznaji čovečjega bića. Pitanje slobode u vezi sa pitanjem odgovornosti jeste upravo najdublje koje se može zamisliti.

            Na to ćemo se sutra nadovezati i nastaviti dalje. Videćemo šta s jedne strane uvodi u zdravlje, a sa druge u patološko.