Drugo predavanje

Dornah, 9. septembar 1924.

 

            Dragi moji prijatelji! Kada se govori o zajedničkim stvarima sveštenika i lekara, pogled najpre mora pasti na pojave u čovečjem životu koje faktički lako skliznu u patološko, radi čega je potrebno razumevanje lekara koji s druge strane, mogao bih reći, na izuzetan način ulaze u ono unutarnje, čak u ono ezoterno religioznoga života. Moramo biti sasvim načisto da zapravo sve grane ljudskoga saznanja opet moraju izlaziti iznad onoga što je grubo, što je u materijalističkoj epohi ušlo u ovo saznanje. Treba samo da se prisetimo kako su, ipak u izvesnoj grubosti shvatanja, bile obrađivane pojave koje su jednom bile sabrane kao »Genijalnost i ludilo«, kako su ove bile grubo obrađivane od strane Lombroza i njegove škole, ali i od drugih. Kao što možemo upozoriti na sama istraživanja, koja imaju i svoje zasluge, utoliko više možemo upozoriti na vrstu gledišta koje kroz njih stupa na videlo, dakle na ono što se pojavilo kao kriminal-psihologija i što ispituje lobanje zločinaca.  Nazori, koji su pritom stupili na dan, nisu bili samo grubi, već su nosili i određeni beleg izuzetno jake filistroznosti. Već se može kazati – i ovde se u potpunosti možemo služiti takvim kategorijama, jer se radi o graničnome području u pastoral-medicini – već se dakle može kazati kako su se tu istraživači i mislioci u osnovi združili kao filistri i sebi izgradili tip normalnoga čoveka koji je, koliko se to moglo, bio filistar. I šta je odstupalo od toga, za njih je bilo patološko. Tu je na jednoj strani odstupala genijalnost, na drugoj ludilo, tako da su na neki način obadvoje bili patološki. I tu je za razborite bilo sasvim razumljivo da se svako patološko svojstvo izražava i telesno, čime se podrazumeva da su se, po telesnim obeležjima, mogli utvrđivati znaci u jednome ili drugome pravcu. Radi se o tome, da se ovi znaci proniknu na pravi način. Izvesno, ušna resica je po prilici vanredno karakteristična za neko psihološko svojstvo, jer su ovakva psihološka svojstva ipak povezana sa karmom koja tu utiče iz ranijih inkarnacija.

            Snage izgradnje fizičkoga organizma, osobito u prvih sedam godina života, jesu one iste što kasnije stupaju  na videlo. U prvih sedam godina života rastemo pomoću snaga, kojima docnije mislimo; i tako je već važno i značajno da se najpre priđe izvesnim pojavama, ali ne na malopre prikazani način, već na način koji je zbilja prikladan; i ne samo zato da bi se ove prepoznale kao patološke – u patološko ćemo već biti vođeni upravo pomoću ovih pojava – nego da bi se iz istih mogao uviđati čovečji život.

            Dragi moji prijatelji, postavimo se jednom sasvim ozbiljno na stanovište o čoveku, koje nam daje antroposofija. Čovek nam pristupa u svome fizičkom telu što za sobom ima dugačak razvoj, kojim je, kako sam to opisao u mojoj »Tajnoj nauci«, prošao kroz tri pripremna stadijuma pre no što je nastalo zemaljsko telo, za čije je razumevanje zaista potrebno više od onoga što danas može prineti anatomija i fiziologija. Ovde bih da vas upozorim i da ovo čovekovo fizičko telo, kakvo je ono danas, predstavlja vernu sliku eterskoga tela koje se nalazi u svojoj trećoj epohi, astralnoga u njegovoj drugoj epohi, i takođe, do na izvestan stepen, ja-organizacije koju je čovek primio tek na zemlji, koja je dakle u svojoj prvoj epohi. Sve se to, kao u ogledalo, utiskuje u fizičko telo čoveka. Otuda i izuzetna komplikovanost fizičkoga tela, kakvo nam danas pristupa. Ono se, pomoću snaga saznanja, može dokučiti tek prema svojim čisto mineralno-fizičkim svojstvima. Ono što u njega utiskuje etersko telo, uopšte više nije dokučivo snagama saznanja. To se mora gledati očima umetnika-plastičara. Mora se videti tako da se steknu pogledi, slikovita uobličenja koja su uhvaćena iz snaga svemira i koja ponovo prepoznajemo u formi čitavoga čoveka, u formama pojedinih organa.

            Nadalje, fizički čovek je slika onoga što postoji u disanju i cirkulaciji krvi. Sva dinamika, čije delanje tka u cirkulaciji krvi i cirkulaciji disanja, koja je pak muzikalno orijentisana, može se razumeti samo kad se zamisli u muzikalnim formama. Ona se može razumeti tek kada se npr. razmišlja tako da se recimo u koštanome sistemu vidi ono ušta su ulivene stvaralačke snage  koje su onda delatne u finijem, u disanju i cirkulaciji, ali po načinu muzikalnih oblikotvornih snaga. Takođe možemo opaziti kako iza lopatica kreće oktava i ide duž kostiju, te da se ruke, u formaciji njihovih kostiju, ne mogu razumeti na osnovu neke mehaničke dinamike, nego kad im se priđe sa muzikalnim razumevanjem. Od lopatice do na početak nadlaktice tako nalazimo primu, sekundu nalazimo u nadlaktici, tercu od lakta do na ručni zglob. Tu nalazimo dve kosti, pošto postoje i dve terce, velika i mala, i tako dalje. Ukratko, kada u otisku fizičkoga tela ponovno tražimo ono, čime u disanju i cirkulaciji krvi gospodari astralno telo, ususret tome moramo nositi razumevanje muzikalnoga.

            Još je komplikovanije razumevanje ja-organizacije. Tu je nužno da se pojmi ono što je nagovešteno u prvome stihu Jovanova jevanđelja: »U prapočetku bejaše reč...«. Šta se tu zamišlja kao razumevanje reči u konkretnome, ne u apstraktnome kakvo obično daju interpretatori jevanđelja, to, opet primenjeno u konkretnome na stvarnoga čoveka, daje razumevanje o tome kako ja-organizacija zahvata u fizičko telo čoveka.

            Vidite da bismo u naše studije morali preuzeti još mnogo toga, ako bi trebalo da te studije vode razumevanju čoveka. Ipak je moje ubeđenje da, kad bi se iz studija medicine i teologije moglo izostaviti vanredno mnogo toga, kad bi se usvojilo sve što je vredno, verujem dakle da broj godina, koji je danas potreban npr. studentu medicine, ne bi mogao da bude povećan nego smanjen. No danas se naravno materijalistički razmišlja: kada se usvaja nešto novo, dodaje se nekih pola godina na kurseve koji su  inače već prisutni.

            Ozbiljnim postavljanjem na stanovište koje moramo usvojiti u antroposofiji, čovek naspram nas stoji u svome fizičkom, eterskom i astralnom telu i u svojoj ja-organizaciji. Tokom budnosti, ova se četiri člana čovečje organizacije nalaze u prisnoj vezi. Tokom spavanja se na jednu stranu postavlja fizičko i etersko telo, na drugu ja-organizacija i astralno telo. Ako se ozbiljno postavimo na ovo stanovište, moći ćemo i kazati kako na najraznovrsnije načine mogu nastupiti neregularnosti u povezivanju ja-organizacije i astralnoga tela sa eterskim i fizičkim telom, i tako dalje. Može, vidite, da nastupi recimo ovo – ja bih, razume se šematski, ovde nacrtao fizičko, etersko, astralno telo, ja-organizaciju (crtež 1, levo): u budnome stanju uvek može vladati takozvani normalni odnos između ova četiri člana čovečje organizacije.

            No može biti i da se, kao prvo, fizičko i etersko telo nalaze u nekoj vrsti normalne veze, da i astralno telo još srazmerno boravi unutra, ali da ja-organizacija na izvestan način neispravno boravi unutar astralnoga tela (crtež 1, sredina). Tu imamo jednu neregularnost, koja pre svega može da nastupi u budnoj organizaciji. Čovek sa svojom ja-organizacijom ne ulazi kako treba u astralno telo. Time je u potpunosti ometen život njegovih osećaja. On štaviše može tvoriti žive misli, jer misli uopšteno zavise od normalne povezanosti astralnoga tela sa ostalima. No da li se, pomoću ovih misli, na odgovarajući način shvataju i čulni oseti, to zavisi od stepena normalne povezanosti ja-organizacije sa ostalim članovima ljudskoga bića. Ako to nije slučaj, ako ja-organizacija takoreći nije pravilno povezana sa ostalim članovima ljudskoga bića, tada će izbledeti čulni oseti. U istoj meri, u kojoj izblede čulni oseti, intenziviraju se misli. One nastupaju skoro sablasno, ne onako čisto kao inače. Duševni život dotičnoga čoveka protiče tako da njegovi čulni oseti imaju nečega iščezavajućeg, maglovitog, ali zato misli imaju nečega živog, intenzivnog, kolorisanog, što je takoreći uzrokovano utiskom slabih čulnih oseta.

            Kad takav čovek spava, stvari takođe stoje tako da ja-organizacija pravilno ne boravi unutar astralnoga tela. Posledica je da sad nastupaju izuzetno jaki doživljaji sa finoćama spoljnoga sveta. Boraveći tokom spavanja izvan svoga fizičkog i eterskog tela, on u delu sveta, u kome upravo boravi, svojim »ja« i svojim astralnim telom doživljava finoće biljaka, finoće voćaka oko svoje kuće. Ne doživljava ono što vidi danju, nego finoće ukusa jabuka i slično. To se već tako doživljava, a usto se doživljavaju i izbledele misli, koje u astralnome telu prikazuju snage što naknadno deluju iz budnoga života.

            Vidite, teško je kad se pred sobom ima takav čovek, a on se može, u bilo kojoj varijanti, imati pred sobom u najraznovrsnijim životnim položajima; možete ga imati pred sobom kao lekar, kao sveštenik, štaviše ga pred sobom može imati čitava crkva. On vam stupa ususret u izvesnoj formi, da kažem, u nekome selu. Lekar danas kaže, osobito ako ga nađe u nekome ranom stadijumu života: psihopatološka zaostalost. – Sveštenik, osobito ako je dobro školovan, recimo dobro školovani benediktanac – sveštenici katoličkih crkava u svetu ponekad nisu tako dobro školovani – no ako je to dobro školovani benediktanac, jezuit, barnabit ili slično, tada on na ezoteran način zna da se iz stvari, koje pripoveda neki takav čovek – za modernoga lekara je to psihopatološka zaostalost – da se iz ispravno interpretiranih takvih stvari – uprkos tome što se pred sobom ima čovek koji čvrsto stoji na granici između zdravlja i bolesti, čiji nervni sistem naprimer može biti u potpunosti shvaćen kao patološki – kada se pred sobom ima takav čovek sa potpuno labilnom ravnotežom duševnih snaga koje se obelodanjuju, koje deluju sasvim drukčije nego kod takozvanoga normalnog čoveka, tada se, iz pravilnoga interpretiranja takvih stvari, zna da nekome takvom ipak mogu pristupiti objave iz duhovnoga sveta, kao napokon i samome bezumnom čoveku, samo što za njihovo interpretiranje nije pozvan taj bezumni, već samo onaj koji proniče čitavu stvar. Njega dakle možemo imati pred sobom ako smo lekar, pa ćemo videti kako da ga posmatramo kao lekar u antroposofskome smislu. Možemo ga imati pred sobom ako smo sveštenik, može ga pred sobom imati čitava crkva.

            Sada se pak može desiti da se on čak i dalje razvija, i tada se ispoljava nešto što je osobito. Pretpostavimo da se ovaj čovek dalje razvija, da u određenome uzrastu biva kao što sam to naznačio, te da nastaje jače privlačenje od strane »ja« koje više ne stoji u sasvim normalnome odnosu sa ostalim članovima, tako da se docnije ostvaruje ovo (crtež 1, desno). Opet se fizičko i etersko telo takoreći nalaze u normalnoj povezanosti, ali ja-organizacija privlači sebi astralno telo  i sada ni ovo više neće da bude sasvim unutra. Zato su ja-organizacija i astralno telo  više međusobno vezani i obadvoje su onemogućeni da uđu u fizičko i etersko telo. Kod takvoga čoveka može da nastupi sledeće. Opažamo kako nije u stanju da svoje fizičko i etersko telo stavi pod pravu vlast astralnoga tela i »ja«. Ne može svoje astralno telo i ja-organizaciju pravilno pomeriti do spoljnih čula. Tako se u čulima propušta svaki trenutak, čulni osećaji uopšteno blede i nastaje neka vrsta omamljeno-pospanoga stanja. No tada mogu na najrazličitije načine, sa posebnom jačinom, nastupiti upravo moralni impulsi. Oni mogu nastupiti konfuzno, ali mogu nastupiti i na izvanredno moralno veličanstven način, kada to dopušta organizacija.

            I lekar u ovome slučaju opet utvrđuje da zapravo već postoje bitne organske promene u konzistenciji čulnih organa i nervne supstance. On se na to manje osvrće, ali će posebno utvrditi prisustvo jakih abnormalnosti u finijim žlezdama i stvaranju hormona, u žlezdama koje smo označili kao nadbubrežne i u onim malim žlezdama, koje su na vratu umetnute u štitnu žlezdu. U takvome slučaju su osobito prisutne promene na Hypophysis cerebri i Epiphysis cerebri. Na to se već više obraća pažnja nego na promene koje su prisutne u nervnome i čitavom čulnom sistemu.

            Sveštenik prilazi takvome čoveku; čovek mu pripoveda šta doživljava pod takvom konstitucijom. Pod tom konstitucijom on recimo doživljava posebno snažan osećaj greha, mnogo snažniji nego što ga ljudi inače imaju. Sveštenik može da nauči najrazličitije stvari, i katolički sveštenici to čine. Upravo se od takvih ljudi uči o ovome ekstremno izgrađenom osećaju greha, koji je slabo razvijen kod ostalih. Kod takvoga čoveka može do  ogromnoga intenziteta narasti ljubav za bližnje, upravo ga zbog nje mogu snalaziti mnogi jadi, koje onda ispoveda svešteniku.

            No to može ići još dalje. Može sad doći do toga da fizičko telo ostane srazmerno napušteno, da se trajno ili povremeno u njega ne uvlači etersko telo, da se tada međusobno blisko povežu astralno, etersko telo i ja-organizacija, a da fizička organizacija ostane napolje (crtež 2). Ako se koriste današnji materijalistički izrazi – iz kojih ćemo se izdići tokom časova – u najčešćem će se slučaju takav čovek smatrati slaboumnim u visokome stepenu, koji ni u kome pravcu, pa ni u voljnome, ne može pomoću duhovno-duševnoga zagospodariti svojim fizičkim članovima. Takav čovek u neku ruku vuče za sobom fizičku organizaciju. Ako je neko otpočetka tako organizovan, onda ga zbilja i osećaju kao slaboumnoga, jer u današnjem stadijumu zemaljskoga razvoja, kada je tako izolovano sve što predstavlja ja-organizaciju, astralnu organizaciju i etersko telo, kada se samotno fizičko telo vuče za sobom – tada se ne može opažati ni biti delatan, ne može se obasjati ja-organizacijom, astralnim i eterskim telom; tako ostaje tamno ono što se doživljava, i takav čovek kao omamljen ide naokolo u svome fizičkom telu. Tu je u visokome stepenu prisutna slaboumnost, te se u ovome stadijumu mora razmišljati kako da se ostala tela unesu u fizičku organizaciju. Tu se može raditi o pedagoškim sredstvima, ali uvek i o spoljnim terapeutskim sredstvima. Sveštenik pak može doći u položaj da bude potpuno zatečen onim što mu upravo ispoveda takav čovek. Sveštenik se može osećati veoma mudrim, ali uvežbani sveštenik – kakvih već ima u katolicizmu, jer katolicizam ne treba skučeno prosuđivati – već motri kada kod njega dođe ovakav takozvani bolesnik i kaže: ono što saopštavaš sa propovedaonice, ipak neće mnogo značiti. To ipak ništa ne znači, to zapravo ne doseže do prebivališta Boga, to ima samo spoljašnju vrednost. U Bogu se zbilja mora počivati sa čitavim svojim čovekom. – To govore ovakvi ljudi. U čitavome se ostalom življenju vladaju tako da ih možete smatrati slaboumnima u visokome stepenu, i oni ponekad sa sveštenicima stupaju u razgovor o ovakvim stvarima. Pretenduju da unutrašnji religiozni život znaju intimnije od onih, koji po zvanju pričaju o tome. Imaju omalovažavanje spram onoga koji o tome kazuje po zvanju, i ono, što doživljavaju, nazivaju »počivanjem u Gospodu«. I vidite, kod sveštenika se opet mora raditi o tome da on nađe sredstva i puteve, da bi se nadovezao na ono što zapravo neki takav, može se reći pacijent, može se kazati i nešto drugo, što dakle takav čovek unutarnje doživljava.

            Mora se imati jedno finije razumevanje o tome kako patološko zaigrava u svakojakim regionima, koji čoveka pre svega onesposobljavaju da nađe prave pute u fizičko-čulnome svetu, koji ga onesposobljavaju da bude onakav, kako to spoljni život iziskuje od svih nas; i svi smo u izvesnome stepenu – tako mora biti – filistri za spoljni život. Takvi pak ljudi nisu obdareni da napreduju na filistarskim putevima, oni uvek idu drugim putem. Kao sveštenik, čovek mora moći da se poveže sa onim što ima da daje sami čovek, sa onim što drugi doživljava; vrlo često su to »tamo oni«. To već zahteva razumevanje za finiji prelazak od bolesti u duhovno.

            No stvar može otići mnogo dalje. Zamislimo sada sledeće: sav tok ovoga razvoja čovek proživljava u raznim uzrastima. U određenome uzrastu, on je u ovome stanju (crtež 1, sredina), gde se ja-organizacija tek razrešila od ostalih. U narednome uzrastu on se pomiče ka ovome stanju (crtež 1, desno), a u sledećem ka ovome (crtež 2). On tako nešto iskušava samo ako već prvo stanje, koje je još normalno, možda tokom detinjstva već pokazuje sklonost da umesto u stabilnu, uđe u jednu labilnu ravnotežu članova. Kada sad lekar dođe kod takvoga čoveka,  koji je bio predodređen da pretrpi sva ova četiri stadijuma –  prvi nešto abnormalno, ostale  pak u smislu kako sam ih šematski naznačio – kada dakle lekar dođe takvome čoveku, utvrdiće: tu postoji izuzetno labilna ravnoteža, tu se nešto mora učvrstiti. Po pravilu, ništa se ne može učvrstiti. Ponekad je put obeležen na izuzetno intenzivan način i ne dopušta da se učvrsti. Ako lekar docnije opet priđe istome čoveku, možda će utvrditi kako se ovo labilno stanje preobratilo u ono kome sam pripisao postojanje nebuloznih čulnih oseta, snažno kolorisanih misli. Docnije se opet utvrđuje izuzetno jaka svest o krivici i, budući da stvar sada počinje da snažno zaigrava u duševnome, lekar nerado beleži išta o tome. Sada život takve ličnosti po pravilu prelazi upravo na sveštenika, i to naročito važi kad dođe do četvrtoga stadijuma.

            Oni pak ljudi, koji prožive taj stadijum, imaju čisto unutarnje intuitivno izgrađenu čudnovatu terminologiju; sve je to povezano sa karmom, sa ponavljanjem njihovih zemaljskih života. Oni mogu da pričaju – osobito kad uzastopne stadijume prožive tako da je prvi bio gotovo normalan – na čudesan način mogu pričati o onome što doživljavaju. Oni naprimer kao sasvim mladi ljudi govore, kada sa sedamnaestom ili devetnaestom godinom nastupi labilni stadijum: čovek mora spoznati samoga sebe. – I oni sa intenzitetom od samih sebe iziskuju samospoznavanje u svim pravcima. Ovde, gde istupa ja-organizacija, sami po sebi dospevaju do aktivnoga meditativnog života. To vrlo često nazivaju »delatnim područjem«, što je zapravo aktivna meditacija, i veoma su zahvalni kad im neki školovan sveštenik daje propise o molitvi. Tada sasvim narastaju na tome području, gde pak istovremeno doživljavaju to što sad počinju da obeležavaju čudnovatom terminologijom. Pogleduju unatrag na svoj prvi stadijum i ono, što tu zapažaju, nazivaju prvim boravištem Boga, jer time, da sa svojim »ja« nepotpuno uronjavaju u ostale članove, oni sebe donekle razgledaju i iznutra, ne samo spolja. Kada se gleda iznutra, dolazi do uvećanja, kao da to postaje široki prostor: prvo boravište Boga.

            Što potom nastupa, što sam opisao sa izvesnoga stanovišta, to postaje bogatije, biva unutarnje raščlanjeno, i čovek vidi mnogo više od svoje unutrašnjosti: drugo boravište Boga. Kad nastupi treći stadijum, tu je unutarnji pregled izuzetne lepote, i takvi ljudi kažu sebi: ja vidim treće boravište Boga sa neizmernim krasotama, sa duhovnim bićima koja hodaju u njemu. – To je unutarnje gledanje, no to je moćno, grandiozno gledanje tkanja duhovnoga sveta. To je treće boravište ili dom Boga, zavisno od različitosti govora. Ako stignu do četvrtoga stadijuma, više ne žele da dobijaju ikakve savete u odnosu na aktivne meditacije, već obično stiču nazor da im sve mora biti dato kroz samu milost. Oni moraju da čekaju. Govore o pasivnoj oblasti, o pasivnoj meditaciji koja se ne sme preduzimati, koja mora nastupiti kad Bog hoće da je daje. I sveštenik mora imati fini smisao traganja, kada jedan stadijum prelazi u drugi. Ovi ljudi tada govore o »oblasti počivanja« gde čovek više ništa ne čini, gde pušta da u njemu vlada Bog. To se doživljava u četvrtome boravištu Boga.

            Iz opisa koji se tada daju, iz onoga što tada, lekarski rečeno, kazuje tako neki »pacijent«, sveštenik po prilici faktički može naučiti mnogo toga ezoterno-teološkog. I ako je dobar interpretator, koji osluškuje šta mu kazuju takvi »pacijenti« – to kažem pod navodnicima – ovo teološko će neizmerno konkretno znati da mu govori. Mnogo toga što se osobito uči u katoličkoj teologiji, u pastoralnoj teologiji, vodi poreklo iz saobraćanja prosvetljnoga, školovanog ispovednika sa ispovedaocem, koji se odvija u pravome smeru.

            Uobičajeni pojmovi, koji se odnose na zdravlje i bolest, prestaju da imaju svoju vrednost, svoj značaj. Ako se ličnost poput ove ugura u biro, ili se od nje načini uobičajena supruga koja mora nadzirati kuvanje ili tako nešto u građanskome životu, ona postaje baš obezumljena i spoljašnje se prikazuje upravo tako, da ne može biti shvaćena drukčije nego kao sumanuta. Ako sveštenik u pravome momentu zapazi kuda vodi taj put, on je upućuje u kaluđerstvo; omogućava joj da živi u odgovarajućem miljeu, da uzastopce razvija svoja četiri stupnja, tako da školovani sveštenik pomoću takve pacijentkinje može na delu, u modernome stilu, uviđati unutar duhovnih svetova onako kao grčki sveštenici pomoću Pitija koje su ih kroz dim, kroz paru zemlje svakojako izveštavale o duhovnome svetu, omogućavale poučavanje o tome svetu. Koja je velika pomoć od toga, da se danas napiše disertacija o patološkome elementu grčkih Pitija? To može biti sasvim dobro, može biti sasvim tačno i egzaktno, ali time ništa nije učinjeno u nekome višem smislu. Jer, u osnovi uzeto, ipak je neizmerno mnogo onoga, što je iz grčke teologije u eminentnome smislu uliveno u sav grčki kulturni život, nastalo preko objava Pitija. Pitije su po pravilu bile personalnosti koje su dolazile ili do trećega, ili štaviše do četvrtoga stadijuma. No ako zamislimo da u kasnije vreme neka ličnost upravo tako proživljava ove stadijume pod mudrim vođstvom ispovednika, da se može nesmetano predati svojim unutarnjim gledanjima, iz toga onda nastaje nešto izuzetno čudesno, što ipak ostaje patološko u određenome stepenu. Onda s tim nema posla samo lekar niti samo sveštenik, nego se i čitava crkva time bavi tako da ovu personalnost nakon smrti proglasi svetom; i sveta Terezija je otprilike ta, koja je iskusila ovaj put.

            Vidite, dragi moji prijatelji, čovek se mora doškolovavati na ovim stvarima, ako hoće da dela u onome što, pri sporazumevanju medicine i teologije, mora voditi ka uvidu u čovečje biće. Mora se izlaziti iznad kategorija uopštenih pojmova koji ovde gube svoj smisao, jer se inače više ne bi mogao razaznavati svetac od poremećenoga, mahniti od genija, čak se ni neki normalan prosečni građanin više ne bi mogao razlikovati od svih ostalih.

            To je pogled na ljudsko biće, koji se sad kao prvo mora pratiti sa razumevanjem, koji istinski može uvoditi u temeljno ezoterno, koji pak neizmerno utiče na razjašnjavanje ne samo psiholoških abnormalnosti, već koji može uticati i na razjašnjavanje fizičkih abnormalnosti, fizičkih bolesti. Jer, da bi nastupili takvi stadijumi, neophodni su određeni preduslovi, preduslovi koji leže u određenoj konzistenciji jednoga takvog »ja« koje ne ulazi sasvim unutra, i jednoga takvog astralnog tela. Ako pak konzistencija nije tako fina kao kod svete Terezije, ako je ona gruba, stvara se nešto drugo. Kroz finoću ja-organizacije i astralnoga tela, unutar ovih su se kod svete Terezije vrlo plastično uobličili izvesni fizički organi, poimence organi utrobe.

            No može doći i do toga da ja-organizacija i astralno telo budu baš grubi, a da ipak imaju pomenuto svojstvo. Kad su oni grubi, još uvek postoji mogućnost da takva osoba bude prilično normalna. Tada pak mogu nastupiti fizički korelati, te je prisutno samo fizičko razboljevanje. Mogao bih kazati: može se imati konstitucija svete Terezije sa svim njenim poetičnim ispoljavanjima, s jedne strane, i fizička protivslika u bolesnim organima utrobe, koji se onda ne pokazuju u svome proživljavanju u astralnoj i ja-organizaciji.

            Mora se govoriti o svemu tome. Sve se ove stvari moraju pronicati, jer one neizostavno prilaze onome ko ima lekarske, kao i onome koji ima svešteničke zadatke; ovaj im mora biti dorastao. Tek ako je teologija dorasla ovakvim pojavama, teološko-religiozno počinje da biva delotvorno. I lekar će postati čovekov iscelitelj tek kada doraste ovakvim pojavama.