Sedmo predavanje

Dornah, 14. septembar 1924.

 

            Moji dragi prijatelji! Kada se samo sa sredstvima, što ih dobijamo putem današnje nauke – kojoj naravno ne treba išta prigovarati u odnosu na njena vlastita ostvarenja, jer koliko je to moguće sa njenim metodima, ona na istaknut način prodire u ono što upravo može postojati na njenome putu –  kada se dakle ima posla samo sa ovim sredstvima, zapravo se ne može doći do razumevanja čoveka. Do toga se ne može doći jer u čovečjem životu, kakav sada ovde postoji, telesno-fizičko i duševno-duhovno se međusobno protkivaju. Unutar fizičko-telesnoga odasvud dopiru zemaljski procesi sadašnjosti. Sa današnjom naukom, koja srazmerno dobro posluje u svemu vančovčjem, pratimo fizičko-hemijske procese spoljne prirode izvan čoveka, i tu lako utvrđujemo predstavu: kao što u fizikalnome kabinetu ili hemijskoj laboratoriji protiču hemijski procesi, ili kako to biva pri posmatranju područja sveta koji čini neposrednu okolinu zemlje, mi pretpostavljamo da se otprilike tako nastavljaju i procesi u unutrašnjosti čoveka. Spoljašnje sagorevanje se opisuje kao sjedinjavanje neke supstance sa kiseonikom, pa kad se govori o unutrašnjoj ljudskoj delatnosti, po navici se nastavlja sa  tako dobijenim mislima i govori o sagorevanju u unutrašnjosti čoveka, dok bi trebalo znati da za to nema baš nikakve mogućnosti. Jer upravo kao što se živo odnosi prema mrtvome, tako se proces, koji se u unutrašnjosti čoveka može opisati kao sličan sagorevanju, odnosi prema spoljnome sagorevanju. Spoljnje sagorevanje je neorgansko, beživotno. U unutrašnjosti imamo posla sa sagorevanjem koje je postalo živo. To ima velike posledice i za ostalu nauku, značajne posledice. Jer, vidite, spoljno sagorevanje, s obzirom na supstancu koju zahvata, podleže sasvim određenim, recimo toplotnim odnosima. Prema našoj naučnosti možemo samo predstaviti da se utvrđuje određena temperatura paljenja, da je toplota sagorevanja prisutna za spoljne prilike. To uopšte nije nešto, što se na isti način nastavlja u unutrašnjosti čovečjega organizma.  Pri određenome stepenu temperature, bilo koja supstanca se spolja može vezati sa kiseonikom i tu nastaje sagorevanje. Za slično unutrašnje vezivanje nije potrebna ista temperatura, tu vladaju drugi zakoni. Kažem da, za spoljnu nauku, postavljanje njenih hipoteza ima određenoga značaja, one izgledaju vrlo prihvatljivo. Sada se, iz današnjih prilika na zemlji, donose zaključci o ranijim stanjima. Znameniti jenski fiziolog Prejer je činio tako nešto. Njemu je obična Kant-Laplasova teorija bila suviše glupa i on se vratio ka izvesnim živim procesima vatre, od kojih je trebalo da krene evolucija. Pa, on je pretpostavio da ovi moraju proticati kod onih temperatura, pri kojima danas moraju proticati odgovarajući procesi vatre. To ne mora da bude. Najpre treba od današnjih neorganskih procesa vatre krenuti ka sličnima koji postoje u čovečjem organizmu, gde se ti isti procesi ostvaruju pri bitno nižim temperaturama. Tada bi se, takođe kao hipotetička predstava prvobitnoga zemaljskog stanja, izdejstvovalo nešto sasvim drugo.

            Vidite dakle da predstave, koje obično postoje, imaju sasvim određeni značaj za ukupno shvatanje slike sveta. Ukratko, sa sredstvima koja isporučuje današnja nauka, ne može se dospeti do razumevanja neposredne sadašnjice i spoljnoga sveta u njegovome proticanju. Kad nastupi takva tendencija, odmah naravno nastaju poteškoće. Ja zbilja mogu govoriti o ovim teškoćama, jer sam ih lično doživeo na vanredno snažan način.

            Vidite, vi mi smete verovati da se kroz sav moj razvitak provlači jedna crta, koja se može označiti samo kao – to vidite iz opisa moga »Životnog puta« - krajnji rešpekt pred prirodnom naukom sadašnjice! Ovaj rešpekt je uvek bio tu. Nikada, ni na jednome mestu, nisam se mogao odvažiti da u trivijalnome smislu, kako se to lako čini, upotrebim odbijajuću kritiku prema onome što treba da se uzdiže kao prirodna nauka, bilo to na području spoljnoga hemijsko-mehaničko-fizikalnoga, bilo na području medicinskoga. No pri tome mi je ipak pred očima stajala i evolucija kao duhovna slika, bila je tu. Tu nastaje težnja da ono, što se duhovno otkrije, recimo o nečemu kao što je atlantsko ili lemursko doba ili još dalje unazad ili unapred, da se to dovede u sklad sa onim što daje prirodna nauka. To se na podnošljiv način ostvaruje za ono što prirodna nauka kazuje o neposrednoj sadašnjosti. U času kad prirodna nauka počinje  da biva besna i postavlja hipoteze koje nadilaze sadašnjost i idu u vreme daleke prošlosti, zadobijaju se ponajteži konflikti ako to, duhovno viđeno, treba dovesti u sklad sa onim što kazuje prirodna nauka. Zato se u konflikt dolazi upravo kada se želi živeti u skladu sa prirodnom naukom, ovom prirodnom naukom protiv koje duhovna nauka nikad ne želi išta da ima; jer, ipak nećemo biti tako nerazumni, da nešto prigovaramo protiv činjenica. No utoliko se više dolazi u konflikt sa gledištima. Čim istraživač prirode kazuje – dobro, čim počne da piše – on zaista već postaje besan i onda se više ne može sa njim. To postoji kao težak konflikt, koji takođe mora da uviđa onaj što na bilo koji način dolazi u dodir sa nečim što može dati današnja nauka.

            Jer, vidite, ova nauka naprosto ne dospeva do čoveka, pošto je čovek i po duševnome i po duhovnom učlanjen u svet i u svojim procesima ne proživljava tek ono što se spoljašnje istražuje do na pojave aerodinamike, aeromehanike ili kalorike, već se naprimer u njegovim ispoljavanjima proživljava i ono, što iz ranijih života ulazi u njegovu karmu. Juče smo videli kako je to formalno na dohvat ruke kod čoveka poput Ferdinanda Rajmunda. Pri tome nedostaje svaka mogućnost prelaženja na drugu stranu, kada se uzmu u obzir samo sredstva današnje prirodne nauke. No, vidite, upravo se mora uzdići do toga da ono, što se na čoveku spolja pokazuje u vidu procesa, bude u neku ruku uhvaćeno od strane duhovnoga, da bude učlanjeno u duhovno. Tada se ipak dobro dospeva do nečega, pogotovo ako se sasvim čvrsto stoji u fiziologiji procesa disanja, u fiziologiji procesa cirkulacije s obzirom na ono, što se već može znati i pomoću sredstava današnje prirodne nauke, ako se, upravo iz procesa disanja i cirkulacije, pokuša pojmiti kako je fizički život povezan sa duhovnim.

            Vidite, ako najpre imamo u vidu proces čovekova udisanja, taj se proces sastoji iz toga da čovek prima ono što je spoljnje vazdušno. Ovo spoljnje vazdušno ipak nije nešto čisto pasivno, što biva prihvaćeno dovršenom prirodom čoveka gde se ono dalje prerađuje, tako da proces prijema kiseonika biva preobražen u proces stvaranja ugljene kiseline i time udisanje jednostavno prelazi u izdisanje, nego se ovaj proces udisanja u stvarnosti pokazuje kao neprestani stvaralac čovečjega bića. On neprestano sarađuje na izgradnji čovečjega bića, od spolja naunutra. Proces čovekova udisanja se stalno ugrađuje od strane sveta i čovek uistinu ne prima čisto amorfni kiseonik, nego u kiseoniku, koji se zabludom prepoznaje kao amorfni, on prima snage oblika koje odgovaraju njegovome vlastitom biću. Kad imamo otežano disanje, u disajnim putevima zbilja borave strana elementarna bića. To je pak nepravilno uobličeni proces disanja. U normalno uobličenome procesu disanja, dragi moji prijatelji, stalno boravi čovek koji nastaje. Iz makrokosmosa neprestano kreće nastajuće rađanje čoveka, rađanje vazdušnoga čoveka. Sav proces, koji se tu odigrava, podleže aktivnosti astralnoga tela, tako da se stvar mora ovako predstaviti: mi udišemo; delatnost udisanja je aktivirana pomoću astralnoga tela. Sav proces, koji se tu odigrava, jeste neprestano postajanje čoveka, ovaj se proces odigrava u elementu vazduha, u svemu što kod čoveka učestvuje u vazdušnoj formi, tako da u procesu udisanja imamo stalno postajanje čoveka u elementu vazdušnoga.

            No, vidite, mi to opet izdišemo. U bitnome izdišemo ugljenu kiselinu. U vezi sa ostalim organiskim procesima, u neku ruku se prikuplja ugljenik za izdisanje. To se opet predstavlja kao neka vrsta pasivnoga procesa reakcije ili nešto slično. O ovim stvarima uopšte nema neke jasne predstave. Jednostavno se ispituje baš ono što se u tome procesu može ispitati fizičkim sredstvima, ali se ne stvaraju ikakve jasne predstave. Sad, vidite, ovo izdisanje ipak biva opet aktivirano, u njemu nije sadržan čisto pasivni proces u odnosu na čoveka, nego je unutar njega sadržana aktivnost, i to aktivnost eterskoga tela. Sve se to događa u elementu tečnoga, u elementu koji se ranije nazivao vodenim, gde se sve tečno nazivalo vodom. Mi opet možemo upotrebiti taj izraz. To se dakle događa u elementu vode.

            Sad nastaje jedno važno pitanje, koje vam svima naravno mora ležati na jeziku: kako li to biva u spavanju? Jer, kao prvo, kod spavanja se etersko telo nalazi unutra, ne treba dakle sumnjati u izdisanje. No mi možemo i da udišemo u spavanju, a astralno telo je ipak napolje. – Pa, vidite, ovde je upravo tako, da u spavanju ustvari izlazi samo mikrokosmički deo astralnoga tela i utoliko u snu biva delatnije astralno iz makrokosmosa. Tada nastupa sav astralitet makrokosmosa, i delatnost disanja, koja je upravo time nešto različita od budne delatnosti disanja, biva regulisana kroz delatnost makrokosmosa. Vidite dakle da ovde nastupa značajna razlika između udisanja u bdenju i spavanju. U spavanju, udisanje u čoveku biva spolja regulisano. U bdenju on sam spolja-unutra reguliše disanje pomoću svoga astralnog tela, dok astralitet kosmosa za njega nastupa tokom spavanja. Tu već imate jednu važnu tačku oslonca, da bi došli do uvida u patološko. Kosmos ima osobito svojstvo da je zdrav u odnosu na zemaljske prilike, tako da mi ostvarujemo jedno protezanje daleko iznad zemlje. U blizini zemlje su svakojaki procesi, koji se izražavaju kroz klimatsko i ostalo, i koji mogu dovesti do neregularnosti kosmičkoga astraliteta. Isto tako može biti neregularan i unutarnji astralitet čoveka, i to zbog procesa koje ćemo još upoznavati. Ovde imamo izvore patološkoga na određenom području, ali vidimo da oni idu do unutar duhovno-duševnoga, i to je ono što je bitno.

            Pođimo sad dalje. Vidite, proces disanja je srazmerno, dakle relativno, grub. Mi udišemo vazdušno, izdišemo vazdušno. Sav proces disanja je nešto grubo, kad ga poredimo sa ostalim procesima koji takođe teku u nama, koji teku u spoljnome makrokosmosu, kada ga poredimo sa procesima fluktuiranja toplote u toplotnome elementu unutar i izvan čoveka. I unutra i spolja postoje diferenciranja toplote. Možemo odvratiti misli od vazduha, vode, zemlje, možemo pred sebe postaviti samo ove diferencije toplote. Za fizičara to nema nekoga smisla, jer on diferencije toplote prepoznaje samo kao stanja materije. Duhovna nauka zna da se kod toplote ima posla sa jednim elementom. Mi dakle smemo govoriti o jednome elementu, jer kao samostalno i aktivno biva oslovljeno ono, što je sadržano u elementu toplote. Sad u osnovi čitavoga čovekova života leži jedan proces finijega primanja u odnosu na disanje, primanja kroz proces toplote. I možemo kazati: dođemo li naviše do u predeo čovekovih pluća – što grubo spoljašnje kazujem, shvatite čisto unutarnje – dođemo li naviše do organizacije pluća, tu imamo posla sa grubim procesom disanja. Ako se pak uzdignemo do regiona koji prvenstveno bivaju regulisani pomoću glave, ali su kao oslabljeni prisutni u čitavome čoveku, imamo jedan profinjeni proces disanja, koji se ne odigrava u elementu vazduha, nego u elementu toplote. Tako možemo kazati: mi se uzdižemo do jednoga profinjenog procesa, koji opstaje u izuzetno finome primanju toplote iz makrokosmosa, u udisanju i izdisanju toplote. – Stvar je sad ipak takva da, ako pratimo grubo udisanje i izdisanje, tu čovek stoji u naizmeničnome dejstvu sa spoljnim svetom: udisaj-izdisaj, udisaj-izdisaj, unutra-napolje, unutra-napolje, takav je to proces. Ovde pak nije tako; ovde pak tako biva naunutra, ali spolja ne biva u istome smislu kao kod običnoga disanja, nego izdisanje ulazi u samoga čoveka, postaje unutranji proces. Ono što sad biva izdahnuto iz nervno-čulnoga sistema, vezuje se sa procesom udisanja koji je posredovan plućima. Tako mi, prema čulno-nervnome sistemu, imamo jedan proces koji možemo označiti kao profinjeni proces disanja, i koji je u svome udisanju jedno pravo primanje od spolja; no ono, što tu prilazi, ne prenosi se opet napolje, već se prenosi u grubi proces disanja, prelazi u udisanje i na putu udisanja ide dalje unutar organizma.

            No iz onoga što tu imate, možete sada kazati: na ovome putu kroz disanje u čovečji organizam ulazi toplota makrokosmosa, ali ne jedino toplota, već ona sobom nosi: svetlost, makrokosmički hemizam, makrokosmički vitalitet, makrokosmički život. – Na putu udisanja toplote unosi se svetlosni eter, hemijski i životni eter makrokosmosa, to prelazi u čovečji organizam. Toplotni element unosi zgusnutu svetlost, unosi hemijski element, vitalni element u čoveka; to se predaje u procesu udisanja. Sve što leži iznad procesa disanja, što se prikazuje kao profinjeni, ali i metamorfisani proces disanja, to se u istinskome smislu danas ne studira, to sasvim otpada iz fiziologije, jedino što time u fiziologiju upada nešto što onda u njoj dejstvuje kao strano telo. To je tačka gde se apsolutno ne može pravovaljano prispevati, ako se s jedne strane polazi od duhovnoga, a s druge strane od prirode. Tu kao da u fiziologiju čula upada neko strano telo, i to se diferencirano odigrava u gledanju, slušanju, osećaju toplote. To je kao da su članovi, spoljni izdanci ovoga procesa, koji isprva predstavlja prijem toplote, opterećeni svetlošću, hemizmom, vitalitetom. Ovo se diferencira procesom čula. No pošto čovek u procesu čula poznaje samo ono periferno, ne centralno, za njega je fiziologija čula nešto poput sasvim stranoga tela. Fiziologija brčka oko pojedinačnih čula, a onda se diletantski ponaša. Tu se kuju hipoteze nad hipotezama. Naravno da tako mora biti, jer čovek pred sobom ima pojedine sasvim specifične procese gledanja, slušanja, ali uopšte ne sagledava njihov zajednički tok, zajednički put prema unutrašnjosti. Ne vidi kako se sve to sliva u primanje toplote koje u sebi nosi svetlost, hemizam, vitalitet iz makrokosmosa; tu se onda prilazi disanju, tako da će stvarna simptomatologija čula biti tek ona, koja će moće da kaže: ah, ovde polazim od procesa, od fiziološko-fizičkih procesa oka, ulazim u nerve koji to nastavljaju naunutra, iz puteva čula postepeno ulazim u puteve disanja, puteve razuma unutar disanja. – Da je u životu zemlje jednom mogla nastati joga, to će se moći pojmiti kad se pomalo zanemari život čula koji protiče na periferiji. U praksi joge ide se tamo gde sav proces prelazi u proces udisanja, gde se sve, što leži iza toga, projektuje na čulna opažanja, te ulazi u praksu joge. Vidite da se, u negdašnjem pogledu na svet, praktično instinktivno znalo tako nešto. No novija prirodna nauka svuda mora stajati pred zagonetkama, jer ne može da posmatra činjenice niti njihove veze. Ona hoće da šturo špekuliše. Posmatra oko i uho, zatim počinje da šturo špekuliše šta se zapravo zbiva u unutrašnjosti. I kad zapazi da dolazi u ćorsokak, nastojeći da naunutra proprati ono što je špekulisala o oku i uhu – a u ćorsokak dolazi jer neće da prihvati činjenicu profinjenoga procesa disanja koji sam razmotrio – tada ona kaže: pa da, to što protiče u unutrašnjosti, upravo je paralelno onome što protiče u spoljašnjosti. Paralelizam! – Procesi se odvijaju istovremeno, to je naravno najkomotniji izlaz.

            Vidite, to je takođe ono što će, kako svešteniku tako i lekaru, dati čvrstu poziciju unutar ukupnoga stremljenja modernog spoznanja života, jer mu više neće biti potrebno da odbija ovo spoznanje. Fiziologija čula sa svih strana prinosi neizmerna blaga, samo što sa ovim blagom biva tako, kao kad bi čovek sa svih strana dovozio najdivnije građevne materijale za lepu kuću. Ovi materijali su izuzetni, on ih dovozi, slaže u vidu velikoga nanosa, ali ne može sagraditi kuću. Čovek prinosi sve što pristupa čulima, slaže veliki nanos i ne dolazi do neke razrade, jer bi ova razrada morala ležati u tome, da se ovo sad u unutrašnjosti obradi zajedno sa onim što je spolja istraženo,  da se sad proprati ovaj proces finoga disanja, koji protiče u eterskome i astralnom; tada bi čovek počeo da gradi kuću. Naravno da bi bio budala, ako sad može da zida kuću i kaže: mora se početi time što će se odstraniti ovaj nanos najboljega drvenog materijala, koji je pribavljen. On to ipak neće učiniti. Kad ima ovo, čovek će početi da gradi kuću.

            Isto bi tako bilo besmisleno činiti ono što danas čine mnogi ljudi koji se spram stvari postavljaju na diletantski način, kada se prirodna nauka kritikuje iz osnova i temelja, kada se odbacuje. Ona ne treba da bude odbačena, građevne materijale treba koristiti komad po komad, oni su vrlo upotrebljivi. Dolazi se do nečega lepog, kada se koristi to što je danas dato u fiziologiji čula, a što kao takvo jeste bedem. I tako možemo kazati: od onoga,  što u disanju prilazi kao današnja neprestana izgradnja čoveka, mi gledamo naviše ka profinjenome procesu disanja koji se odigrava u elementu toplote, ali i u čitavome eterskom svetu makrokosmosa. Na to pogledujemo, kad dospevamo do gornjega čoveka.

            Kod procesa disanja možemo pak spustiti pogled i na donjega čoveka. Kao što naviše dolazimo do jednoga profinjenog procesa udisanja, tako naniže dospevamo do jakoga ogrubljenja procesa izdisanja i time od procesa, koji se unutra odigrava u stvaranju ugljene kiseline, postepeno prelazimo naniže ka procesu koji se odigrava u probavi. Kao što naviše moramo proces udisanja vezati sa finim nervno-čulnim procesom koji prelazi u duhovno, mi naniže moramo proces izdisanja vezati sa procesom probave gde čovečja delatnost postepeno prelazi u fizičko, tako da naniže dospevamo onamo gde se kroz fizičko telo izvršava delatnost izmene tvari, modificirano izdisanje. Što od delatnosti, aktivnosti izdisanja preostaje u unutrašnjosti, to donekle vrši izmenu tvari; kao što u unutarnju delatnost prelazi ono što disanje prima od nervno-čulno-duhovne delatnosti, tako ono, što od izdisanja zaostaje u unutrašnjoj aktivnosti čoveka, jeste suma snaga što formiraju izmenu tvari, koja sada protiče u elementu od ranije nazvanom zemljom, u svemu što se u čovečjem organizmu oslanja na čvrstinu (crtež 7).

            Vidite, ako sad još nešto intimnije posmatramo sav proces, mi zapravo imamo četvorostrano razdeljeni proces u čoveku. Imamo proces koji smo mogli okarakterisati kao gornji, o kome možemo kazati da njime izdisanje zapravo ide unutar čoveka. Ako sad preduzmemo spoljašnje razmatranje procesa udisanja, u ovome procesu istovremeno moramo videti vezu onoga što biva udahnuto i onoga što se spušta odozgo. Ovde moramo kazati nešto što je polarno suprotno. Izdisanje tu predaje snage za izmenu tvari. Tu se ne prima, već se nešto oduzima od izdisanja. Imamo dakle unutarnje izdisanje  i osim toga unutarnje udisanje, a zatim imamo vezivanje ovoga unutarnjeg udisanja sa onim što fizičko telo izvršava kao istinski proces izmena tvari-probava.

            No, vidite, kad uočite ovo četvorostruko diferenciranje, iznad čoveka vam se javlja svetlost; osim toga se pokazuje sledeće (crtež 7): ovde, na ovome putu ide element toplote, on nosi svetlost, hemizam, vitalitet, ide tu unutra, vezuje se sa disanjem, ali disanju ne predaje svetlost, nju zadržava; disanju predaje samo hemizam i vitalitet. Svetlost dakle ovde već zaostaje i kao unutarnje svetlo ispunjava čoveka, postaje njegova misona delatnost.

            Pri daljem nastavljanju udisanja i izdisanja predaje se makrokosmički hemizam koji postaje unutarnji hemizam čoveka, za razliku od procesa spoljne hemije kakvoga imamo u laboratoriji. U čoveku postoji makrokosmički hemizam, koji se u njemu sleže nastavljanjem unutarnjega procesa disanja, tako da možemo kazati: ovde se sleže hemizam. – I u ovo naizmenično dejstvo izdisanja i izmene tvari ulazi životni eter i biva primljen od strane čoveka. Tako vi, kad proces pratite odozgo naniže, imate: svetlost ulazi na putevima toplotnoga etra, stop! Tu gde nastupa disanje, za svetlost važi stop, svetlost se širi, čovekova je organizacija dalje ne prima i ona se može rasprostirati kao svetlost. U sebi nosimo jedan organizam svetlosti, čisti organizam svetlosti, koji misli. Pratimo proces donde gde se udisanje graniči sa izdisanjem, dokle on nosi hemizam unet nervno-čulnim procesom. Sad stop hemizmu! Unutarnji hemizam, hemijski organizam u nama je taj, koji oseća.

            Sad idemo dalje naniže, gde se izdisaj prepušta procesu probave, izmene tvari. Ovaj ne ide unutra do spoljnoga procesa izmene tvari u prijemu hrane, već samo do unutrašnjih procesa izmene tvari. Stop sa životnim etrom. Životni eter pak formira čovečju organizaciju, koja poseduje htenje. Tako se ostvaruje mišljenje, osećanje i htenje.

            Sad možemo sav proces propratiti u njegovoj fizičkoj slici. Uzmimo sve ono što se nalazi gore: to se iznutra pokazuje u mišljenju. To je pak vrlo profinjeno. Iza njega stoji sve što sam vam sad opisao. Sve se to događa na putu nerava. Putevi nerava su spoljašnji fizički vodiči svega toga.

            Idemo sad ka narednome procesu. Tu imate primanje ovih najgornjih procesa u čoveku pomoću procesa disanja, i to se, u fizičko-čulnoj projekciji, odigrava u arterskome  procesu cirkulacije. Arterski putevi cirkulacije jesu drugi putevi.

            Dolazimo do trećega procesa, koji se odigrava između izdisanja i procesa probava-izmena tvari. On opet ima svoje puteve, to su venski putevi cirkulacije. Dolazimo do trećih, do venskih puteva cirkulacije.

            Idemo dalje. Dolazimo još dalje unutar čoveka i moramo istražiti koji su tu putevi, da bi se obezbedio vitalitet procesu, kome se isti oduzima od strane onoga što ulazi; ovaj se vlastiti vitalitet mora obezbediti spolja, odozdo. Njegovu fizičku projekciju imamo u limfnome procesu i limfnim putevima (crtež 7).

            Vidite, dragi moji prijatelji, sad imate relaciju između spoljnoga i unutarnjeg. Iza procesa, koji se dešava u čulima i udisanju, kao pozadina leži proces jednoga ulaženja kroz koji dejstvuje mnogo toga, što čoveku danas ostaje nepoznato. Tu sadejstvuje karma, koja dolazi iz prethodnoga zemaljskog života. Ona zrači unutra, nevidljiva za opažanje. Tu dakle uzračava karma. Onaj koji duhovnim okom istražuje puteve nerava kakvi se zamišljaju na putevima čula, taj na ovim putevima nalazi karmu. Ona tu ustrujava. No s druge se strane ni u stvaranju limfe ne utvrđuje čisto fizički proces, nego se limfa vidi dok ona svojim putevima ulazi u organizam. Johanes Miler, znameniti fiziolog, već je kazao: »Šta je limfa? Krv bez crvenih krvnih zrnaca«. Krv je limfa sa crvenim krvnim zrncima. To je uopšteno rečeno, ali ima određenu tačnost; vidi se kako limfa ide u krv i time obezbeđuje današnjega čoveka. U limfi pak vidimo sve ono što još nije postalo krv, ali vidimo i život i tkanje nastajuće karme. Tu unutar procesa limfe, opet se stvara karma. Putevi limfe istovremeno su počeci puteva karme za budućnost (crtež 7, desno).

            Tako sa duhovne strane ulazite u čoveka, gde opažate kako se na putevima toplote uvlači svetlost, hemizam, vitalitet makrokosmosa i, što se dalje krećete od svetlosti ka vitalnim putevima i gledate kako se uliva sveopšti život svetova, sve više opažate  ulivanje karme, koja se sad proživljava u zemaljskome čovečjem životu između rođenja i smrti. Ona se proživljava dok prolazi kroz nerve kao i kroz oslabljeni  arterski proces, ali biva zaustavljena od strane venskoga procesa. Kad se približi venskome procesu, tu se takođe umeću magloviti talasi karme. I dok čovek stvara vensku krv, on u sebe istovremeno prima ovo utrpavanje karme i postupa u smislu karme.

            Promenu u krvi može nagovestiti sâma srdžba. Što se tu utrpava, pošto se ono, što prethodi, ne propušta naniže u venski proces, to vodi ka radnjama, to prelazi u uobličenje karme.

            Deo limfe koji se ne propušta naviše, koji ne prelazi u krv, sabira se duboko u podsvesti gde formira jezgro koje čovek, kad odbaci materijalne procese, iznosi kroz dveri smrti. To je nastajuća karma.

            Iznad disanja gledamo karmu koja dolazi iz prošlosti; ispod izdisanja, cirkulacijom ispod izdisanja, tu gde limfa još nije postala krv, gleda se nastajuća karma. Ona se krije tu unutra, i tako se može kazati: karma (crtež 7, levo, žuto) ulazi u arterski proces, zadržava se u čoveku; karma opet nastaje tokom formiranja venskoga procesa. Ovde gore imamo granicu, gde karma počinje da se gomila u nervno-čulno-arterskome procesu.

            Shodno procesu, koji od limfnoga prelazi u vensko, ovde imamo ulaznu karmu, onde imamo izlaznu karmu, ako duhovnim okom posmatramo limfu koja još nije postala krv. Tako imamo spoj fizičkoga i duhovnoga. Gore se čovek kvalitativno graniči sa duhovnim.  Vidimo kako je ograničen svojom karmom. U tome se okviru zadržava sadašnji život. Dole vidimo nastajuću karmu, kad posmatramo limfu koja još nije postala krv. Između protekle i nastajuće karme, po sredini stoji zemaljski čovečji život koji prikazuje branu između obadve, posmatrano sa ovoga stanovišta. Ove stvari ipak možemo unutarnje pratiti do na fizički proces.

            O tome ćemo sutra dalje govoriti. Vidite, sve više i više ulazimo u to da duhovno gledamo i u fizičkome, što će se pak usavršiti tek praktičnom primenom.