Deveto predavanje

Dornah, 16. septembar 1924.

 

            Dragi moji prijatelji! Videli ste kako je nužno da se bolest dovede u vezu sa duhovnim životom i doživljavanjem čoveka, te se razumevanje, kojim treba sa obadve strane prilaziti bolesti i koje prvenstveno dolazi u obzir za pastoral-medicinu, zaista može pristići samo iz takvoga posmatranja. Zato ćemo danas istinsko razboljevanje, u njegovoj povezanosti sa duhovnim životom, još jednom osmotriti sa stanovišta, sa koga se najčešće i može baciti svetlo na suštinu bolesti.

            Kod nas ljudi smenjuju se dva stanja, bdenje i spavanje. Šta se, kao sadržaj pogleda na svet, može uopšteno kazati o ovim stvarima, to već sve znate.

            Danas ćemo da oštro uočimo šta se tokom spavanja doista izvršava u čoveku. Tu imamo fizičko i etersko telo, koji postoje za sebe. Imamo astralno telo i »ja«, koji takođe postoje za sebe. Ako najpre okrenemo pogled ka fizičkome i eterskom telu, mi znamo, na osnovu toga šta predstavljaju ova tela, da se unutar njih dešavaju određeni procesi, procesi koji su od usnivanja do buđenja nezavisni od dejstava astralnoga tela i »ja«. U organizaciji, kakva je čovekova, imamo posla sa procesima koji, na način kako se moraju odigravati, zapravo uopšte nisu prilagođeni čovečjoj organizaciji.  U fizičkome telu imamo posla sa fizičkim procesima. Fizički procesi se spolja odigravaju u mineralnome carstvu. Njemu su prilagođeni. Čitavome čovečjem obličju, kao fizičkom telu, oni su neprilagođeni. Pa ipak, fizičko telo čoveka je od usnivanja do buđenja takoreći predato fizičkim procesima onako kako je ovim procesima predato mineralno carstvo. Moramo paziti na ovu protivrečnost, koja u čoveku postoji tokom spavanja. Čovek tada treba da bude jedan svet fizički delatnih snaga i supstanci, što zapravo ne može biti. Upravo je to uzrok što se tokom spavanja u fizičkome telu čoveka odigravaju procesi koji bi, bez ponovnoga poravnavanja, bili takvi da stvaraju bolesti.

            Kada se izgovore uopšteni stavovi kao: spavanje nas čini zdravima, ovi su stavovi u izvesnome smislu naravno sasvim tačni, ali su tačni samo pod određenim pretpostavkama i ne smeju nas sprečavati da objektivno posmatramo ono što jeste. Fizički procesi u fizičkome telu čoveka mogu opstajati kao lekoviti za čoveka samo kada su u ovo fizičko telo uronjeni »ja« i astralna organizacija, kako to biva u budnosti, a što stalno mora biti prekidano stanjem spavanja, jer se ovim stanjem spavanja u fizičkoga čoveka uvodi razgradnja koja je u njemu stalno prisutna i koja tu mora postojati da bi se uopšte mogao razvijati duševni, duhovni život u čoveku. Jer, sa procesima izgradnje ne vezuje se ikakav duhovni život, on se vezuje samo sa procesima razgradnje. Mora se dakle spavanjem obezbediti tolika mera procesa razgradnje, da bi se u tome kvantitetu procesa razgradnje moglo odvijati budno stanje od buđenja do usnivanja. Ako se nezdravim spavanjem više razvija proces razgradnje, u čovečjem organizmu preostaje neki višak toga procesa. Tada u ovome procesu razgradnje imamo uzrok unutarnjega stvaranja bolesti.

            Ako posmatranje proširimo i na etersko telo, utvrđuje se kako ono tokom stanja spavanja može izvoditi samo takve procese, koji se inače događaju u biljnome carstvu. Kada su u etersko telo uronjeni astralno telo i »ja«, ovi procesi uvek bivaju iznova pomereni na viši nivo. Ali dok se događaju od usnivanja do buđenja, oni se događaju kao u biljnome carstvu, opet dakle nisu prilagođeni ljudskome organizmu, već iziskuju ujednačenje  pomoću astralnoga tela i »ja«. Ako preostaje neupotrebljeni deo, opet su prisutni razboljevajući uzroci. Tako možemo kazati: spavanje nas može poučiti o tome, kako u čovečjem organizmu zapravo nastaju razboljevajući uzroci; jer, ovi uzroci razboljevanja, u osnovi uzeto, jesu normalni procesi spavanja, koji su istovremeno osnove za duhovno-duševni život čoveka. – I to je ta svetska tajna, da svuda, gde se ulazi u realnost, stvari idu na dve strane. Na jednoj strani, u stanju spavanja fizičkoga i eterskog tela leži osnova za duhovni razvoj čoveka, na drugoj strani u sasvim istome procesu leži osnova za bolest. Time je opet bolest neposredno uvedena u duhovni razvoj, i mi možemo kazati: kad studiramo ono što dejstvuje u fizičkome i eterskom telu čoveka, vidimo kako, u osnovi uzeto, u spavanju leži baza patologije.

            Posmatrajmo sad sa ovoga stanovišta nekoga čoveka, koji tokom budnosti dovoljno ne zaronjava u svoje fizičko i etersko telo, što nalazimo kod slaboumnih, kod psihopata. Duševno-duhovno takvoga čoveka uronjava u procese bolesti, živi sa procesima bolesti, te treba polagati veliku važnost na saznanje da istinski psihopati i takozvani duševni bolesnici svoje unutarnje bitisanje provode u zajedništvu sa uzrocima izazivanja bolesti. Vidite, mora se tačno gledati na ovakve stvari.

            No pređimo ka tome, da posmatramo spoljni svet. Ako sasvim šematski uzmemo fizičko telo čoveka i posmatramo spoljni mineralni svet koji tu spada, tada za vreme spavanja imamo procese čovečjega fizičkog tela, kojima je uskraćeno »ja«. Oni se zbivaju bez istinskoga unutarnje delatnog motora. No ovo »ja« postoji unutar svih mineralnih procesa, jer tu je ono što možemo nazvati »ja« sveta. Mi dakle na jednoj strani, u procesima fizičko-mineralnoga tela, imamo odsustvo »ja«, imamo sumu procesa koji su lišeni »ja«. Napolje u okruženju imamo sumu mineralnih procesa i mineralnih supstanci koji su prožeti sa »ja«, što znači sa svim hijerarhijama koje su identične sa »ja«. Mineralna supstanca je obezbeđena sa »ja«.

            Pretpostavimo da u fizičkome telu čoveka zapažamo proces koji tu ne treba da bude, proces razboljevanja. Njemu je uskraćeno »ja«. Kako možemo prići čoveku, ako ćemo da ga lečimo? Jedino tako što ćemo napolje u mineralnome okruženju potražiti ono što mu je uskraćeno u »ja«, što predstavlja višak spavanja u njemu, spavanja koje još neprestano traje u budnosti. Tada imamo lek. Ako to pridružimo čoveku, nastaje afinitet prema dotičnome organu; time u bolesni organ ulazi ono što mu nedostaje, ja-snaga. Vidite, to je proces koji leži u osnovi svih naših traženja lekova za fizičko telo bolesnoga čoveka, u okruženju anorganske prirode. Tu moramo naći ono odgovarajuće što ima ja-snagu, koje onda lekovito dejstvuje. Prelazak od patologije ka terapiji dakle počiva na tačnome uvidu u veze između procesa čovčjega fizičkog tela i mineralnoga spoljnog sveta na jednoj strani, ali i eterskoga čovečjeg tela i spoljnoga sveta koji dela u vegetabilijama, u biljkama. Upravo je tako. Ako primetimo da išta buja kroz etersko telo, utvrđujemo: eterskome telu nedostaje odgovarajući uticaj astralnoga tela; onda moramo makar gde spolja, u biljnome carstvu, tražiti i naći odgovarajući lek. To je ono što nas orijentiše.

            Iz ovoga uviđate da se mora poznavati duh prirode, duh mineralnoga i biljnog carstva u najširem obimu univerzuma. Mora se poznavati duh, a ne supstanca, jer se u stvarnosti čovek mora lečiti duhom mineralne i biljne prirode. Supstancu imate samo u stanju u kome nije ispravno duhovno savladana, ali ona poseduje duh. I onaj, ko hoće da leči bez poznavanja duha stenja i biljaka, može samo tapkati u mraku prema tradicionalnim predanjima, može isprobavati da li pomaže jedno ili drugo, ali nikada neće doći do toga zašto ono pomaže, jer nikad neće znati gde u nekome mineralu boravi ili kako boravi duh, tako da se za pravoga lekara unapred pretpostavlja spiritualno shvatanje sveta, te se verovatno najveća anomalija našega vremena sadrži u tome, da upravo u medicini vlada ova strahovita bolest materijalizma. Jer, materijalizam u medicini jeste stvarna bolest. Ovo slepilo znači uspavljivanje i proizvodi štetnu građu u nauci, te zaista mora biti lečeno. Već se može kazati: najbolesniji čovek našega vremena nije onaj koji je to bio za evropsko stanovništvo devetnaestoga veka, Turčin, već najbolesnije biće našega vremena jeste medicinar. To je istina koju treba da znaju lekari i još jedino teolozi, jer sve ezoterno opstaje u tome, da ono ostaje u krugu kome je povereno.

            Sad pogledajmo još tačnije na tu stvar. Ima pak ljudi koji nisu psihopati ili sumanuti u smislu kako je danas opravdano govoriti o psihopatiji i sumanutosti, no koji ipak, prema razlaganjima potonjih dana, tako zaronjavaju u svoje fizičko i etersko telo, da unutar njih dolaze u određenu vezu sa bolesnim stanjima, sa bolesnim procesima, u vezu koja je primetna. Tu dolazimo do onih somnambula čije postojanje  nije neka praznoverica, a što je često bilo opisivano u svetu, što dobro zna svaki inicirani; dolazimo dakle do onih somnambula, koji u svome somnambulnom stanju daju opise svojih bolesti. Oni uronjavaju u svoje fizičko i etersko telo.  Dok se uobičajeno normalan čovek sa fizičkim i eterskim telom povezuje tako da, ako ćemo govoriti pedantno naučnički, možemo kazati: »ja« i astralno telo u budnosti stupaju u vezu sa fizičkim i eterskim telom, koja u svome kvalitetu pokazuje zadovoljavajući stepen povezivanja – mi kod takvoga bolesnog čoveka možemo kazati: »ja« i astralno telo ne ulaze u etersko i fizičko telo sa tačnošću do na broj atomske težine, u prenosnome smislu rečeno, nego od astralnoga tela i »ja« ostaje deo koji ne biva sasvim zaronjen, ali koji tada opaža. Opažanje sad vrši samo onaj deo astralnoga tela i »ja«, koji ne uronjava u etersko i fizičko telo. Ako unutra postoji prekomeran deo astralnoga tela i »ja«, on biva iznutra opažen. Somnambuli opisuju svoju bolest. A kako to? Ima još jedno stanje u određenim slučajevima, koje sam vam takođe opisao, gde se prekida normalno stanje  na strani spavanja. Kada su »ja« i astralno telo izvan fizičkoga i eterskog tela i u njima se događaju neke stvari koje ne pripadaju duhovno-duševnome, kao što ni neke druge stvari, koje sam vam opisao, ne pripadaju fizičko-eterskome, kada se dakle tokom spavanja doživi suviše duhovnoga od strane astralnoga tela i »ja«, kao što se inače od strane fizičkoga i eterskog tela može doživeti suviše toga iz prirode, tu nastaje vidovitost koja se graniči sa patološkim. Tada čovek unosi u spavanje određenu snagu za opažanje duhovnoga. On opet u budno stanje prenosi sećanje na ovo duhovno opažanje, ali se ovo duhovno opažanje, koje je na abnormalan način prisutno između usnivanja i buđenja, pre svega uliva u snove. Ono se pojavljuje u živim snovima, i tu opet zapažamo ono što dobro zna svaki inicirani: ispravno sagledani, ti snovi su ispunjeni ovim što sledi.

            Uzmite da je bolesnik, fizički bolesnik ustrojen kako sam to opisao. On svojim duhovno-duševnim uronjava u fizičko i etersko telo. Zatim tako doživljava bolest, da je opisuje u somnambulnome stanju. Doživljava ono što se u fizičkome i eterskom telu događa tokom prejakoga procesa razgradnje, u svome fizičkom i eterskom telu doživljava neku vrstu nazadnoga procesa prirode. Sad pretpostavimo da je on napolje sa svojim astralnim telom i »ja«. Tu u duhovnomne doživljava spoljnu prirodu. Pretpostavimo da on pritom doživljava neki organ koji je bolestan upravo time, što na bolestan način dovodi do izražaja makar koji spoljni proces. Ovo se doživljava u somnambulnome stanju.  Nastaje opisivanje unutrašnjega procesa. Ako je čovek u polarno suprotnome stanju, somnambulizam deluje unutar njegovoga astralnog tela i »ja«, kada su ovi više izvan fizičkoga i eterskog tela. Kada u snove ulazi ono što se tu doživljava od elementarnih duhovnih procesa prirode, čovek doživljava ono što je duhovno u mineralijama, doživljava odgovarajući duh minerala, i o čemu on sanja? Sanja o svome leku. Vidite, ovde imate vezu za mnoge somnambulne živote. Kod somnambula se smenjuju dva stanja, koja sam karakterizirao. On u jednome stanju sanja o svojoj bolesti, u drugome o svome leku, te pred nama stoji put i način, kako je u starim misterijama uopšte bila ispitivana patologija i terapija.

            Tada se nije eksperimentisalo kao danas. Bolesnike su donosili u hram i oni su od strane odgovarajućih, sasvim pripremljenih sveštenika hrama bili dovođeni u neku vrstu somnambulnoga stanja, koje je trajalo dok je dotični opisivao proces svoje bolesti. Tada se izazivao polarni somnambulizam, gde je sveštenik hrama doživljavao san koji je sadržao terapiju. To je u starim misterijama bilo istraživanje, koje je od patologije vodilo do terapije. Tako se u davna vremena izgrađivala veština lečenja, dok se, starim formama istraživačkih metoda, u samome čoveku tražilo znanje o čoveku.

            Mi ne treba da dolazimo do ovih, već do metoda gde putem imaginativnoga doživljavanja istovremeno dolazimo u položaj da pratimo proces bolesti i da intuitivnim metodom, koji ne ide unutar već izvan ljudi, ovi doživljavaju proces ozdravljenja. Što je ranije bilo neka vrsta eksperimenta, upravo će na ovome području morati da postane uverljivo posmatranje. Vidite gde zapravo leži ta orijentacija. Spoljnja fizička nauka, koja je u stara vremena bila čisto osmatrajuća, prešla je ka eksperimentu, sve više i više je čisto posmatranje nadomeštavala eksperimentom. Tu je ona u pravu. No nauka o lečenju je to krivotvorila, i tu ona nije u pravu. Ona je ranije vršila eksperiment na čoveku putem ispitivanja u hramu. Od ovoga eksperimenta moramo naći prelazak ka brižljivo produhovljenome, naučno oplođenom posmatranju života. Jer onaj, ko posmatra život, svuda može primetiti bolest. U najjednostavnijem ispoljavanju svakodnevnoga života, koji tek pomalo odudara od takozvanoga normalnog, po prilici leži ono što, pravilno posmatrano, može voditi prepoznavanju komplikovanih procesa bolesti, ako se samo te stvari proniknu u pravoj povezanosti.

            Ovo pak vodi ka tome da lekar zaista mora sve više i više bivati praktičar, što je opet obratan tok od onoga koji je, u potonje vreme, poprimio razvoj pod uticajem materijalizma. Lekar je malo pomalo u potpunosti postajao naučnik, a to nema nikakvoga smisla. Lekar nalazi smisao samo kad uvek može u punoj živosti baratati prirodnim zakonima, ne kad ih samo spoznaje u apstraktnome smislu. Spoznavanjem u apstraktnome smislu reči, još se ne dolazi do rukovanja prirodnim zakonima. Tu ste pogledali stvar sa jedne strane. Sad je pogledajte sa druge strane.

            Pogledajte je sa druge strane, sa koje je moraju posmatrati sveštenici dok sebi govore kako se sveštenički poziv sadrži u tome da čovek bude vođen ka svemu gde njegovo »ja« i astralno telo ikako treba da urone u duhovni svet, gde dakle čovek treba da sudeluje u duhovnome svetu. Ako je nužno da lekar na duhovan način uviđa u biće čoveka, da na duhovan način sagledava patološke procese – šta će morati da istražuje sveštenik? On će morati da istražuje u onome što čoveka uvodi u duhovni svet, u nastrojenje prema duhovnome svetu, u ljubav prema duhovnome svetu, u prožetost duhovnim svetom kakvo postoji već u normalnome životu, da prihvati sve što ljudska duša na ovome području pruža u normalnim i abnormalnim pojavama. Pratimo sada proces koji je obratan onome, koji smo morali da pratimo kod lekara. Kod lekara smo kazali: pa da, kad on pušta da somnambuli opisuju bolesni organ, ovi tada opisuju lek iz svoga sna.

            Sad još jednom pogledajmo na sveštenika, kakav je postojao u starim misterijama. Njega zapravo nije interesovalo sušto pronalaženje leka, premda ga je to prvenstveno interesovalo kao čovekova prijatelja prvoga reda. No on nije zastajao kod leka, njega je interesovalo još nešto drugo. Interesovalo ga je sledeće. Gledao je kako somnambul u snu promatra lek, dok se sa svojim »ja« i astralnim telom nalazi unutar duhovnoga sveta. Sada je svojim posmatranjem shvatao ovo stajanje unutar duhovnoga sveta, ovo duševno stajanje unutar duhovnoga sveta, i to je opet pratio unatrag u telu. Šta je tu nalazio? Tu se on samorazumljivo opet nalazio uz bolesni organ, ali je sad na osnovu onoga, što je spolja opažao, znao kako astralno telo i »ja« u ovome organu dejstvuju pri zdravome stanju. Time da se opet vraćao na bolesni organ, znao je kako ovaj dejstvuje u zdravome stanju. Posledica toga je bila: sad je zapažao kako astralno telo ili »ja« iz božansko-duhovnih sila na normalan način zahvataju čovečji organizam, kako borave u njemu. Upoznavao ih je u njihovome zdravlju, putem snova u duhovnoj suštini sveta, zadobijajući time shvatanje kako se ponašaju nakon uronjavanja. Zadobijao je unutarnji odnos čoveka prema duhovnome svetu.

            To je ono što, kao sveštenikovo ubeđenje, može omogućiti da se prati sakrament dok se vrši vraćanje u duhovni svet, jer se ovaj duhovni svet priljubljuje uz sakrament kroz uvođenje obreda. Obredom se, upravo snagom unutarnjih uvida, duhovno spaja sa fizičkom supstancom na onaj način, kako je duhovno povezano sa materijom. U čoveka opet biva povraćeno fizičko produhovljeno bivstvo, uspostavlja se odnos kojim se njegovo astralno telo i njegovo »ja«, unutar fizičkoga i eterskog tela, vezuju sa božansko-duhovnim postojanjem sveta. U ovome odnosu sve zavisi od toga da sakrament bude, od strane sveštenstva, posmatran sa pomenutim ubeđenjem. Sve je zavisno od toga da se prožmemo stvarima poput povezanosti između doživljavanja u telu i doživljavanja izvan tela, tajnama patologije pomoću posmatranja tela koje je napušteno, tajnom terapije pomoću posmatranja abnormalnoga življenja, življenja u duhovnome svetu, kao i normalnog opažanja u duhovnome svetu. Ono što se u stara vremena, pomoću istaknutih somnambulnih bića, proziralo u tajnama hrama, ponovo se mora prozirati time da čovek u samome sebi razvije duhovna saznanja i opet posmatra postojeće povezanosti. Na ovome se području eksperiment mora ulivati u promatranje.

            Sada je već važno da oni lekari i sveštenici, koji se nalaze u okviru antroposofskoga pokreta, budu združeni u znanju o ovakvim činjenicama. To je ono što nas zbilja spaja, što nas prožima saznanjem drukčijim od onoga kakvo imaju ostali. Naprotiv, svi zaključci o potrebi formiranja saveza, udruženja ili grupa, bili bi apstrakcije. Ono što istinski vezuje, jeste posedovanje određenoga znanja. Oni što poseduju ovo znanje spadaju zajedno, i trebalo bi da se osećaju upravo kao sapripadnici. Spoljna povezanost treba da bude izražaj unutarnje povezanosti, stvorene pomoću ovoga znanja. Naše vreme umnogo trpi po tome pitanju.

            Pomislite samo kako se danas često u naj-najboljoj nameri naprimer govori o nekome okupljanju mladih i, premda ja sasvim priznajem njihova nastojanja – izuzetno je teško kad nekome umesto konkretnoga, koje bi trebalo da ispuni dušu, kao prvo smesta dolaze na pamet reči: prvo i najvažnije jeste da se ljudi ujedinjuju! – Ujedinjavanje je zadnjih decenija otišlo do beskraja. Čovek je ostvario ujedinjavanje, ali još nikad nije opazio, ako ovako poređa 00000000 i tako dalje, da iz toga nešto proizađe. Svest koja je pre svega nepotpuna, zbijena uz svest koja je opet nepotpuna, zbijena uz treću, opet nepotpunu svest, ne daje ništa. Treba da se naprotiv kao jedino pretpostavi ispunjenost, ono što leži u osnovi svih gornjih nula, što poseduje jedinka, i onda već nešto imate. Ne mora to da bude neki čovek, već ispunjenost, to je onda već nešto. Na neobičan se način pretpostavlja kako već postoji nešto, što čak nije ni čovek, nego da je stvar po sebi ta koja je bitna. Na ove stvari treba pomisliti u naše vreme, gde je čovek na mnoge načine suviše komotan da bi tražio konkretno i zato uvek hoće da sabira ono što je apstraktno. Sabirati je pak dobro kada se radi o konkretnome, gde ono već dolazi po sebi.

            I sad je to opet nešto, što možda treba da najviše poimaju oni koji kao lekari i sveštenici deluju unutar današnjega čovečanstva. Jer, već se može kazati kako danas nadasve treba posmatrati dve stvari. Uprkos svim stanjima budnosti, čovekovo astralno telo i »ja«, u osnovi uzeto,  ne nalaze na pripadan način fizičko i etersko telo. Već biva tako da onome, koji prozire svet u njegovome postojanju, shvatanja na materijalističkome području zapravo ne zadaju tako strahovite muke. Prepirka se prepušta monistima i svim mogućim ljudima. To je sigurno jedna nemoguća stvar, ali ona zapravo nije ono što kao osnovno šteti procesu razvitka čovečanstva. Zato se onaj, koji prozire ovaj proces razvitka, takođe nerado upušta u diskusije o pogledima na svet. On zaključuje da jedan misli ovo, drugi ono: mnjenja su strahovito mršave stvari u čovečjoj duši, ona baš mnogo ne utiču na realnost. Mnjenja su pene unutar realnosti. I da li tu jedan mehur od sapunice puca na drugoga, jedan se rasprši a drugi postaje nešto malo deblji kroz taj sudar – to ništa ne šteti. Ipak se mora pomisliti da niko u stvarnosti ne postaje materijalist, ako sa svojim »ja« i astralnim telom na ispravan način boravi u svome fizičkom i eterskom telu. Materijalizam dakle u finijem smislu znači bolest. I moramo se prožeti ovim saznanjem: biti materijalist znači biti bolestan. Zato i nije nikakvo čudo da, kad se oni što uredno borave unutar svoga fizičkog i eterskog tela, susreću sa ovim bolesnim materijalistima, da oni tada razvijaju suprotni pol, odnosno sve moguće nejasnoće spiritualizma.

            I budući da se stvari ne odigravaju u delovima sveta koji još stoje u nekoj međusobnoj povezanosti, nego u delovima sveta gde je ovaj gotovo bačen u haos i njegovi blokovi leže jedan pokraj drugoga, mi tu dolazimo do područja gde jedno nije objava spasa za drugo, već sve ide na svoju stranu. Dogod naime bolesni govori o procesima u svojim unutarnjim organima, dotle njegovi snovi stoje u odnosu sa onim lekovitim snagama spoljnoga sveta, koje odgovaraju bolesnim organima. Kada pak čovek zbog bolesnoga materijalizma ne opisuje iznutra svoje organe, nego njegov organizam provaljuje na drugu stranu i hoće da opisuje spoljni svet, kao što se dešava u materijalizmu, tada ono što je suprotno snu, lažni spiritizam, više ne dejstvuje kao lek, već naprotiv kao snažan uzročnik bolesti.

            I tako u naše današnje vreme, kad svu medicinu koja se odnosi na čoveka uporedimo sa onim što se sasvim opravdano može sa tim uporediti: kultur-patologija, kultur-terapija, kad sve to uzmemo, utvrđujemo da naprimer spiritizam nikako ne može prikazati lek, nego da on za materijalizam odgovara stanju sna, somnambulnome opisu unutarnjih organa. Kad neki proces – upravo je tako – koji bi zapravo trebalo da zahvati unutrašnjost, kad se on kod čoveka probija prema spoljnome svetu – a mi takve patološke procese možemo posmatrati u izdancima, gde stvari tačno odgovaraju onome što sam vam kazao – tada štaviše ono, što se posmatra u unutrašnjosti, za spoljni pogled ne nastaje kao zdravo, već kao bolesno skretanje. Zato bi lekar zaista trebalo da zna kako materijalizam jeste izdanak za bolest, te bi trebalo da isti bude tako prepoznat sa lekarske strane.

            Kroz ovakva lekarska viđenja već nastaje most koji prelazi na suprotnu stranu, most ka svešteničkome pogledu koji uviđa bolesne duševne pojave kod čoveka, koje ovaj stvara iz svojih potreba, svojih emocija. To je slučaj i kod spiritizma. I onda se dolazi do spoznanja kako bolesni život hoće da u najširem smislu zaroni u svemir, kako sve ono, što je kroz sebe bolesno u shvatanju sveta, ukoliko ono počiva na volji, zapravo biva doživljeno na delu, te u čovekovoj unutrašnjosti mora uticati na istinski razboljevajuća stanja.

            U današnjoj epohi razvoja čovečanstva se naprotiv neće moći videti ono, što se u stara vremena jasno videlo usled drukčijih preduslova u čovekovoj prirodi; neće se moći neposredno videti kako ono, što postoji kao pogrešan pravac volje, pogrešan pogled na svet, pogrešan pogled na život, što je u stara vremena bilo označeno kao »greh«, kako to prelazi u proces razboljevanja organizma, jer se ovo i ne čini na neposredno isti način. Na to obraćamo pažnju samo u slučajevima gde postoji nešto nalik  međustepenima između istinski shvatljivih bolesti i greha. Ovi opet prelaze u stanja, koja se samo graniče sa bolesnima. Greh i istinska bolest su ipak, za današnju razvojnu epohu, tako udaljeni, da su međusobno razdvojeni pomoću dve inkarnacije. U ranijim epohama razvitka čovečanstva bilo je tako da su ponekad u jednoj inkarnaciji, kao uzrok i posledica, mogli biti povezani greh i bolest, što je otada, kroz napredujući proces razvitka čovečanstva, kao greh i bolest odvojeno kroz inkarnacije: greh u jednoj, bolest u drugoj inkarnaciji.

            Ovde počinje domen sveštenika. Dakle sveštenik, koji se čvrsto drži suštih tradicija starih vremena, više ne sme govoriti kako je greh uzročnik bolesti. No ako pređe na uviđanje ponovljenih zemaljskih života, tada sme govoriti o tome, jer on tada opet govori na osnovu istine. I zato mnogo toga, što je spolja u svetu sa svešteničke strane danas rečeno o ovim stvarima, više nije istinito, jer više ne odgovara činjenicama. Ovo učenje potiče iz starih vremena, i danas nije prisutna ikakva volja da se ovo učenje preobliči shodno onome što iziskuje naše vreme. Moramo se snalaziti u svemu tome, i tada će biti moguće da se ova razmatranja o pastoral-medicini učine plodotvornima na obadve strane.

            Sada još nameravam, jer mi na delu izgleda poželjno što se prijatelji mogu usmeriti na to, da vam sutra i prekosutra održim još dva predavanja  iz pastoral-medicine.