Šesto  predavanje

Dornah, 13. septembar 1924.

 

            Moji dragi prijatelji! Posmatrali smo čoveka u njegovoj suštini, ali traba da razjasnimo i nešto drugo: u kojoj se on meri u svome zemaljskom životu iz onoga, što možemo nazvati normalnim, u nekome pravcu razvija prema patološkome, ili se možda razvija u pravcu koji ga dovodi u odnos s realnim duhovnim svetom.

            Danas ćemo pokušati da se izdignemo iznad pojedinačnoga ljudskog života, iznad čovekova života ukoliko on predstavlja pojedini zemaljski život, da bi najpre, na nekome više ili manje preglednom primeru, kao i na onim stanjima koja se, mogao bih reći, ostvaruju kao polarne suprotnosti između dopiranja u duhovni svet i spuštanja u telesno, u naturalno, da bi dakle videli kako se prema takvim procesima odnosi ono što se pokazuje kroz ponovne zemaljske živote. Jer zaista je tako: ako će da obavlja svoj poziv, lekaru nije dovoljan samo spoljašnji niti razumski način, već on punim srcem, svom svojom čovečnošću, potrebuje boravak unutar duhovnoga sveta, posmatranje sveta sa duhovnoga aspekta. No čovekovo biće, kroz uzastopne zemaljske života, jednom faktički dospeva da uzroke iz jednoga zemaljskog života na duhovan način prenese u drugi, da to postane delotvorno u njemu, tako da za nas karma ne ostaje neka fraza, nego postepeno moramo uviđati i kako treba da se kroz lečenje postavljamo prema karmi. Zato  pre svega moramo prozirati njenu delotvornost s obzirom na pataloško i na vizionarsko.

            Kad sveštenik hoće da na ispravan način ulazi u životne pojave i da se stara za duše koje su mu poverene, kad hoće da bude pravi dušebrižnik, njemu je takođe potrebno uviđanje u značenje duhovnoga za ono, što pristupa u fizičkome zemaljskom životu. Tek tada će moći da se bavi ljudima na zemlji na onaj način, koji je ispravan sa duhovnoga stanovišta.

            Tu nas odmah, dragi moji prijatelji, snalazi ono našta danas sa nadmoćnoga, prosvećenog stanovišta možemo gledati sa izvesnim prezirom, no ako bismo to činili, osvetili bi nam se potomci tokom dalekih stoleća. Jer, oni bi sa nama postupali isto kao što danas čovek, koji živi unutar takozvanoga naučnog obrazovanja, postupa sa svojim precima. Odmah ćete uvideti šta time mislim.

            U odnosu na gledište o bolestima izvršen je potpuni preokret u toku razvitka čovečanstva, i on je mogao biti posebno uočljiv upravo krajem devetnaestoga i početkom dvadesetog veka. Ako se povratite za par milenijuma u razvitku čovečanstva, u davna vremena Staroga zaveta, svuda ćete nalaziti ubeđenje: bolest dolazi od greha, ona naposletku ima svoj duhovni uzrok u grehu. To se vrlo ozbiljno uzimalo. Kada bi nastupilo fizičko oboljenje, morala je, kao duhovni uzrok, makar kako biti prisutna neka zabluda ili pogreška. I ovo gledište je išlo dalje. Išlo je dotle, da se govorilo: kod čoveka, kod koga je utemeljena ikakva duševna zabluda ili pogreška, a koja mu izaziva pojavu bolesti, sadržano je nešto duhovno elementarno što tu ne spada, on je dakle na neki način obuzet. – U stara vremena, svaka je bolest značila obuzetost nečim duhovnim, posledicu neke duševne zablude ili pogreške, te je primereno tome podešavana terapija. Ona je bila usmerena na smišljanje sredstava kojima bi se  izbacivalo to što je, kroz duševno ogrešenje, bilo ušlo u čoveka kao tuđa elementarna duhovnost. Ovo gledište, da se bolest ne razume dok joj se ne zna uzrok, bilo je radikalno.

            Uzmite sad ono što se uzdiglo u sasvim redovnome razvitku i što je, pre diletantske psihoanalize, pre analitičke psihologije, na tako strahovit način manje ili više naišlo u zadnje vreme, a što je, sasvim suprotno starim nazorima, kazivalo: svaki greh ima svoj uzrok u bolesti. – Postojalo je ubeđenje o tome; kada bi se igde našao neki zločinac, neki grešnik, pri čemu se pojam greha definisao prilično spoljašnje, prema državnome kodeksu, u tome slučaju je nastojano da se, nakon smrti, makar kako ugrabi njegov mozak, njegova lobanja, da bi se mogla ispitati njena fizička organizacija. Već su se nalazili defekti, obeležja. Oni su se i nalazili s obzirom na mnogošta, i zapravo se u tome pogledu nije malo napredovalo. Valjano prirodnjački obrazovani ljudi dolazili su do nazora, da ne greši onaj čovek koji je savršeno organski izgrađen. Greši se zbog prisutnosti nekoga telesnog defekta: greh dolazi od bolesti. Tako ide razvoj. On ne napreduje po pravoj liniji, već ide kroz polarne suprotnosti; i upravo ljudi, koji su sada došli do potonjega nazora – danas ga neće svako priznati sebi, ali je on mnogostruko utemeljen čak i kod onih, koji spoljašnje baš sasvim ne stoje na tome tlu – ovi ljudi uz sav prezir gledaju unatrag na ona vremena, kada se govorilo: bolest dolazi od greha. – Jer, oni znaju da je prema njihovome mnjenju tačno: greh dolazi od bolesti. Jednako znaju da, ako u bolesti postoji ikakav tvarni proces, taj se mora suzbiti, ukloniti, izvaditi, kao što se ranije išlo na odstranjenje elementarnoga duhovnog sveta. Za onoga ko uveliko promatra stvari, to se u bitnome ne razlikuje, kao što napokon, unutarnje posmatrano, nema neke znatne razlike ni između mnogih izvora lekovitosti koje materijalistička medicina uviđa kao ispravne, i samoga Lurda. Jedni su lečili pomoću crkvenoga, drugi pomoću materijalističkog verovanja. Ove se stvari naprosto moraju nepristrasno sagledati.

            Sada pak, ako se neko tako kreće u, rekao bih, kratkoumnim predstavama, on ne može doći do realnih veza. Zato bih vam danas – i zaista bi, pri kazivanju ovakvih stvari, uvek trebalo govoriti o konkretnome – ispričao jedan konkretan slučaj, koji može protumačiti uzvišenije veze u zdravlju čovekova života. Vidite, u devetnaestome veku je postojao jedan čovek. Kasnije ćete saznati kakav je on tada bio. Ja bih da vas najpre odvedem do jedne njegove ranije inkarnacije – ne bih da govorim o neposredno prethodnoj – koja je bila merodavna za njegovu inkarnaciju u devetnaestome veku i izazvala suštinske posledice po nju. Tu je, u jednome predelu južnoga orijenta, u Aziji bio inkarniran ovaj čovek. Živeo je u sredini gde su ljudi izuzetno voleli životinje. Znate da su orijentalna učenja imala nečega neizmerno čestitog u ljubavi prema životinjama, da su ono, što su nazivali ljubav prema čoveku i stvarima, posebno proširivali na životinje. U ovakvim predelima je, naročito u starija vremena, za izvesne ljude bilo apsolutno prirodno da neizmerno vole životinje i da vrlo dobro postupaju sa nekima od njih. Čovek na koga mislim, koji je u ranijoj inkarnaciji živeo u okruženju gde se tako postupalo sa životinjskim svetom, tada nije bio prijatelj životinja. Verovatno izazvano ranijim inkarnacijama, koje nećemo istraživati, on je u sredini gde je stanovništvo volelo životinje, bio čovek koji je izuzetno rđavo postupao sa izvesnim životinjama. Mučio ih je još kao dečak, rđavo postupao sa njima, dok je docnije svakojakim mučenjima kažnjavao domaće životinje; ukratko, on je  u opsežnome smislu bio mučitelj životinja. To je izazivalo najjaču srdžbu u okolini gde je živeo. I on je zbilja doživljavao mnoge konflikte pri svojoj želji da muči životinje, koje se nije mogao odreći, koja je u njemu postojala kao nešto poput unutarnjega nagona – danas bismo to opet, materijalistički obojeno, kazali: jedne perverznosti volje; pri tome se prihvatio spiritualnoga učenja stanovništva u njegovoj okolini, i to sa veličanstvenom prijemčivosti; to je bila njegova tadašnja svojstvenost, mogao je sebe u potpunosti naći u tome, imao je fini smisao za sve što je poučavala religija u tim krajevima. No upravo je sa najreligioznijim ljudima svoga okruženja zapadao u strahovite konflikte zbog mučenja životinja. Osobito je mučio životinje koje je imao u vlastitoj kući, dakle pre svega kod svojih rođaka, a zatim u vreme kad je sâm postao neka vrsta ratara. Životinje, koje su mu bile najbliža bića, sa kojima su orijentalci postupali toliko dobro kao da su im članovi familije, te životinje je on beskrajno mučio.

            Sada se, kako je rečeno, nećemo zadržavati kod inkarnacije koja leži između ovih i koja bi mogla doći u obzir, jer ona nema mnogo značaja za naredni život toga čoveka. On je ponovo živeo u naše doba, u prvoj polovini devetnaestoga veka. U ovoj inkarnaciji, koja dakle u širem smislu pripada našem vremenu, on je bio rođen kao izuzetno strašljiv čovek, koji je u svojoj strašljivosti bio upućen na to da za sebe veže životinje, da poimence za sebe veže pse. Moglo bi se već kazati da je on, u ovoj ne sasvim normalnoj naklonosti ka životinjama, sad opet razvio jednu nezdravu crtu. Sve je ovo poprimalo nezdravu crtu time što recimo nije razvijao posebnu ljubav prema psima, već radije osećaj da ih mora imati. Upravo u načinu, kako je stupao u vezu sa psima, kao prvo se odmah može videti nešto fantasatično, a kao drugo je tu otpočetka vidljiva unutarnja karmička prinuda. On je u ovoj inkarnaciji usto bio izuzetno nadaren čovek, koji je iz one stare inkarnacije preneo sve što je među orijentalnim stanovništvom doživljavao u spiritualnim učenjima i spiritualnoj religioznosti. To nije bio samo njegov osećaj i osećanje, to je bila njegova životna praksa. U toku svoga života nije dolazio samo do predstava fantazije o duhovnome, nego je došao do mogućnosti da u pravim vizionarskim imaginacijama, koje su mu se predavale uz elementarnu samorazumljivost, pesnički uobličava ono što je fizički prisutno u čovekovom životu i unutar čega neprestano uigravaju duhovna, elementarna bića. To je postojalo kao prvo. Tako ga vidimo kao pesnika, istaknutoga pesnika. Ne samo da je istaknuti pesnik, nego se već može kazati kako je on, upravo u dramatičnome, onaj pesnik koga bi na kontinentu najpre mogli uporediti sa Šekspirom. To je Ferdinand Rajmund, Rajmund sa njegovim ekstravagantnim potezima, sa njegovim divovskim talentom, koji piše dramatične pesme, one što pokazuju da je iz ranije inkarnacije preneo mogućnost uobličavanja, uspostavljanja duhovnoga u čovekov život. Neka se samo pogleda »Alpski kralj i neprijatelj čoveka« i tako dalje, pa se on sa Šekspirom sme uporediti čak i time što je ujedno i znamenit glumac, a što takođe dolazi od njegovoga unutarnjeg poriva da ono trivijalno i netrivijalno iz duhovnoga postavi na binu. On je neuporediv glumac, pun humora na bini, a u životu sasvim pod uticajem nečega drugog, što je na njega prešlo od mučenja životinja, koje je upražnjavao. Tako je ovde na jedinstven način pomešano patološko i genijalno, genijalno koje ga s jedne strane goni da zaista stvara sa šekspirovskom snagom i moći i sa duhovno-duševnom dramatikom, kao i da na bini otelotvori ono patološko, što ga s druge strane goni da u spoljni svet unosi i samu fantastiku. Sada moramo pogledati jednu posebnu crtu kod ove individualnosti Ferdinanda Rajmunda.

            Vidite, u mučenju životinja, koje mu je bilo potreba u jednoj inkarnaciji, on je osećao nasladu, to je rado činio, mučio je životinje iz unutarnje želje. Tokom tadašnjega zemaljskog života nije dospeo do svesti da je to nešto rđavo. Nakon što je pak prošao kroz dveri smrti, došao je do toga. Sad, ono što se proživi koračanjem kroz dveri smrti i onda nastavlja od smrti do novoga rođenja, to se u širem smislu najpre izražava u organizaciji glave. Tu se nalazi ono što se donosi kao sklonost. To je on obilato doneo sa sobom. Ovde sa pak proživljava i nešto drugo, što se obelodanjuje u ritmičkome sistemu, i to naročito u gornjem ritmičkom sistemu, sistemu za disanje. Jer, čovek je ovako izgrađen, ako ga šematski predstavimo (vidi crtež 6): sistem izmena tvari-udovi, ritmički sistem, nervno-čulni sistem. Tada ono, što dolazi iz ranijega zemaljskog života, prenosi dejstvo na nervno-čulni sistem, na ritmički se sistem prenosi ono što je bilo između smrti i novoga rođenja, a ono, što biva na zemlji, deluje jedino na sistem izmena tvari-udovi.

            Sve što je ova individualnost, sadašnji Ferdinand Rajmund, nakon smrti mogla doživeti kao gorko kajanje, kao razbistravajući, duboko otrežnjujući uvid u onu raniju inkarnaciju gde je čeznula za mučenjem životinja, sve se to ispoljilo u stanjima između smrti i novoga rođenja i izvršilo uticaj na ritmički sistem. Ovo je u ritmičkome sistemu došlo do izražaja time što je dejstvovalo do unutar fizičkoga. Jer, u fizici glave imamo naknadno dejstvo prethodnoga zemaljskog života, a u fizici ritmičkoga sistema naknadno dejstvo života između smrti i novoga rođenja.

            U embriologiji ovu istinu imate nadohvat i na spoljašnji fizičko-čulni način. Kod individualnosti Ferdinanda Rajmunda naročito vidimo kako unutar njegovoga sistema disanja, gornjega ritmičkog sistema, deluju gorka uviđanja i sva kajanja koja su se nadvila nad njim dok je, iz presudnoga prethodnog zemaljskog života, koračao kroz dveri smrti. I time biva pobuđen da izgradi ono što treba da vodi do neke vrste nepravilnosti disanja, neznatnoga prijema kiseonika, do jake prodornosti ugljene kiseline, dakle do nepravilnosti disanja koje, fizički posmatrano, ka sebi privode sva stanja straha, koja pak mogu biti nosioci elementarnih bića straha. Sve što živi u nepravilnostima disanja, što u proces disanja ne propušta prave količine kiseonika i ugljene kiseline, privlači elementarna bića straha. Ovo dobro možete propratiti u delu »Alpski kralj i neprijatelj čoveka«. To je Ferdinand Rajmund sasvim dobro izgradio, bio je, ako ćemo da koristimo učeni izraz, takoreći »disponiran« da svoj disajni sistem učini nosiocem  elementarnih bića straha.

            Ovakva bića nisu jedino elementarna bića straha, nego, ako se istovremeno sobom nosi i ono što je Ferdinad Rajmund imao u glavi kao fizičko-spiritualne poglede iz ranijih zemaljskih života, koji su činili da njegove drame budu tako interesantne, tada se vidi kako kroz uticaje ovih demona straha, koji dolaze tim putem, karma protiče u sasvim određenome pravcu. Formalno se vidi kako ovi demoni straha u smislu karme vrše pritisak ka jednome učinku, razboljevajućem učinku. Oni se, mogao bih kazati, ulivaju u imaginacije pune fantazije, koje se uživljavaju do unutar vizionarskoga – jer je u Rajmundove drame utemeljeno vizionarstvo – oni se dakle ulivaju u vizionarsko i time uzrokuju da čovek u životu razvija i nešto fantazersko. I na taj se način u karmu probija jedna struja, beskrajno genijalna nadarenost koja se proživljava. Jedna se struja proživljava u naročitoj vrsti duhovnoga stvaranja, druga struja paralelno živi u nekoj vrsti životnoga fantazeraja, koja se pak ne iživljava spoljašnje već gleda naunutra, budući da leži u ritmičkome sistemu koji je napola unutrašnji, koji se pak u svojim nižim organima opet ispoljava tako da se to proteže na spoljni život, ipak ponovno udarajući nazad prema unutrašnjosti, čime genijalna individualnost biva praćena jednom zbilja patološkom crtom. I ova crta, ova patološka crta što se ispoljava u demonima straha, bila je vozilo za proživljavanje karme.

            Može se direktno pročitati karma Ferdinanda Rajmunda. Primoran je da drži psa. On je fantazer. Čini što drugi ljudi ne čine. Ovo se može razumeti, čime se mogu imati i simpatije za to. Jer, dragi moji prijatelji,  već se može kazati da, u odnosu na dvorsku gozbu, gde jede mnogo građana imenovanih kao komercijalni savetnici, ja imam mnogo više simpatije kad spazim kako Rajmund iz svoje fantazerske ćudi sedi uz svoga psa i otkida nešto od njegovoga obroka, da bi to pojeo. To čini Rajmund. Pogledajte kako zaigava karma mučenja životinja iz ranije inkarnacije. Pogledajte na činjenicu koja je preobličena na osnovu kajanja nakon smrti i prethodnoga mučenja životinja, kako se dakle naprosto ispunjava jedno fantazersko pokajanje, ali se ono ispunjava na još mnogo oporiji način. Odmah nakon toga dolaze demoni straha i sudeluju u ispunjenju karme. Ferdinad Rajmund biva spopadnut idejom: pas je besan, ja sam sa njim jeo, zaražen sam od psećega besnila! – Sada vidite kako je Rajmund sasvim tresnuo na tlo. Dok po prilici čini ono najgenijalnije na bini – u času kad je izvučen iz života, on biva obuzet prisilnim idejama, ima osećaj da je zaražen psećim besnilom.

            On tada recimo preduzima putovanje sa prijateljem. Putuju od Beča prema Salcburgu, gde ga spopada ona ideja da je zaražen psećim besnilom, te odmah mora opet natrag prema Beču, da bi potražio lečenje. To je bilo mučno putovanje za njega i prijatelja,  kad se ono proprati. Vidi se kako patološko svuda u stopu prati genijalno. Sad, sa Ferdinandom Rajmundom se svuda vrlo dobro postupa, jer ga ljudi vanredno rado primaju. On se postepeno odvraća od svoje ideje. Tu je zbilja prisutno nešto poput lečenja pomoću života, ljubavi, radosti, pomoću svega dobrog što prima sa raznih strana, što on prima nerado pošto jeste i ostaje hipohondar, jer ga sada demoni straha muče nečim drugim. Tako je on uvek tu i tamo, oscilirajući između humorističnoga Rajmunda i hipohondra. Ipak se makar oslobađa ideje da je bio zaražen. Ova ideja je trajala godinama. Ipak ostaje prikovan za životinje. Nakon deset godina opet ima jednoga psa i, dok se igra sa njim, ovaj ga zbilja ujeda. Opet se javlja ideja – na čudan je način takođe bilo konstatovano da je pas patio od besnila, što je pak bilo sasvim nevažno – Rajmund je opet bio u tome da ga je ujeo pas, koji je imao besnilo! On vozi prema Potenštajnu, ispaljuje u svoju glavu metak koji ide naviše u pozadinsku duplju i pomera se daleko unatrag. To se ne može operisati; Rajmund umire od hica nakon jedva tri dana. Vidite, on se prvo takoreći oslobodio »zabluđujuće ideje«, ali je karma dalje dejstvovala.

            Ovo je slučaj gde je čisto, na redak način, izdejstvovana karma; jer, pomislite samo jednom na sledeće: subjektivno, to u celosti nije samoubistvo, Rajmund nema sasvim punu odgovornost, to subjektivno nije potpuno samoubistvo. Ni objektivno to nije potpuno samoubistvo, jer da je tada mogao biti operisan baš na tome mestu, Rajmund bi bio spašen. No tada se nije moglo operisati na takvome mestu, metak je morao ostati unutra i nakon tri dana je doveo do smrti. To nije čisto samoubistvo, ni subjektivno niti objektivno. Ne može se dakle kazati da se tu išta priključuje karmi zbog samoubistva. Karma se ne nastavlja, ona je izvršena onim što se u ovome životu ispunilo do na završnicu, do na način kako se ostvarila samoubilačka namera. No vidi se, jasno prepoznatljivo, formalno uzdizanje karme iz ranijega života, vidi se njeno uzdizanje, na osnovu koga sad možemo kazati kako se pri tome videlo sledeće.

            Videli smo da ima ljudi – oni su tu kroz posebnu karmičku sklonost, koju treba posmatrati samo za zemaljski život – kojima je, ili odmah ili postepeno, prirodno darovano takvo »ja«, astralno i etersko telo, da vizionarski prodiru u duhovni svet: sveta Terezija, Mehtilda fon Magdeburg i mnogi drugi. Postoje takve ličnosti koje, u smeru prema duhovnome, pokazuju neku abnormalnost. Kod onih, koji s jedne strane pokazuju takvu abnormalnost, nismo primorani da se upuštamo u pojedinosti karme. To im naravno biva karmički podareno. Ipak ne treba da ulazimo u pojedinosti karme, jer proviđamo slučaj iz jednoga jedinog zemaljskog života.

            Isto je tako na drugoj strani, koju smo juče posmatrali. Vidimo kako se ljudi nepravilno razvijaju unutar svoga fizičko-eterskog organizma, više uronjavaju u fizičko telo i onda postaju patološki po trima etapama, kako sam vam juče pokazao. To patološko im je podareno u karmi. Ipak ne treba ići samo do uopštenoga, da je npr. kod ličnosti poput svete Terezije u ranijem zemaljskom životu individualnost bila baš posebno jaka, a da je ona naprotiv naročito slabo izgrađena kod psihopata ili patoloških ličnosti koje ovde imamo u vidu, tako da se kroz njihove niže članove uvlači ono što je više. Ne treba ići samo do uopštenih svojstava ličnosti, niti uočavati karmu u pojedinačnome.

            Sada pak u Ferdinandu Rajmundu imamo jednu osobitu personalnost. Ona se nije razvijala jedino prema vizionarskome, već je tu istovremeno i drugi razvoj. Tu su dve polarne suprotnosti, koje se neprestano sudaraju u životu. Obadve su u njegovoj ličnosti; unutar njega se patološko i genijalno na jednoj strani baš čudesno uigravaju, na drugoj pak strani zastrašujuće. Tu smo prinuđeni da se upustimo u ono konkretno kod karme. Tu se već mora uviđati kako deluje karma da bi proizvela dva pola i opet ih razdvojila, puštajući da ponekad deluju jedan na drugoga. U dramama Ferdinanda Rajmunda naći ćete brojna mesta, za koja ćete moći da kažete: unutar ovoga istovremeno dejstvuje njegov duhovni pogled, ali takođe i ono što dolazi od demona straha. To katkad vidite u dramatičkim uobličenjima.

            Vidite, kad ovim putem pratimo ljudske karaktere, na sasvim razumljiv način ulazimo u karmička posmatranja i iz toga moramo sagledavati kako je zaista površno kada se, s jedne strane, uzima apstraktno učenje koje je bilo prisutno unutar izvesnih struja civilizacije davnina: bolest dolazi od greha – ona je tek dejstvo abnormalne duhovnosti u čoveku. Stvari su naravno održive u ovoj apstraktnosti, te se ostaje pri teoriji i kad se čovek leči na toj osnovi. Takođe je apstraktna jednostranost, kada se kazuje ono drugo: greh dolazi od bolesti – i da tada u čovekovome životu treba suzbijati fizičke supstance, fizičke procese. Mora se ulaziti u ono konkretno u čovečjoj organizaciji, kako pak međusobno stoje viši članovi, da li se uzajamno privlače, da li se udaljavaju od nižih članova, i na odgovarajući se način, u onakvome međudejstvu genijalnosti i patološkoga kao u Rajmundovome slučaju, mora naći mogućnost za uviđanje dejstva karme. Jer, kad se pribavi razumevanje za takve stvari, u životu će se već naći mogućnosti da se onome, što se ostvaruje u procesu fizičkoga lečenja, priloži reč koja je potrebna kao dopuna ovome fizičkom procesu lečenja. Onda neće dolaziti do toga da se, u procesu fizičkoga lečenja, zbog pometenosti vidi jedino »okolo« i »na«, već da se zna kako je  u mnogim slučajevima nužno da se lečenju priloži moralni element. On ne treba da se sadrži u tome da neko bude filistrozni utešitelj, koji bolesniku prilazi sa svakojakim filistarskim tešenjima. Ona po pravilu malo deluju, bolesnicima zapravo nije naročito stalo do tetkinih tešenja uz čaj, niti onih uz lulu dobroćudnoga ujaka. Oni pak imaju vanredno mnogo od onoga što leži u prirodnome vladanju, u onome što leži u izricanju »kako«, a ne »šta«. Unutar toga čovek ipak sasvim instinktivno nalazi sebe, ako je sklon da svoj pogled na svet, svoje shvatanje i posmatranje života postavi upravo u onu svetlost, koja se sa duhovnim povezanostima slaže onako kako treba da se slaže, kada se primeri, poput navedenoga, zaista mogu uzeti sasvim ozbiljno.

            Ne može se, dragi moji prijatelji, duhovno delanje videti samo u tiradama, samo u govorima iz religioznih tirada, nego se duhovni život mora razvijati na činjenicama. Tek kad se duhovni život shvata u činjenicama, ovo se shvatanje može upotrebiti u postupcima koji su neophodni čoveku. To se onda može primeniti na zdravoga i bolesnog čoveka. Poimence se dobija instinkt za orijentaciju kod stanja neke bolesti, koja nastupa ovako ili onako. Videćemo da to ulazi i u fizička oboljenja, ali najpre moramo prokrčiti put, da bi te stvari videli i u fizičkim oboljenjima. Već vidite da dospevate do toga, kad studirate stvari kakve sam vam mogao nanizati kroz mnoštvo primera. Interesantno je sa ovoga stanovišta studirati živote mnogih ljudi, koji su zapravo bili genijalne prirode; ne sa stanovišta jednoga nadfilistra, kakav je bio Lombrozo. U Lombrozovoj teoriji nije gnusna njegova velika genijalnost koja postoji, ali je gnusno što je on nadfilistar, na čijoj se svakoj strani čita neki filistarski sud. Ovde je već tako, da je nauka jednom zbilja naišla na nadfilistra. Kad stvari ne uzimate sa stanovišta nadfilistra već sa stanovišta proziranja sveta, što znači čulno-duhovnoga života, tada će onaj, koji u svome duševnom pozivu upotrebljava utehu i ovu utehu religije ili sakramenta prinosi bolesnome, taj će sakrament pružati sa pravom spiritualnom aurom, ali ne bez razuma koji je u zaleđu. Da li se bolesnome radi oporavka, radi ozdravljenja bez duševnih šteta, na ispravan način nudi pričesna večera, zavisi od toga da li je prisutno razumevanje za ovakve stvari.

            Vidite, već ima nekoga smisla – o tome ćemo još govoriti – da je za izvesne ljude, kao dopuna procesu fizičkoga lečenja, tokom oporavka neophodna pričesna večera, da bi se dovelo u red ono što je karmom dospelo u pometnju. No kada se za to ne zna, ono se ne može uneti u auru sakramenta. S druge strane će pak lekar, koji prema svome pogledu na svet čitavim bićem prozire ove stvari, koji u bolesti vidi dejstvo karme i shodno dužnosti ulazi u proces lečenja, moći i da se postavi na pravi način. Sa lekarom, sa isceliteljem će se pak događati nešto objektivno kada se on, delujući svom svojom dušom, upućuje u karmičke procese čoveka. Tada će misija njegovoga lečenja poprimati drugu stranu božje službe, jednu religioznu crtu, te će on biti prepoznat kao sveštenikov drug, kao onaj što stoji pokraj sveštenstva i izvršava drugu stranu božje službe; time lečenje postaje božja služba. Kroz ispravno antroposofsko shvatanje treba one stvari, koje je materijalistički pogled na svet uzdigao u službu prirodi, a što, govoreći u hebrejskome smislu, znači obigravanje oko zlatnoga teleta, te stvari treba opet preobratiti u božju službu. Sve u životu, i umetnost i religiju, preobratiti u božju službu – to naposletku treba biti zadatak sveobuhvatne pastoral-medicine, kojom se možemo baviti u okviru antroposofskoga pokreta. Mora se pak učiniti početak, dok se pastoral-medicina makar u nagoveštaju ovde najpre izlaže onima od kojih mora, iz duhovnih podosnova, proizilaziti delanje na obadve strane istinske božje službe.

            Zbog toga se pastoral-medicina unutar antroposofskoga pokreta najpre predaje za sveštenike i lekare, a ovi će zatim nalaziti mogućnosti da je dalje proslede sa svojim znanjem o prirodi i duhu, ali i da njome prodiru upravo u ona životna područja, koja se nalaze u okviru njihove misije.

            O tome ćemo sutra dalje govoriti.