Peto  predavanje

Dornah, 12. septembar 1924.

 

            Dragi moji prijatelji! Sada je reč o saznanju koje smo s jedne strane dobili posmatranjem ljudi koji, iako ne poseduju direktnu intuiciju, urastaju u opažanja duhovnoga sveta i time u čitavome svom ljudskom držanju pokazuju stanja koja lekara lako mogu podsetiti na patološko, no koja su, u osnovi uzeto, ipak nešto sasvim drukčije od pukih patoloških stanja. To je iz razloga što, kako smo već videli, kad patološko ostaje u status nascendi, tu je prisutna i stalna mogućnost lečenja koja polazi od duha, kao što je u potpunosti sličaj kod personalnosti poput svete Terezije, Mehtilde fon Magdeburg, ali i kod muških vizionara.

            Kad posmatramo ova stanja, u prvome stadijumu vidimo ispadanje ja-organizacije iz ukupne čovečje organizacije. Zatim ja-organizacija jako vuče ka sebi astralno telo i u budnome stanju ga, u izvesnome smislu, odvaja od eterske i fizičke organizacije. Šta se time ostvaruje? Lako možete pojmiti, dragi moji prijatelji, da čovek time zapada u neku vrstu sna. Kad duhovno-naučno posmatramo čovečje držanje, koje nastaje time da »ja« sobom povlači astralno telo, da ga nepotpuno propušta u fizičko i etersko telo, vidimo da nastaje neka vrsta snenoga stanja. No opet, kako sam naglasio, time da »ja« i astralno telo bivaju jaki kroz jednu posebnu karmičku gustinu, u taj se san unosi prijemljivost za opažanje duhovnoga sveta. San biva preinačen u stanje, koje ima mogućnost da istinski gleda unutar duhovnoga sveta. To je stanje, u kome dotični ima osećaj prisutnosti bićâ duhovnoga sveta.

            Sad možemo potražiti suprotno stanje, polarno suprotno. Ovo polarno suprotno stanje nastupa kad astralno telo prejako uvlači slabu ja-organizaciju. Tada u budnome stanju ne nastupa prosvetljenje kao kod vizionara tipa svete Terezije, već naprotiv jedna prigušenost, pomračenje svesti. U budnome stanju nastupa prigušenje, koje vodi do sna.

            Vidite, ljude koji su u takvome stanju ne možemo upoznati na način kako sam to pokazivao za ostale. Ljudi koji dolaze do stadijuma takve kulminacije kao sveta Terezija ili Mehtilda fon Magdeburg, koji su pak mnogobrojni, brojniji nego se veruje, i koji imaju osećaj o prisutnosti duhovnoga, takve ličnosti onaj, koji za to ima nužnu podlogu ili je izgradio odgovarajuće sposobnosti, najbolje može upoznati time što im dopušta da pripovedaju o svojim prilikama. Oni pak pripovedaju – oprostite što tako kažem – interesantnije od običnih dnevnih filistara. Njihove su pripovesti mnogo interesantnije, i oni pre svega pripovedaju o onome što se ne može svakodnevno imati. Ovi su ljudi dakle već interesantni i kad se nalaze u prvome stadijumu. Upoznajemo ih time, što se prepuštamo njihovome pripovedanju.

            Kod onih drugih, kod kojih astralno telo uvlači »ja«, prepuštanje njihovome pripovedanju je još uvek interesantno. Da bi se razumeli prvi, više je potrebno pravo duševno udubljivanje sveštenika. Da bi se razumeli drugi, često ne manje interesantni, štaviše često još interesantniji od običnih vizionara koji ne uspevaju da shvate ove druge, to zapravo pripada sferi unutranjega osećaja lekara, koji shvata svet sa dobrim razborom i umerenom intuicijom. Jer, ovde se radi o tome da se shvati ono što ne ispričaju, jer što ispričaju, to nema nikakve vrednosti. Ono što govore i čine, treba shvatiti tako da ga možete dovesti u pravu perspektivu spram čovečjega organizma. Kada ih pitate u vezi nečega, takve ličnosti već pokazuju izvesni stepen otupljenosti, kao i nevoljnosti da govore. Počinju priču o nečemu drugome, što ne stoji u pitanju. No ako dočekate ono što govore sami od sebe – među njima ima i takvih, koji bi neprestano brbljali – tu katkad imate osećaj o postojanju nekoga unutarnjeg izvora za pričanje, koji im takođe daje posebnu vrstu asocijacije ideja, kako to nije slučaj kod običnoga čoveka. Kad im se dopusti – ne smete ih pitati, već se mora ugrabiti ono što kao slučajno ispričaju – takvi ljudi naprimer pripovedaju: pa, pre deset godina sam jednom bio tu kod nekoga seljaka. Seljanka mi je dala kafu. Seljanka mi je dala kafu u šolji, koja je spolja imala naslikane crvene ruže. Seljanka mi nije mogla odmah dati kafu, jer je bila zaboravila šećer u kuhinji i tek ga je morala doneti. Onda je bila zaboravila mleko. Morala ga je tek doneti iz podruma, potom je ulila u kafu nešto kao otprilike osminu litra mleka, i kazala: moja kafa je veoma dobra; i tu sam ja kazao: to već verujem, seljanko. – I tako on nastavlja; pripoveda pojedinosti koje se odnose na ono što je davno prošlo, i ulazi u neverovatne detalje. Tada se dolazi na ideju: ah, kad bih makar samo imao tako dobro pamćenje kao njegovo. – Sasvim se zaboravlja da, kada bi neko imao pamćenje kao ovaj, on bi i bio kao ovaj. Pa sad, ja ponešto tipično pripovedam stvari, koje su takođe tipično istesane. Prema ovome onda morate orijentisati odgovarajuće lakše varijante, koje u životu osobito susretaju lekara. Ja sam ovo ispričao kao upadljiv ekstrem, da biste videli o čemu se tu radi.

            Kad dakle astralno telo tako uvlači ja-organizaciju, ostvaruje se neka vrsta snage koja rado ponavlja detalje koji kao da su automatski uhvaćeni u pamćenje, uvek spremna da ih ponavlja, ne obazirući se na traženje ikakvih logičkih veza, nego nabraja stvari jednu za drugom, tako da se tačno ne uviđa zbog čega dotični u ovome momentu dospeva na jedno, u onome na drugo. Može se dogoditi da dotični pripoveda: seljanka je izašla i donela mleko; dok je izlazila, pogledah u ugao sobe gde je bila Madonina slika, ista kakvu sam pre trideset godina video na jednome mestu; tu pak nisam dobio kafu, već vrlo dobru supu. – Može biti da on sasvim skrene od ostaloga pripovedanja, kao i da se opet povrati na njega. Vidi se dakle da to nije logičko pamćenje, ali da ono prostorno-vremenski dejstvuje sa izuzetnom pouzdanosti i automatskom težnjom da se objavi. Dotični ima takvo pamćenje, pri kome onaj, koji u to još bliže ulazi, opaža nešto vrlo značajno: opaža naime ono na čemu ta stvar počiva u još dubljem smislu. Primećuje kako ovaj ima izvesnu radost u zvucima određenih reči, koje je sebi usvojio kad je doživljavao stvari. I sad se primećuje kako ga raduje da opet proizvede zvuk ovih reči. Ukratko, primećujete kako se pri tome radi o povraćanju na govor koji srazmerno biva utvrđen  sa isključenjem mišljenja – ne sa potpunim isključenjem mišljenja, no ipak sa isključenjem mišljenja.

            S druge strane, primećuje se i promena sfere volje. O njoj se takođe mora voditi računa, jer se time postepeno putuje u prava patološka stanja, koja takođe mogu nastupiti i o kojima treba da govorimo. Primećuje se sledeće. Opet se mora biti na oprezu, jer prići takvim ljudima, podsticati ih da vas slede, da treba da rade ovo ili ono, to čini da u njima vidite nešto što mnogo ne pomaže, jer tada postaju jako jogunasti, nikako neće da se prilagode davanju odgovora na pitanja koja im se postavljaju, niti hoće da bilo šta iznose.  No kad im se priđe uz pomoć ikakve vrste spolja donete anamneze, tako da se prikupe stvari koje se mogu iskusiti iz okruženja ili drugim putem, primećuje se kako naprimer takvi ljudi u određeno doba godine u sebe prime voljni podsticaj da moraju putovati,  da moraju prokrstariti određenim predelom. To je često jedan isti predeo, kojim hoće da godišnje prokrstare, i tu unutarnji impuls volje dejstvuje tako jako da, ako se sad primeni negativna instanca da bi se ušlo u trag šta to biva sa njima, može se naprimer zapaziti sledeće. Uzmite nekoga gurmana; među njima ima i takvih, koji imaju veliku radost pri jelu. Uhvatite ga tokom putovanja i nudite mu izuzetno dobre obroke, pri kojima ima golemu radost. To se pak može dovesti najviše dotle da on tu ostane prvoga, drugoga dana. Ako to odudara od onoga što je hteo da postigne na svome putovanju, postaje nemiran. Vidi se, hteo bi da ima dobru hranu i on tu zna da, kad odlazi, kad pohodi ono naredno na svome putovanju, da u tome ima nečega, od čega se grozi; on to sasvim dobro zna. Sposobnost njegovoga pamćenja veličanstveno je izgrađena. Postaje nemiran, hoće da kreće, jer se sa svojim voljnim naletima ne prilagođava neposrednim spoljnim povodima. Kao što se s jedne strane ne prilagođava neposrednim čulnim utiscima, nego reprodukuje sve moguće iz jezičkoga blaga,  tako se s druge strane ne prilagođava učlanjenju svoga voljnog sistema – udova – u spoljne uslove života. Hoće da sledi samo nalet vlastite volje, koji ga iznutra vodi na sasvim određeni način. Vidi se da je nestalo, odnosno da je samo u neznatnoj meri prisutno sve što zavisi od ja-organizacije, čime bi se povezao sa spoljnim svetom. Čula mu postaju tupa, voljni mu impuls ne dopušta da se pravilno uspostavi u svet. On hoće da ga sledi, što je upravo posledica toga da je »ja« potčinjeno astralnome telu.

            No, vidite, kada bi naše medicinsko shvatanje delalo zajedno sa predanom ljubavi teologa, takvim bi se ljudima moglo vanredno mnogo pomoći, ali ne putem  neke trenutne terapije, već na sledeći način. Kod tih ljudi je naime prisutna jedna sasvim određena činjenica. Da bismo došli do ove činjenice, posmatrajmo život takvih ljudi između promene zuba i polne zrelosti. Kada se oni posmatraju sa grubim osećajem, po pravilu se uopšte neće primetiti išta abnormalno. Možda će čak biti radovanja, jer su ovi ljudi starmali i jer je strahovito mudro ono što daju kao dovitljive odgovore. Ipak bi trebalo obratiti pažnju baš na ovo davanje mudrih odgovora između sedme i četrnaeste godine. Jer takvi ljudi, koji su prepametni u ovome uzrastu, uzimaju u drugoj epohi života, između promene zuba i polne zrelosti, nešto od onoga što bi trebalo da u svome razvoju prožive nakon polne zrelosti. Time se ostvaruje ono što sam upravo opisao. Astralno telo, koje tek nakon polne zrelosti treba da uvuče »ja«, da bi se »ja« u svome punom razvoju moglo pojaviti početkom dvadesetih, sad uvlači ja-organizaciju već od izmene zuba ili od devete, desete, jedanaeste godine, tako da primećujemo ovu abnormalnu mudrost i još se pri tome radujemo. No kad dođu kasnije godine, osamnaesta, devetnaesta, dvadeseta godina, ja-organizacija biva gurnuta preduboko unutar astralnoga tela. To je stanje koje sam opisao, i tada nastaju pojave koje sam naveo. I tada se događa da neki takav čovek, koji nam u karakterističnome uzrastu zadaje brigu svojom premudrosti, zapravo mora biti obrađivan na određeni način. Tada pre svega nastupaju one situacije – mi ćemo, nakon davanja skupa karakteristika, čuti i pojedine naznake o onome što treba činiti u pojedinačnome – gde lekar i sveštenik treba da se posavetuju sa pedagogom, da bi on mogao razumeti šta sa svoje strane treba da čini za taj navedeni uzrast. Ipak bih sad dalje nastavio sa karakteristikama. Ovde se radi o tome, da međusobno povežemo razmatranja iz poslednjih dana.

            Sada pak može nastupiti i to, da etersko telo sa svoje strane prejako privuče spoj astralnoga tela i »ja«, da ono u budnome stanju strahovito jako uvuče astralno u fizičko i etersko telo. Tada nastaju stanja koja se unutarnjem viđenju pokazuje tako da se astralno nalazi suviše unutar organa, da se ne može pravilno povezati sa organima. To stanje je takođe ogledajuća slika vizionarskoga stanja, kao recimo kod svete Terezije, kao prvo stanje koje sam opisao – patološka ogledajuća slika stanja, gde postoji osećaj prisutnosti duhovnih bića. Na jednoj strani imamo unošenje budnoga stanja u jasnu svest. Kao što sam opisao, kod ovakvih ličnosti imamo suprotnost: prenošenje života snova u budni život, sa pratećim pojavama o kojima sam govorio. Pošto je to zapravo budnost, ne nastupaju snovi već jedan aktivni život snova, koji se ispoljava u onome govoru koji sam opisivao, kao i u onome intimnom preteranom obrtanju impulsa volje naunutra. To je patološka ogledajuća slika sna; u njoj boravi aktivnost, umesto pasivnosti koja živi u snu.

            Sad imamo ono drugo, uvlačenje »ja« i astralne organizacije pomoću eterskoga tela. Čovek se sasvim snažno dokopava fizičke organizacije pomoću svoga »ja«, astralne i eterske organizacije, ali ova fizička organizacija u pojedinim organima ne može primiti te stvari. Astralnost ostaje nezbrinuta u svim mogućim organima, sa kojima se ne može ispravno povezati. Nastaje patološka ogledajuća slika onoga što smo upoznali kao drugi stadijum, gde čulni oseti donekle bivaju iznutra podstaknuti, gde iznutra polazi strujanje prema čulima. Sada pak ono ide naunutra prema organima, kod ove ogledajuće slike, sad ono zahvata organizaciju i nastupaju stanja koja se javljaju uvek kad fizički ili eterski organ biva prostrujan astralnim telom i ja-organizacijom i kad njihova veza nije takva, da bi se recimo moglo govoriti o sasvim ostvarenoj povezanosti fizičkoga tela sa eterskim i astralnim telom. U organima viših organskih članova ostaje neki višak. Što se inače uliva u ono što je slično, primereno čulima, u kolorisane vizije koje mogu biti objava duhovnoga sveta, to se sad izliva naunutra, hoće da se dočepa organa. Umesto da, kao inače, duhovno više od spolja zahvata čulno, ono se izliva naunutra, hvata organ, ispoljava se u stanjima grča, u svim formama koje nastupaju kod istinske ili maskirane epilepsije, ispoljava se upravo u tome da astralna i ja-organizacija prejako zahvataju dole u fizičku organizaciju, koja onda sa sobom povlači i vezuje etersko telo. Sada u potpunosti vidimo mogućnost da se prvo stanje, koje sam opisao, razvije u okviru drugoga koje zapravo često nastupa u životu, a što bi trebalo sprečavati širenjem čestite pastoralne medicine. Prvo se stanje ne primećuje, smatra se interesantnim. Primećuje se tek pojava drugoga stanja, gde nastupaju grčevi i epileptične pojave, gde pak ne nastupa hipertofija sećanja u detaljima niti hipertofija u unutarnjim naletima volje, nego gde astralna i ja-organizacija bivaju gurnute naunutra, zbog neusklađenosti astralne organizacije sa formama izvesnih organa, čime se sad javlja gašenje sećanja. Umesto da se, kao u prethodnome stanju, sećanje pripaja uz detalje kojima ipak nije gospodarila logika, nego se tu, protičući u samovljnim asocijacijama, odigravala struja sećanja bez logike, sada pak vidimo sećanje koje se prekida, gde izostaju mesta u sećanju. To može ići dotle, da nam takav pacijent pokazuje dve vrste svesti. Sećanje se naprimer pričvršćuje uz gornje organe – jer u sećanju, u pamćenju inače učestvuje čitavi čovek – ali izostaje za donje organe i obratno. U drugome delu ritmičkoga redosleda – jer takve se stvari mogu ritmički pratiti – biva obratno, tj. kod sećanja su delatni donji organi a gornji ne, i tako kod ovoga čoveka uporedno protiču dve struje svesti. U jednome stanju svesti on se uvek seća svega što je proticalo u tome stanju, u drugome se priseća ostaloga; no on, u jednome stanju svesti, nikada ne zna šta je bilo sadržaj svesti drugoga stanja. To onda ide u donje regione.

            Vidite, tu imamo ogledajuću sliku, patološki odraz onoga što kod svetoga – sada nam je potreban izraz, da bismo imali jedan termin – današnja medicina nema nikakav termin za ova stanja – što kod svetoga nastupa u drugome stanju. On oko sebe dobija jedan vizionarni svet koji ipak ima duhovni sadržaj, on sebe doživljava u duhovnome svetu, dobija unutarnje utiske ih duhovnoga sveta. Onaj drugi slučaj je patološki, jer tu u karmi leži slaba individualnost, tako da dotični biva privučen od telesnoga, umesto duhom nošenih vizija dobija stanja grča, razbijene predstave u svesti, nekoherentnost života koji protiče i tako dalje.

            Sada pak može nastupiti i treće stanje. Tu je usled karmičkih odnosa fizičko telo takođe postalo slabo, kako je i sva ostala organizacija postala slaba, tako da ranije karmičke snage nedovoljno dejstvuju unutar fizičkoga tela. Vidite, sad kod takvoga čoveka fizičko telo ne privlači ja-organizaciju, astralnu organizaciju i etersko telo, već nastupa nešto sasvim drugo. Kod takvoga čoveka nastupa ono, što treba da opišem na sledeći način.

            Uzmite da je čovek suviše senzitivan na drugoj strani, na strani čula, dakle na strani ja-organizacije; tu je on strahovito osetljiv prema svemu što se uliva kroz čula, prema živim bojama, živim tonovima. No upravo kod onih ljudi, čije je telo slabo usled karmičkih odnosa, dolazi do nečega suprotnog. Sad oni ne postaju hiperosetljivi iznutra-spolja, već neosetljivi za svoje fizičko telo, ali zato sa divovskom snagom primaju sve što dolazi sa druge strane, sa strane volje i što se nalazi napolje u fizičkome svetu. Potiru težinu, toplotu, hladnoću. Sve to deluje na njih kao da uopšte nisu organska, već neorganska bića, što onda potiskuje ispoljavanje astralnoga tela i ja-organizacije. Prihvaćeni su od sveta, jer mu se svojim slabim fizičkim telom ne suprotstavljaju sa odgovarajućim intenzitetom; oni su kao deo spoljnoga sveta, ali samo s obziorom na fizičko. To je jasna protivslika onoga što smo opisali kao treći stadijum kod svetih. Sveti kroz bol, koji se u njemu preobražava u zadovoljstvo, prelazi ka tome da duhovni svet doživi u njegovoj čistoj duhovnosti. On to naziva »počivanje u Bogu« ili »počivanje u duhu«. Taj, što se razvija kako sam sad opisao, počiva u skrivenim okultnim snagama fizičkoga sveta koje mu ne dolaze do svesti, on ne dospeva do počivanja u Bogu niti u duhu, već dolazi do počivanja u okultnim snagama sveta, kojima bi zapravo trebalo da se u samostalnosti suprotstavi kao čovek. On razvija ogledajuću sliku trećega stanja sveca, patološku ogledajuću sliku, i to je stanje bezumnosti u kome je ugašeno ono ljudsko, u kome on počiva u spoljnoj prirodi, znači u skrivenim snagama, ali se više ne može ljudski ispoljavati osim u onome što u čoveku predstavlja nastavak spoljnih prirodnih procesa, vegetabilnih procesa: da se nahrani, da preradi sredstva ishrane, te da se kreće u pravcu čije impulse daju sredstva ishrane u njihovoj unutrašnjoj preradi, u potpuno budnome spavanju, predat funkcijama telesnoga obličja, koje pak ne bivaju prevaziđene slabim fizičkim telom, nego ostaju slične procesima spoljnoga sveta koji, budući da dejstvuju u čoveku, ovome daju mehaničke impulse i on je izuzet iz sveta, jer je prejako uspostavljen u fizički svet.

            Ovde imamo posla sa svime što je patološka ogledajuća slika počivanja u Bogu. Imamo posla sa »počivanjem u prirodi«. Imamo posla sa raznim paranoičnim stanjima, sa onim što se u uobičajenome životu naziva bezumljem, dok prethodna stanja više znače maloumnost.

            Tako kod svetih gledamo na niz stupnjeva, od njihovoga osećaja o prisustvu bića duhovnoga sveta, pa do premeštanja njih samih u duhovni svet, koje se zbiva tokom trećega stadijuma. Tu vidimo patološku protivsliku psihopatološke maloumnosti, koju možemo pratiti u prvome stadijumu. Zatim možemo biti sasvim posebno upozoreni na psihopatološku maloumnost, kada se ona izrazi kao što sam nedavno opisao: u abnormalnoj želji za putovanjem, povezanoj sa pamćenjem lišenim logike. Vidimo kako to zatim prelazi u stanja mahnitosti, koja pak u ranome stadijumu mogu čoveka učiniti sasvim sklonim za izvesna izvršenja u spoljnome životu. Potom vidimo kako to često prelazi u treće stanje, koje ovde može biti prisutno i od samoga početka.

            Vidimo kako drugi stadijum u bitnome može počivati na našoj potpunoj nesposobnosti da pristupimo izvesnim stanjima između rođenja i promene zuba. Kad dete u ovoj prvoj epohi života ne pokazuje baš preveliku mudrost već jaku želju za učenjem, koja bi trebalo da se pokaže tek nakon izmene zuba, ukratko, kada su već u prvoj epohi vidljive osobine, za koje sam u pedagoškim predavanjima naveo kako bi one u normalnome životu trebalo da se pojave između promene zuba i polne zrelosti, tu bi već trebalo da budemo naročito zabrinuti, trebalo bi da smišljamo sredstva, psihička, spiritualna, fizička sredstva, koja mogu otkloniti to što je sada patološko. O ovome ćemo još govoriti. No to je ono što se mora studirati u vezi pomenutih pojava, da naime u prvu epohu života, između rođenja i izmene zuba, ne bi trebalo da usvetljava ono što treba da se ispolji u drugoj epohi, kao što sam vam juče opisivao.

            Treći stadijum svakako može nastupiti na dvojaki način. U daleko najviše slučajeva čovek to donosi sobom kao karmu, kako ste mogli sagledati iz mojih prikaza. Kroz ono, što je iskusio pri odabiru sastava eterskoga tela pre stupanja u fizičko telo, on već ulazi u jedno abnormalno stanje. Uobličava sebi etersko telo koje neće nigde unutra, koje neće da na ispravan način uđe u srce niti želudac, već hoće da ih preplavi, koje u organe prejako unosi astralno telo i ja-organizaciju, i mi vidimo kako se već kod rođenja ili barem brzo nakon njega ispoljavaju deformacije fizionomije, koje nas mogu zabrinuti. To se naziva urođenom bezumnosti. Toga ipak nema. Postoji samo karmička bezumnost, koja je povezana sa položajem čitave čovekove sudbine. To ćemo i tačnije raspraviti, da bi se ipak uvidelo kako neka inkarnacija, koja može odvesti u takvu duhovnu pomračenost, po prilici može štaviše da bude i povoljno uspostavljena u čovekovu karmu, premda se pokazuje kao nevolja u postojećoj inkarnaciji. Tu počinje neminovnost da se stvari ne uviđaju tek sa stanovišta konačnoga života, nego sub specie aeterni ili sa stanovišta večnoga života čoveka. Tu se javlja ono što treba da prožme odvažna karitas, koja je istovremeno postala i mudra.

            Takođe se može desiti da drugi stadijum, koji sam vam opisao, u potpunosti pređe u treći, što se pokazuje kada u prvu epohu čovekova života, između rođenja i promene zuba, ne usvetljava samo druga epoha već i treća, u kojoj čovek već treba da primi svoju ja-organizaciju. Kada nam dete u četvrtoj, petoj godini života prilazi sa osobinama koje često izazivaju oduševljenje okoline, jer se kaže: on priča ili čini kao neki dvadesetogodišnjak – dosta je rđavo kad tako biva, jer onda je reč o tome da se ja-organizacija prerano razvija, da savladava i oslabljuje fizičko telo. Tada nastupa bezumnost koja nije karmički posredovana već stečena u životu, i koja se tek docnije može karmički izravnati; bezumnost pak nastupa u kasnijem življenju. Ako sa razboritim smislom, sa jednom dobrom pastoral-medicinom pogledujemo na život, tada ćemo naučiti da zagospodarimo njime, dok vaspitanje dotičnoga naprosto uobličavamo na pravi način u ranome stadijumu.

            Onaj pak, ko je kroz svoj poziv upućen na posmatranje ovakvih stvari, ne treba da ih posmatra samo kad su to individualne pojedinačne pojave – ušta naravno mora znati da ulazi sa posebnom ljubavi – već on treba da razvije i osećanje za njihovo generalno pojavljivanje. Treba da razvije razumevanje kako ponekad bivaju privučene takve stvari.

            Videli smo, dragi moji prijatelji, kako se u pedagogiju ranijih decenija uvuklo mnogo toga što upravo suzbijamo sa stanovišta jedne zdrave pedagogije, kakva hoće da bude pedagogija Valdorf škole; uvukle su se stvari, koje su čoveku postale izuzetno drage. U pedagogiji naše Valdorf škole, na te se stvari ponekad mora ukazati sa surovom čvrstinom, naprimer na ono što sam već kazao, na Frebelove metode koji se u dečjim vrtićima praktikuju pre izmene zuba, koji nisu uzeti iz života nego iz intelekta i nisu oponašanja života već izmišljene stvari koje treba pratiti. Tu je slučaj da u doba detinjstva, između rođenja i zamene zuba, biva primljeno ono što bi trebalo primiti tek u drugo doba života, između promene zuba i polne zrelosti. Prima se upravo ono što je pokazano u prvome stadijumu patološkoga, kao što sam danas opisivao. Tada biva privučeno stanje jedne bolesti teške vrste, koje se često još oslovljava kao patološko i koje je bolje ne označiti kao patološko, da se ne bi sve smatralo patološkim, ali koje mora da se pronikne kao pojava u kulturi i da se razume. Ne treba naprosto kritikovati, ali treba razumevati, da bi se prema tome odnosilo na pravi način.

            Šta tu postoji? Postoji pogrešno vaspitanje u prvim godinama deteta. Drugi stadijum života biva preuzet u prvi, kao podupiranje svega što proizvodi automatski govor i iznutra pokrenutu volju, bez njenoga prilagođavanja spoljnome svetu. Pretpostavite da je tu ponešto od onoga što sam vam opisao kao prvi patološki stadijum, jedan nalet proizveden time da je vaspitanje bilo pogrešno u smeru koji sam vam juče opisao. Šta onda biva? Zadovoljstvo ptice selice, koje ne treba sasvim označiti kao patološko, ali težnja koja nosi karakteristiku da se u određenome uzrastu sledi tek samoga sebe, da se ne računa na svet: mimo spoljnoga sveta, putovati, uživanje ptice selice! To je već povezano sa onim pojavama u vremenu koje potiču iz jednoga, ako smem tako kazati, patološkoga vaspitanja, ili barem iz vaspitanja sa patološkim naletom. Sada to posmatrajte. Posmatrajte mnoge pripadnike omladine – neću to da kritikujem, te stvari su sasvim opravdane, one su tu jer se vezuju sa onim što se dešavalo u kali jugi, budući da postoji afinitet između ove vrste lagane patologije, i onoga što proizvodi kali juga. Te stvari spadaju zajedno, ali se moraju posmatrati sa ova dva aspekta. Ako to posmatrate, lako ćete videti nalete onoga što sam opisao. To se jasno izražava u zadovoljstvu putovanja, ali u ekstremnome stadujumu. Počujte nekad razgovore: do očaja dovodi kako su ljudi malo pristupačni za ono što im se govori, te kako večito ponavljaju detalj koji označavaju kao svoj »doživljaj«, uvek se bez prestanka vraćajući na to. Nemojte me krivo shvatiti, ja ni najmanje ne želim da to predstavim kao nešto što se sad može procenjivati u filistarskome smislu, ali ću napomenuti da se takve pojave mogu tačno prozirati samo kad se uoči baš onaj odnos koji sam vam opisivao ovih dana, a koji opstaje time što se tu uvek, za po jedan stepen, boravi unutar duhovnoga života i njegove polarne protivslike unutar vlastitoga tela. Jedan viši stepen unutar duhovnoga sveta prisutan je kod svetoga, a stepen više unutar tela, do na grčeve i epilepsiju, prisutan je kod patološkoga slučaja, i tako dalje. Takva je to srodnost. I ako pomislite da je već u spoljnome elektricitetu i spoljnome magnetizmu jedan pol uvek zavisan od drugoga, time ćete pojmiti labilno stanje koje u životu može postojati između jednoga i drugog, no koje se ne sme zahvatati tako grubim šapama kako se to danas mnogostruko dešava u materijalističkome pogledu na svet, već se ono mora zahvatati sa finoćom, kao dve postojeće polarne suprotnosti, a opet i privlačnost jednoga i drugog pola; tada dospevate do toga šta može postojati u jednome, a šta u drugome slučaju. Tek se time uči uviđanje u čovečje biće. Tu ćemo sutra da nastavimo.