,

 

 

RUDOLF  ŠTAJNER

 

 

 

Pastoralno-medicinski kurs

 

 

 

 

Bibliografski broj:   GA 318

Izdanje:     Rudolf  Steiner  Verlag

                 1994, Dornach/Schweiz

Prevod:     Mirjana Špadijer

El.obrada: Latinka Simić Marjanović

                  Beograd 2010.

 

Sadržaj

 

 

Prvo predavanje .........................................................................    3

 

Drugo predavanje ......................................................................    9

 

Treće predavanje .......................................................................  16

 

Četvrto predavanje ....................................................................  23

 

Peto predavanje .........................................................................  31

 

Šesto predavanje .......................................................................  38

 

Sedmo predavanje .....................................................................  45

 

Osmo predavanje ....................................................................... 52

 

Deveto predavanje ..................................................................... 58

 

Deseto predavanje .....................................................................  65

 

Jedanaesto predavanje................................................................  74

 

Govor medicinarima ..................................................................  80

 

 

 

 

Prvo  predavanje

Dornah, 8. septembar 1924.

 

            Dragi moji prijatelji! Na ovome kursu smo po prvi put združili članove dvaju krugova duhovnoga delovanja, i ovo združivanje znači nešto sasvim posebno. Zato će već danas biti nužno, prvenstveno na osnovu onoga što treba da tvori sadržaj ovoga kursa, da budemo sporazumni o smislu ovoga združivanja. Najpre bih tek upozorio da ovaj kurs, kao možda nijedan drugi, može da bude primer kako kroz naročito uobličenje duhovnoga života u naše vreme moraju biti obnovljena stara predanja, stari običaji, budući da je ono, što je bilo negovano pod imenom pastoral-medicina, u osnovi zapravo izgubilo svoj sadržaj, što ćemo videti u toku razmatranja. Nasuprot tome, upravo će se iz podloga našega doba predati jedan vrlo značajan zadatak koji će, dok bude sažeto izlagan, u nekome pogledu već smeti da nosi ime pastoral-medicine. Mi treba strogo da pazimo da na ovome kursu u bitnome budu ujedinjeni stvarni teolozi i takve ličnosti, koje jesu ili će postati pravi lekari u smislu, da u njihovo ime možemo odgovoriti zadatku medicinske sekcije u Geteanumu. Kako da se uobliči taj smisao, upravo će se raspravljati na ovome kursu. Svakako treba da dopustimo pojedine izuzetke, no ipak neznatne, a ovi su dobro utemeljeni u okviru onoga što predstavlja ubeđenje medicinske sekcije Geteanuma. Prvenstveno će se raditi o tome da vi, dragi prijatelji, kako sa teološke tako i sa medicinske strane, u jasnim pojmovima ovde doživite stvari koje, u smislu jedne nove pastoral-medicine, čine da bude moguće sarađivanje teologa sa medicinarima. O takvome se zajedničkom radu češće govorilo, isto kao što je bilo primećeno da upravo antroposofski pokret mora računati na zajednički rad. Pri tome su se pak obelodanile stvari, koje će svoju rektifikaciju morati iskusiti upravo u okviru ovoga kursa. Zajednički rad, na koji je ukazano, uopšte se ne sme shvatiti kao da bi, moji dragi prijatelji, on označavao diletantstvo koje se donosi sa jedne na drugu stranu. Nikako se ne sme raditi o tome da teolozi budu lekari, niti da lekari budu nekakvi teolozi. Radi se o predanosti zajedničkome radu. Upravo će se na ovome kursu morati polagati veliki značaj da se nešto ne izobliči do haosa time što recimo teolog pokušava, već ne znam zašto, da se diletantski umeša u sve moguće medicinsko, što ipak ne može ležati na njegovome putu. I obratno, lekar u našem smislu treba da bude svestan kakav položaj treba da zauzme spram teologa. Vanredno će mnogo toga zavisiti od potpunoga pronicanja ove pojave na obadve strane, na teološkoj i medicinskoj. No, sad je na pomol stupilo to, da se naprimer pomišlja: pa, teolog ipak mora usvajati medicinska znanja. – Znanja se uvek moraju usvajati na svakome području, to će štaviše uvek biti dobro. No ovde se radi o tome, da se zbilja jasno i glasno uvidi: prema mišljenju, osećanju i htenju čoveka, lekaru pripada specifično prethodno medicinsko obrazovanje, i niko ne bi trebalo da veruje kako sa medicinskim znanjem  može zahvatati u svet, ako ne poseduje ovo specifično prethodno medicinsko obrazovanje. Ovo važi i za teologa. I obratno, lekar mora razvijati sasvim posebno poimanje svoga poziva i on će, kroz pastoralnu medicinu, morati učiti da poima kako je nešto bitno izgovoreno rečima: svešteniku pripada žrtveni plam, lekaru Merkurov štap. Uspešno delovanje je moguće jedino kroz sadejstvo  žrtvenoga plama i Merkurova štapa. I ne treba želeti lečenje žrtvenim plamom, niti služenje obreda pomoću Merkurova štapa. Ipak treba da se uvidi, kako je obadvoje u službi Boga. I što se više uviđa kako su oni u službi Bogu, utoliko će bolje, kada lekar ostaje lekar, kada sveštenik ostaje sveštenik, njihov zajednički rad na odgovarajući način lekovito priskočiti svetu. Naš antroposofski pokret ne sme da postane tlo na kome sve biva porazbacano, jer time bi trpela ozbiljnost, ozbiljnost koju tako jako treba da negujemo upravo unutar antroposofskoga pokreta. Može se sasvim uopšteno znati šta se otprilike dešava, da upotrebim drastičan primer, kada se vrši operacija na nozi; ali ne treba verovati da je operaciju na nozi moguće odmah izvršiti. To bi trebalo da pristaje uz sve što je medicinsko. Antroposofija pre svega nikako ne sme da postane propaganda za fušeraj lečenja. Ona to ne sme biti niti ako recimo teolog postane fušer u lečenju. Upravo se to mora sasvim jasno razbistriti; i tako će ono, što će krenuti od medicinske sekcije Geteanuma, u najeminentnijoj ozbiljnosti biti rukovođeno time da čoveka može predstaviti svetu kao lekara u antroposofskome smislu, ali to takođe mora postati jedno realno uređenje, te će biti nužno da položaj onoga lekara, koji hoće da dela u smislu medicinske sekcije u Geteanumu, na nedvosmislen način bude određen za ovu sekciju. To se neće ni postići drukčije nego da ovde bude sasvim realno uređenje, tako da će ono već moći voditi ka tome da budući lekar  u izvesnome smislu može biti onaj koji upravo jeste lekar u smeru medicinske sekcije Geteanuma. Pa, moji dragi prijatelji, ovako će biti opravdano i što smo izbegavali da ovaj kurs odobrimo onima koji leče, a nisu lekari. I tako u bitnome, ne računajući neznatne izuzetke, oni, koji danas ovde sede kao lekari, u potpunosti mogu iziskivati lekarstvo u smislu spoljnoga sveta.

            Time smo se, moji dragi prijatelji, možda sporazumeli o jednoj tački. Ova pak tačka, nakon što sam je najpre razmotrio u nagoveštaju i više po meri rukovođenja, po svojoj će opravdanosti uvek biti predmet same pastoral-medicine. Kada je, pre nekoga vremena, sa teološke strane krenuo podsticaj da im se pruži nešto od medicinskoga, nisam mogao drukčije odgovoriti nego da kažem: no, sada ću držati kurs o pastoralnoj medicini, na kome mogu učestvovati i teolozi. I tako je eto, od strane medicinske sekcije Geteanuma, upriličen ovaj kurs o pastoral-medicini, i teolozi učestvuju na njemu. Mi sad moramo biti sasvim načisto o čitavoj strukturi ovoga uređenja.

            No, dragi moji prijatelji, pastoral-medicina naposletku nije ni bila struka u okviru medicinskoga, već u okviru teološkoga fakulteta; i ova pastoral-medicina, koja je bila negovana na teološkim fakultetima, ustvari ne sadrži ništa specifično medicinsko. Ili bih mogao pitati: da li je iko od prisutnih akademski obrazovanih lekara mogao, u okviru svojih stručnih studija na medicinskome fakultetu, upoznati samu pastoral-medicinu? Molim da digne ruku, ko je ovo mogao. To ne postoji u katalogu lekcija medicinskih fakulteta, ali već igra ulogu na katoličko-teološkim fakultetima. To jedva da više igra neku ulogu unutar evangelističkih fakulteta, ali u okviru katoličko-teoloških fakulteta pastoral-medicina igra neku ulogu, i to iz dobroga razloga. Ona ipak ne sadrži ništa medicinsko, već u suštini  prvenstveno sadrži to što dušebrižnik potrebuje u okviru brige o duši, da bi mogao dušebrižnički delovati, i to ne samo kod ljudi koji su kao zdravi povereni njegovome duševnom staranju, već i kod onih koji su mu povereni kao bolesni. Oni pak treba da delaju brigom o duši; i to je već jedna drukčija nijansa – kad treba delati staranjem o duši bolesnoga, naročito nekoga teško bolesnoga, ili nekoga ko je zdrav. Radi se o tome kako treba uobličiti duševnu brigu kod bolesnoga, eventualno teško bolesnoga, kako se tu treba ponašati. U osnovi uzeto, ipak još nisam upoznao neku knjigu o pastoral-medicini, u kojoj nije bilo izričito i ponovljeno rečeno, kako u prve dužnosti dušebrižnika spada da on najpre savetom i delom pomogne da se nađe pravi lekar, ali da se sâm kloni svakoga lekarskog zahvata. To saopštavam u ovome slučaju.

            U drugome bitnom poglavlju pastoral-medicine stoji da treba odgovoriti na pitanja koja su povezana sa higijenskom stranom postupanja kod religioznih obreda, da dakle za laike treba raspraviti ono što je zdravo ili zdravlju škodljivo kod ceremonijalno propisanoga posta, takođe i ono što bi kroz lekarsku nauku naprimer trebalo kazati o uredbi obrezivanja ili sličnome. Za same sveštenike – mi uglavnom imamo posla baš sa katoličkim fakultetima – bilo je razlagano ono što na higijensko-medicinski način ima da se kaže o askezi. Tu baš ima da se govori raznovrsno i mnogo.

            Naredno poglavlje jesu određene mere koje recimo u okviru neke zajednice, u kojoj su sveštenici i lekari, treba preduzeti u povezanosti lečenja i sakramentalizma. Ako neka religiozna zajednica polazi od realnosti dejstva sakramenta – odmah ćemo šire govoriti o tome – to ustvari znači nešto što se susreta sa zahvatanjima koje vrše lekari, te u takvim obredima, kao što je naprimer sveto pomazanje, imamo ono što sveštenik treba da obezbedi pokraj lekara na bolesničkoj postelji. Na ovome području treba da odgovorimo na pitanje, odnosno da na njega odgovori dosadašnja pastoral-medicina, koji značaj ima sakrament pričesne večere nakon prebrođene bolesti i tome slično. Ako u obzir dolazi spiritualno, znači da u potpunosti dolazi u obzir zajedničko dejstvo sakramenta i procesa lečenja.

            Naredno poglavlje se bavi time – i to je veoma iscrpno poglavlje u okviru pastoral-medicine – kako dušebrižnik treba da se vlada u skladu sa lekarom kod psihopata, kod duševno zaostalih ili duševno abnormalnih osoba. Duševno staranje se modificira prema takvim psihopatskim ljudima. Ovo su u bitnome bili zadaci koji su postavljani dosadašnjoj pastoral-medicini i koji su na prilično iscrpan način, neprestanim apelovanjem na pozicije crkvenih otaca, takođe bili vekovima raspravljani.

            To je oblast koja nama, što stojimo unutar obnavljanja duhovnoga života, ne može da se pojavi baš u istome svetlu. Za to se, upravo iz antroposofskih osnovnih shvatanja, utvrđuju veoma važni zadaci za novu pastoral-medicinu. I ukoliko se utvrđuju  takvi zadaci, mi ih, dragi moji prijatelji, možemo studirati kad stvari posmatramo sa dve strane. Posmatrajmo ih najpre sa medicinske strane.

            O čemu se radi kod terapije? Kad pustimo da na bolesnoga čoveka deluje neki lek ili lekoviti proces, radi se o tome da kod supstance ili procesa, koji treba da proizvede fizičko ili duhovno ili duševno dejstvo, uvek treba izlaziti iznad onoga što je takozvano normalno međusobno opštenje čoveka sa okolnim svetom. Koju god terapiju da primenimo, svuda nadilazimo ono što čovek čini u svakodnevnome životu, bilo pri uzimaju hrane, bilo pri eksponiranju spram svetlosti i vazduha ili eksponiranju prema duševnim uticajima – mi to svuda nadilazimo terapijom. Čak i kad ustanovimo dijetu, mi već idemo mali korak iznad svakodnevnoga čovekovog saobraćanja sa okruženjem. Puštamo da lekovi utiču na čoveka. Iako je lek fizička supstanca, usled uticaja leka se odvija jedan drukčiji proces nego kod suštoga prijema hrane. Tako je pak i kod ostalih terapeutskih uticaja. Terapeutskim merama čoveka ipak  zahvatamo na sasvim drukčiji način, nego što se to inače događa u njegovome životu. Jer kako se zahvata u život čoveka, ili kako to čini on sâm?  Moji dragi prijatelji, s obzirom na ono što u životu ulazi ili može ući u proces čoveka, treba razlikovati dve stvari: prvo je ono, što u čoveku deluje kao i fizikalno-hemijsko u spoljnoj prirodi; drugo je ono što u čoveku ne deluje na fizikalno-hemijski, nego na vitalistički način. Treba da gledamo na ono što deluje u životu, ali treću stvar treba da vidimo u onome što neposredno zahvata u region svesti.

 

1.      fizikalno-hemijsko

2.      život

3.      svest

 

            Ovde moramo utvrditi jedan važan pojam. U uobičajenome življenju imamo tri stanja svesti: bdenje, sanjanje i spavanje. U trenutku kada prilazimo sa nekom stvarnom terapeutskom merom, mi zahvatamo u svest. Zahvatamo manje ili više, prema tome kakva je ta mera. No ovo se zahvatanje nikada ne dešava na tako neposredan način u takozvanome normalnom protoku života. Dok čovek uobičajeno jede, dok ima samo uobičajeni prijem hrane, tu njegovo bdenje, sanjanje i spavanje protiču na normalan način. Ako se on makar prihvati neke dijete za organizam, da bi recimo prizvao zdraviji san od postojećega, tu je već poremećena granica. Tu pak već započinje terapeutsko.

            Sasvim je nešto drugo kada je čovek naprimer u groznici, iz bilo kojih razloga, i vi onda terapeutski priskočite. Kad biste istim sredstvom, kojim ste terapeutski priskočili pri groznici, sada zahvatili u zdravoga čoveka, time biste izmenili stanje njegove svesti. Vi dakle kao lekar morate raditi sa onim što, u osnovi uzeto, ima posla sa stanjima svesti. Dok se inače kod uobičajenoga čovekova saobraćanja sa okolinom ima posla sa životom, u medicini se ima posla sa zahvatanjem u stanja svesti. To svuda možete utvrditi, kod svake terapeutske mere; kod svih njih je specifično da vi zahvatate u ono, što ima nekakva posla sa varijabilnosti stanja svesti. I nema drugoga delotvornog leka, osim onoga koji tako duboko zahvata u čovečje biće, da to ide do unutar izvora iz kojih rezultiraju stanja svesti. Time se pak kao lekar, kao terapeut neposredno umećete u duhovni poredak sveta. Jer, promena stanja svesti znači da se umećete u duhovni poredak sveta. I kadgod imate neko realno delotvorno lečenje, vi upravo kroz ovo nadiranje u terapeutskome procesu uvek prilazite stanjima svesti, kao i podsvesti i duševnosti. Ne ostajete u fizičkome. Uobičajeni prijem hrane, uobičajeno disanje i ostali procesi ostaju u fizičkome, kroz ovo fizičko posredno protkivaju više članove čoveka. Oni takođe deluju, i deluju putem fizičkoga; naprotiv, kada vi lekarski, terapeutski delujete, tada neposredno unosite duševno. Tako možemo kazati: kad lekar ispravno razume svoj poziv, on neposredno prilazi spiritualnome. Samo je prividno, da nam terapeutske mere izgledaju kao čisto fizički ili biološki procesi. Ako su to zbilja terapeutske mere – u suprotnom to uopšte nisu – one uvek prilaze duševnome, iako najpre ostaju nesvesne za uobičajenu svest. Ipak bi, dragi moji prijatelji,  bar jednom trebalo pratiti šta se u zbilji događa u čoveku kada se, recimo, kroz neki terapeutski proces neposredno snižava groznica. Tu se utiče do na ono najunutarnjije njegovoga bića, isto kao što na obratan način utiče i bolest, čime se procesi u čoveku iznose iznad čisto fizičkoga i biološkog. Tako je to s jedne strane. Vidite kako lekarstvo, sasvim suštinski, kroz svoje vlastito biće odvodi lečenje iz fizičkoga u spiritualno.

            Uzmimo jednako ozbiljno svešteničko zvanje. Kad ovo zvanje nije sušto učenjačko, nego kada ono živi u svešteničkome delanju, tada je povezano sa obredom, i obred u sebe uključuje sakramentalizam. No sakramentalizam nije neki simbolizam. Sakramentalizam – šta je on? On se sastoji iz toga, da se dešavaju spoljni procesi. Ovi spoljni procesi, koji se tu dešavaju, u sebi nose nešto što ne nastaje pri zbivanjima u hemijskome ili biološkom, nego što u sebe uključuje orijentacije, smernice koje su prisajedinjene fizičkome, biološkom, te koje u spritualnome, u duhovnom imaju svoje prvobitno stanje. Čovek ispunjava čuvstvene procese, a u spritualno ustrujava u samoispunjenju. Ono što je duhovno bitno, u obredu se dešava na način koji dosežu čula. I ono, što se tu ispunjava pred vernicima, pre svega se ispunjava pred svešću, i ne sme se ispunjavati išta drugo do ono, što se ispunjava pred svešću. To inače ne bi bio obred, sakrament, nego sugestija. Sakramentalizam, obred u pravome smislu nikad u sebi ne sme imati išta od sugestije, ali utoliko ima više spiritualnoga. Odigrava se pred svešću, ali utiče na život.

            Ako čovek za pričesnu večeru ne uzima jedino supstance koje mu se propišu, tu se ne bi radilo o sakramentu. Ne radi se niti o nekome simbolu, već o nečemu što zahvata u njegov život, jer se sakrament ispunjava i služi iz orijentacije duhovnoga sveta, tako da se može kazati: terapija uvodi život  u svesnost. Obred sa sakramentalizmom uvodi svest u život.

 

                                   Terapija:                                 život   →   svest

                                   Obred (sakrament):                svest   →   život

 

            Time imate dve polarne delatnosti: terpeutsko delovanje i obrede. U terapeutskome delovanju se iz života radi unutar svesti i svest postaje pomagač u terapeutskome procesu, svakako nesvestan pomagač za uobičajenu svest. Pomoću obreda se život čini pomagačem onoga što se ispunjava pred svešću. Obadvoje, dragi moji prijatelji, po pravilu potrebuje čitavoga čoveka čiji je to poziv, i to ne čisto šematski kako sam to sad stavio pred vas, već duboko unutarnje duhovno shvaćeno. No samo radi toga, što smo unutar naše civilizacije u terapiji istupili iz duhovnoga i u teologiji istupili iz konkretnoga, jer smo u okviru naše civilizacije u terapiji zabludeli u materijalizam a u teologiji u apstrakciju, danas je tu pravi odnos sasvim zastrt. No ovaj pravi odnos mora biti iznova utemeljen, opet dospeti do delotvornosti. Ponovo mora biti očevidno da lekar već kod dijagnoze potrebuje školovani pogled, koji dopušta da mu se neki biološki ili čak fizički proces čovečjega organizma pojavi u svetlu spiritualnoga procesa – jer su svi procesi u čovečjem organizmu spiritualni – tako da lekar taj školovani pogled potrebuje već u dijagnozi, a još više u terapiji, radi zasvetljavanja duhovnoga u fizičkome.

            Svešteniku je potreban školovani pogled radi osvetljavanja fizičke slike nekoga duhovnog procesa. To je opet polarno. No polariteti uvek moraju zajedno delovati u svetu; ova dva polariteta takođe moraju delovati zajedno. I kako oni moraju zajedno da deluju, to će upravo biti zadatak koji treba utemeljiti unutar antroposofije, koji pak do stvarnoga izvođenja takođe dolazi unutar antroposofije. Tako je, dragi moji prijatelji,  zamislivo da iz ovoga zajedništva unutar kursa o pastoral-medicini zaista može biti stvoren antroposofski lekar budućnosti, koji iz svoga odnosa prema duhovnome svetu može stupiti u pravi odnos sa sveštenikom, koji opet izrasta iz pokreta za hrišćansku obnovu. Tako će se utvrditi nešto specijalno za lekara i za sveštenika, iz čega onda može da nastane pravi zajednički rad.

            Jer, šta jedino može značiti zajednički rad u ovome slučaju, dragi moji prijatelji? Ne može značiti to, da sveštenik diletantski leči niti da lekar diletantski vrši dužnost sveštenika. To ne može značiti. Jer kad bi se zajednički rad sadržao u tome da sveštenik ponešto zna o medicini, da lekar ponešto doprinosi obredu sveštenstva, tada bih hteo da znam zašto oni treba zajedno da rade. Radi čega bi trebalo da se školovani lekar interesuje za svešteničko-lekarski diletantizam? Nema ikakvoga povoda za to. I zašto bi trebalo da se sveštenik interesuje izašta drugo u lekarstvu, do za potrebu duševne brige od strane lekara? Naprotiv, kad neko jeste valjan lekar koji stoji unutar medicinskoga, kad sveštenik jeste pravi sveštenik, tada oni mogu pravilno sarađivati. Zajednički rad ipak znači da se uzajamno daje ono zašta je neko sposoban, a ne da jedan zahvata u sferu drugoga.

            Upravo pak time, da se održava ovakav zajednički rad, upravo će se time predati ono ponajznačajnije za kulturu, da naime kroz ovo prizvano uzajamno opštenje nastane pravo razumevanje lekara za sveštenika, sveštenika za lekara, tako da sveštenik o lekarstvu zna ono što mu je neophodno, da lekar o pozivu i misiji sveštenika takođe zna ono što mu je neophodno. Tako će se docnije utvrditi u kojoj meri obadvoje, lekar i sveštenik, u saradnji sa pedagogom mogu učiniti nešto spasonosno za čovečanstvo. No to će opet biti poseban zadatak. Tu će se, upravo na najraznovrsnije načine, takođe imati zajednički rad, jer pedagogija je opet nešto, što treba da se posmatra sa drugoga stanovišta. Sveštenik ne može biti lekar, lekar ne može biti sveštenik, ukoliko oni jesu lekar odnosno sveštenik. No obadvojica u izvesnome smislu mogu biti pedagozi, ali se sve vrste ovoga zajedničkog delovanja moraju shvatiti na sasvim konkretan način. Zato bih vas danas najpre zamolio da među istine, što treba da se predaju o pastoral-medicini, ubrojite i onu  koja stoji kao opomena pred haotičnim zamešateljstvom, da istrajete u tome da sve bude iskovano iz realnih i stručnih osnova. Sveštenik će biti stvarni pomagač stvarnome lekaru time što će delati u smislu odbacivanja lekarskoga diletantizma. To će spadati u njegove zadatke. Lekar će pak moći mnogo da učini, upravo na bolesničkoj postelji, da bi svešteničku službu doveo do pravoga značaja tamo gde ona često treba da se  na najrealniji način umeša u život: na bolesničkoj postelji.

            Sutra ćemo nastaviti ova razlaganja.