Deseto predavanje

Dornah, 17. septembar 1924.

 

            Dragi moji prijatelji! U naše današnje vreme se kod stvarnoga dejstvovanja iz duhovnoga sveta, i namera toga dejstvovanja, uvek previđa kako pri tome nastaje mogućnost da u čovekovim mislima i osećanjima bude neke aktivnosti, stvaralaštva. U vreme materijalističkoga načina mišljenja sasvim je zaboravljeno na čemu se to zapravo zasniva, tako da, u osnovi uzeto, današnje čovečanstvo toga uopšte nije svesno. Zbog toga nas, upravo na ovome području, tako mnogostruko prati neka vrsta nereda, jedan nered koji među nama već dosta obimno vlada u današnjoj civilizaciji čovečanstva. Vi ćete znati kako iz svih mogućih centralnih mesta ili tome sličnoga, kako se to naziva, prema čoveku polaze svakojaka uputstva o tome kako se može razvijati misaona snaga, kako misli mogu postajati moćne. Moglo bi se kazati: time se svuda rasejavaju klice onoga što se u duhovnome životu ranije nazivalo crnom magijom, a što se i dalje tako zove. Upravo na takve stvari, koje su istovremeno uzroci duševnih i telesnih bolesti, na njihova dejstva koja ulaze u kulturu, u razvoj čovečanstva, treba da obrate pažnju kako lekari, tako i sveštenici. Jer, kada se pazi na takve stvari, ostvaruje se ono što je značajno kako za sprečavanje, tako i za bolje prepoznavanje bolesti i bolesnih pojava u duševnome životu ljudi. Takvim se uputstvima čoveku želi dati snaga koja inače nije prisutna u njemu, i to se često iskorišćava za najnečasnije stvari. U tome pravcu danas već ima svih mogućih uputstava, kako da naprimer trgovačka zastupništva uspešno vode poslove i slično. U ovoj oblasti se danas neizmerno mnogo zarađuje na neredu.

            No, vidite,  šta leži u osnovi toga? Ove stvari moraju bivati sve rđavije ako jedno pravo saznanje, upravo na području medicine i području teologije, ne zauzme mesto u ovome smeru. Mišljenje ljudi novijega doba, osobito naučno mišljenje, sasvim se golemo izgradilo pod uticajem materijalizma. Ako se danas već višestruko iskazuje zadovoljstvo zbog poimanja opadanja materijalizma u nauci, te da se svuda želi uobličiti ono što izlazi iznad materijalizma, pa, moji dragi prijatelji, to na onoga, koji prozire stvari, čini vrlo neugodan utisak. Ovi naučnici, koji hoće da na današnji način prevaziđu materijalizam, kao i oni teolozi koji hoće to isto, izgledaju pred očima onoga, koji prozire te stvari, zapravo mnogo rđavije od krutih materijalista koji, malo pomalo, čine da ta njihova stvar bude nemoguća kroz sopstvenu apsurdnost. No ovi brbljivci o spiritualizmu, o idealizmu i sličnome, sipaju pesak u oči ljudima i samima sebi.

            Jer šta je tu, recimo na Drišov ili neki drugi način, učinjeno da bi se moglo zastupati išta iznad materijalnih dešavanja? Baš one iste misli, koje su vekovima upotrebljavane za razmišljanje o čisto materijalnome, koje uopšte ni nemaju druge mogućnosti osim razmišljanja o materijalnome, primenjuju se za tobožnje razmišljanje o duhovnom. Ove misli to nipošto ne mogu! To je moguće samo upuštanjem u istinsku duhovnu nauku. Zato se ispoljavaju ovakve neobične stvari, koje se danas uopšte ne primećuju. Tako naprimer jedan Driš, oficijelno priznat od spoljnoga sveta, a u stvarnosti strahoviti diletant, govori kako se moraju prihvatiti »psihoidi«. Pa, dragi moji prijatelji, ako ćete da nekoj stvari pripišete nešto što joj je slično, ta stvar mora postojati na nekakav način. Ipak ne bi mogli govoriti o bićima sličnim majmunu, ako majmun uopšte ne bi postojao. Nikako ne možete govoriti o psihoidima, ako uopšte nije priznata duša u čoveku! Takvo brbljanje danas važi kao prava nauka, nauka koja štaviše stremi nečemu boljem. To mora da se prozre. I oni, što sa naučnim obrazovanjem stoje unutar antroposofskoga pokreta, predstavljaju nešto vredno za razvoj civilizacije kad ne dopuštaju da budu zaslepljeni od varljive svetlosti koja se razbuktava, već sasvim egzaktno uviđaju ono što je sad zaista neminovno i biva upotrebljeno nasuprot materijalizmu.

            Zato se već mora zapitati: kako je moguće da iz današnje pasivnosti mišljenja opet nastane aktivnost, stvaralaštvo? Kako mora delati sveštenstvo i lekarstvo da bi se to stvaralačko ulilo u poslovanje ljudi koji su vođeni ili koji hoće da budu vođeni duhom? Misli, osobito one što se razvijaju u materijalnim procesima, prepuštaju spoljnoj materiji stvaralački elemenat, same ostaju pasivne. Za svet današnjih misli je svojstveno da se on primenjuje svuda u nauci, ali je sasvim pasivan, nedelatan, neaktivan. Da u mislima uopšte nema ičega stvaralačkog, povezano je sa našim vaspitanjem, koje je sasvim zagnjureno u današnju pasivnu nauku. Čovek već biva tako obrazovan, tako vaspitan, da nipošto ne dođe do neke stvaralačke misli, jer odmah ima strah da tada ne bi mogao utvrđivati objektivnu stvarnost, već bi pritom činio bilo šta. To su stvari, koje se moraju shvatati. No kako se sada može doći do stvaralačkih misli? Vidite, do njih se može doći samo kad se razvije prava spoznaja čoveka, jer se čovek ne može nestvaralački spoznati, on je po svojoj bîti upravo stvaralački. Kad hoće da se spoznaje, mora se ponovno stvarati. Danas se pasivnim mišljenjem može shvatati samo periferija čoveka, njegova se unutrašnjost mora ostaviti da leži. U zbilji se mora shvatiti ustanovljenost čoveka u svetu. Zato danas hoćemo nešto poput cilja, što leži na kraju jedne šire perspektive i može učiniti da naše misli ipak budu stvaralačke, što u sebi takođe krije tajnu dobijanja stvaralačkih misli, to dakle hoćemo da jednom postavimo pred dušu i pritom u naša razmatranja preuzmemo mnogo onoga što već znate iz opštih antroposofskih predavanja.

            Zamislimo jednom, dragi moji prijatelji, svemir koji se menja tokom svoga postojanja, u formi recimo neke zaokruženosti. To smemo šematski prikazati iz razloga što postojeći svemir u vremenu faktički prikazuje neku vrstu ritmičkoga ponavljanja, svakako u uzlaznoj odnosno silaznoj liniji, u odnosu na mnoge pojave. Svuda pak u svemiru nalazimo nešto poput ritma dana i noći, ostale ritmove, više ritmove koji tu protiču između jednoga i drugog ledenog doba, i tako dalje. Kada se prvenstveno držimo onoga ritma koji za čovečje opažanje ima najveće intervale, dolazimo do takozvane platonske godine koja je uvek, dok su posmatranja sveta bila još bolja, igrala veliku ulogu u ljudskim gledanjima i promatranjima sveta.

            Do ove platonske godine dolazi se posmatranjem ishodišta jutarnjega sunca na početku proleća, 21. marta u godini. Tada sunce izlazi na određenoj tački neba. Ova se tačka može videti u slici Bika, ona je notirana tokom svih vremena, ali se svake godine pomera za jedan mali deo. Ako je prethodne godine prolećna tačka recimo posmatrana tačno na svome mestu neba u odnosu na ostale zvezde, dakle posmatrana 1923. i opet 1924. godine, tada ovogodišnje ishodište sunca ne leži na istome mestu, nego je pomereno u pravcu koji se može povući upravo tako što će se zvezdana slika Bika linijom spojiti sa zvezdanom slikom Ribe. U ovome se pravcu zodijaka pomera prolećna tačka. Tako je ona svake godine pomerena za jedan delić. To ukazuje da se u čitavoj konstelaciji sveta zvezda svake godine zbiva jedno pomeranje, koje se može registrovati na ovaj način. Ako se sad ispita čime se odlikuje suma ovih pomeranja – što možete videti prilikom zbivanja takvoga pomeranja – u jednoj godini je ova tačka tu, u drugoj tamo, i tako dalje. Pomeranje nekad dolazi dovde, nekad donde, dok se ne prispe na istu tačku. To znači da prolećna tačka, nakon određenoga razdoblja, mora stajati na istome delu neba. Nastupio je dakle jednokratni okretaj sunčevoga puta s obzirom na njegov jutarnji izlazak. Kad se to proračuna, sve se dešava za 25 920 godina u proseku. Tako smo uhvatili jedan ritam koji sadrži najveći interval, koji je čoveku pre svega pristupačan u opažanju: platonsku godinu svetova, koja traje otprilike 25 920 godina.

            Tu smo gledali vani u svetske prilike, te sa svojim mislima donekle udaramo na nešto, od čega odudaraju brojevi koje razvijamo. Tu svojim mišljenjem udaramo na nešto poput zida. Mišljenje ne izlazi iznad toga. Ovde mora doći vidovito gledanje, koje ide izvan toga. No naše mišljenje ne ide izvan toga. Sav razvoj protiče u okviru toga što je obuhvaćeno sa ovih 25 920 godina, i mi svoj opseg, koji svakako nije zatvoren prostorom nego prostorno-vremenski , možemo sasvim dobro, ako to hoćemo, predstaviti kao neku vrstu zida kosmičkoga uterusa. Predstavljamo ga dakle kao ono, što nas okružuje u najširem svetskom prostoru. I sada od ovoga, što nas u najširem svetskom prostoru okružuje kao ritam koji u sebi nosi najveće intervale koje imamo, pođimo ka onome što nam u čoveku izgleda kao najmanji interval, pođimo ka disanju.

            Vidite, tu opet naravno moramo prihvatiti aproksimativne brojeve, kad uzmemo potez disanja: osamnaest disaja u minutu; i kad izračunamo koliko disaja ima u danu, dobijamo baš 25 920 disaja na dan kod čoveka.

            Isti ritam, koji napolje imamo sa velikim intervalima, mi u čoveku, u mikrokosmosu imamo sa najmanjim intervalima. Tu dakle čovek živi u svome svemiru, gde se zbiva oponašanje ritma samoga svemira. To je tako samo kod čoveka, ne i kod životinje, jer se tek u ovim finijim saznanjima vidi prava razlika između čoveka i životinje. Za čoveka biva tako da kompaktnost, ono bitno kod njegovoga fizičkog tela, može da se spozna tek kad se to svede na platonsku godinu svetova od 25 920 godina, unutar koje je ukorenjena suština našega fizičkog tela. Pogledajte jednom u mojoj »Tajnoj nauci«, kako se velika razdoblja pre svega određuju drukčije nego kroz vreme-prostor: kroz metamorfoze Sunca, Meseca, Zemlje, kroz stvari koje se moraju prinositi mimo kvantitativnoga načina primerenog broju, da bi se čovečje fizičko telo, kakvo je danas, razumelo na osnovu njegovih elemenata.

            Ako zatim dođemo u sredinu (nacrtan je svemir u vidu elipse – prev.), gde imamo 25 920 disaja koji takoreći uspostavljaju čoveka u sredinu svetskoga uterusa, tada stižemo do »ja«. Jer u ovim disajima, zajedno sa onim što sam govorio o disanju koje ide prema gornjem čoveku i takoreći se profinjuje ka takozvanome duhovnom životu, u ovome disanju leži otisak individualnoga čovekova života na zemlji. Ovde dakle imamo »ja«. Kao što moramo shvatiti povezanost našega fizičkog tela sa velikim razdobljima, sa platonskom godinom svetova, tako moramo uočiti vezu našega »ja«, koje možemo osetiti u svakoj nepravilnosti disanja, sa ritmom našega disanja.

            Vidite, između ove dve stvari, između disaja i godine svetova, leži život čoveka na zemlji. Pomoću disaja se reguliše sve što je značajno za »ja«. U onim kolosalnim procesima, koji su regulisani kroz ritam od 25 920 godina, leži život našega fizičkog tela. Što se događa u zakonitosti fizičkoga tela, povezano je sa velikim ritmom platonske godine svetova onako kako je naša ja-delatnost povezana sa ritmom našega disanja. Između ovo dvoje leži čovekov život, koji nam je opet ograđen fizičkim i eterskim telom, kao i astralnim telom i »ja«. Sa određenoga stanovišta možemo kazati da čovekov život na zemlji leži između fizičkoga i eterskog tela, s jedne strane, te astralnoga tela i »ja«. Sa drugoga stanovišta možemo kazati da čovekov život, posmatran sa božansko-kosmičkoga aspekta, leži između disanja tokom jednoga dana i platonske godine svetova. Time disanje tokom jednoga dana predstavlja celinu. Ono time spada zajedno sa onim, što predstavlja život čoveka.

            Posmatrajmo sada, sa ovoga kosmičkog stanovišta, šta leži između čovečjega disanja, dakle između tkanja i bića »ja«, i događanja jedne platonske godine svetova, dakle življenja i kretanja napolje u makrokosmosu. Vidite, sa onim što hoće da dela u organizmu našega disanja biva tako da,  sa dvadesetčetiri sata dnevnoga disanja, sa onim što se nalazi između disanja i onoga što u ovome disanju imamo kao sav njegov ritam, mi uvek susretamo onaj ritam koji tu postoji kao dnevni i noćni i koji je povezan sa bićem sunca, sa njegovim odnosom prema zemlji. U svakodnevnome uzlasku i silasku sunca, u sunčevome hodu preko nebeskoga svoda, u njegovoj zamračenosti putem zemlje, u ovome svakodnevnom obilasku sunca leži ono, što mi susretamo ritmom svoga disanja.

            Time pak prispevamo do dana, do dana od dvadesetčetiri sata, do čovečjega dana od dvadesetčetiri časa. I sad dalje računamo kako se tu iz disanja donekle uhodavamo u svet. Izračunajmo jednom kako se uhodavamo u ono što sretamo u dnevnome toku makrokosmosa, kako pre svega stojimo unutar njega. Vidite, tu možemo računati: imamo jedan dan i uzmimo da godina ima recimo tristašezdeset dana – stvari mogu da budu i aproksimativne – tako dobijamo ovih tristašezdeset dana. Sada uračunajmo čovekov život od otprilike sedamdesetdve godine, starost koja je bila usvojena za patrijarha, i dobijamo 25 920 dana. Imamo jedan čovekov život koji prikazuje celinu od sedamdesetdve godine, koji prikazuje jedna ritam, u kome se u svet uspostavlja ritam jednak onome u platonskoj sunčevoj godini.

            Ritmom svoga disanja, mi se unutar našega sveukupnog ljudskog života uspostavljamo tako da ga regulišemo prema ritmu 25 920. U ono, što sad tako stoji unutar ovoga čovekova života, pristupamo kao što se ponaša disaj na dan. Šta sad pak postoji u sedamdesetdve godine, šta unutar 25 920 godina stoji tako, kao što u okviru disanja stoji udisaj i izdisaj? Kao prvo imamo udisaj i izdisaj, prvu fazu ritma. Kao drugo imamo ovo: tokom dana se uspostavljamo u život i u životu takođe nešto doživljavamo 25 920 puta. Šta to? Spavanje i bdenje. Naizmenično stanje spavanja i bdenja se u toku čovekova života ponavlja 25 920 puta, isto kao što se 25 920 puta na dan ponavlja udisanje i izdisanje, dakle tokom jednoga ophoda sunca. Pomislite pak šta je usnivanje i buđenje, usnivanje-buđenje, usnivanje-buđenje? Svaki put kad usnivamo, izdišemo ne samo ugljenu kiselinu, nego kao fizički ljudi izdišemo svoje astralno telo i svoje »ja«. Kod buđenja to opet udišemo. To je jedan duži disaj, koji traje dvadestčetiri sata, jedan dan. To je drugo disanje, koje se kreće u istome ritmu. Imamo dakle najmanje disanje, koje je sadržano u uobičajenome udisanju i izdisanju. Imamo više disanje, gde čovek već urasta u svet, koje se proživljava u spavanju i bdenju.

            Pođimo dalje. Ispitajmo sad kako se jedan čovekov život, od sedamdesetdve godine u proseku, uspostavlja u platonsku godinu svetova. Ove sedamdesetdve godine računajmo tako kao da takođe pripadaju jednoj godini, celoj jednoj godini, koja se sastoji iz takvih dana, da svaki dan predstavlja jedan čovekov žovot. Izračunajmo dakle jednu veliku godinu svetova čiji pojedini dani traju kao čovekov život, i takođe računajmo da ova godina ima 360 dana, što znači da traje 360 čovekovih života; tako dobijamo: 72 puta 360 = 25 920, tačno jedna platonska godina.

            Šta pak tu činimo, kad apsolviramo ovu platonsku godinu? Započinjemo život i umiremo. Šta činimo u umiranju? U umiranju izdišemo, s obzirom na našu zemaljsku organizaciju, nešto što je više nego što su naše astralno telo i »ja«. Izdišemo etersko telo u svemir. Često sam prikazivao kako etersko telo biva izdahnuto u svemir, kako se ono širi u svemiru. Kad se opet vraćamo, opet udišemo etersko telo. To je jedno džinovsko disanje, udisanje i izdisanje etra. Jutrom udišemo astralno. Svakim disajem udišemo kiseonik, ali svakim umiranjem na zemlji izdišemo eter, i svakim životom na zemlji udišemo eter.

            Tu dakle imamo ono treće: život i smrt. Ako život shvatamo kao život na zemlji, a smrt kao život između smrti i novoga rođenja, prispevamo do platonske godine svetova, dok najpre najmanjem disanju pridružujemo veća, a zatim većem disanju pridružujemo najveće.

 

                                                           1.  Udisaj i izdisaj

                                                                                  najmanje disanje

                                                           2.  Spavanje i bdenje

                                                                                  veće disanje

                                                           3.  Život i smrt

                                                                                  najveće disanje

 

            I tako mi, mogao bih kazati, stojimo u svetu zvezda. Na jednoj strani, naunutra, zasnivamo se na našem disanju, na drugoj strani, prema spolja, zasnivamo se na platonskoj godini svetova. Između toga se odigrava naš ljudski život, ali se u ovome samom ljudskom životu opet objavljuje isti ritam.

            No šta sad dolazi unutar ovoga međuprostora između platonske godine svetova i našega disaja? Pokušajmo jednom da ono, što smo na osnovu ritma utvrdili kao donekle primereno broju, poput slikara koji pravi podlogu da bi potom na njoj slikao, pokušajmo da slikamo na ovoj podlozi koju smo načinili. Tu utvrđujemo da se, kako sa platonskom godinom svetova tako i sa manjim ritmovima vremena, i to sasvim očito sa ritmom godine, da se dakle u spoljnome svetu odigrava neprestana promena koju i mi opažamo, i koju najlakše opažamo kad je posmatramo prvenstveno u kvalitetima toploga i hladnog. Treba samo pomisliti kako je zima hladna, leto vruće, i tako imamo ono što se u pozadini ističe kao brojanje, koje kvalitativno imamo u toplome i hladnom; i čovek sa svojim življenjem stoji unutar ove izmene toploga i hladnog. Pa, vidite, napolje sme postojati izmena toploga i hladnog vremena, što i takozvana priroda, dok oscilira između toploga i hladnog,  takođe sasvim blagotvorno ima u ovim vremenskim promenama. Čovek to ne sme imati. On mora u sebi očuvati donekle normalnu toplotu, normalnu hladnoću, ukoliko se to relativno posmatra. On dakle mora da razvija unutrašnje snage, pomoću kojih letnju toplotu čuva za zimu, zimsku hladnoću čuva za leto. On mora vršiti ujednačenje u unutrašnjosti, baš u unutrašnjosti, mora biti tako delatan u svojoj organizaciji, da ova vrši ujednačenje toploga i hladnog, kako se to odigrava i napolje u prirodi.

            Ovo su dejstva u čovečjem organizmu, na koja se uopšte ne obaziremo. Organizam iznutra unosi leto u zimu, zimu u leto. Dok traje leto, unutar sebe nosimo ono što je naš organizam doživeo zimi. Kroz prolećnu tačku, sasvim do na Ivanjdan, sa sobom nosimo zimu, i onda se to ujednačava. Tako mi u sebi neprestano izravnavajuće nosimo izmenu toploga i hladnog. Šta tu pak činimo?

            Vidite, ako se sad ispita šta se time čini, dolazi se do izuzetno interesantnoga rezultata. Kada se čovek ovako shvati (crtež 9), dospeva se dotle da se već kroz površno posmatranje prepoznaje kako sve ono, što kao hladno nastupa u unutrašnjosti čoveka, pokazuje tendenciju da polazi prema nervno-čulnome čoveku. Tako se danas može pokazati: sve što dejstvuje kao hladno, zimsko, to učestvuje u formiranju čovekove glave, u čulno-nervnoj organizaciji. Sve što je letnje, što sadrži toplotu, učestvuje u čovekovome sistemu izmena tvari-udovi. Ako pogledamo sebe kao čoveka izmene tvari i udova, vidimo da u svojoj organizaciji doista nosimo sve što je letnje. Kad pogledamo na naše nervno-čulne funkcije, u njima nosimo sve što od zimskoga primamo u sebe od svemira. Tako svojom glavom sadoživljavamo svu zimu, svojim organizmom izmena tvari-udovi čitavo leto, i u unutrašnjosti vršimo ujednačenje pomoću ritmičkoga organizma, tu i tamo grabimo toplo i hladno, toplo i hladno između sistema izmene tvari i sistema glave, i dolazimo do onoga što upravo reguliše ostalo. Toplota tvari je tek posledica toplih, hladnoća u tvarima je posledica hladnih procesa. Dospevamo do jedne igre ritma svetova u čovečjoj organizaciji. Dolazimo do toga, da sebi kažemo: zima u makrokosmosu jeste ono stvaralačko u čovečjoj organizaciji glave, odnosno u nervno-čulnoj organizaciji. Leto u makrokosmosu jeste ono stvaralačko u čovekovome sistemu izmena tvari-udovi.

            Vidite, ako se uviđa unutar čovečje organizacije, opet se ima uporište za onu medicinu inicijacije, za koju sam kazao da pre svega ima svoj početak u knjizi koju je sa mnom izradila gospođa Dr. Vegman. Tu imate početak onoga što uvek mora sve više i više istinski zahvatati u nauku.

            Ako sad dopuzimo do litice gde rastu zimske biljke, gde je takvo tlo da ove tu mogu rasti, time u spoljnome svetu dolazimo do onoga što je povezano sa organizacijom čovečje glave. Zamislimo sebe kao nekoga ko sakuplja lekove u svetu, ko će se starati da pomoću duha spoljnoga sveta izleči one duhovne snage koje, ukorenjene u nervno-čulnoj organizaciji, nastupaju kao bolesti. Puzimo naviše uz visoko brdo, tamo sakupljamo mineralije i biljke i otuda donosimo lekove za bolesti glave. Postupamo na osnovu svoga stvaralačkog mišljenja. To vodi naše noge ka stvarima na zemlji, u kojima moramo nalaziti ono što je odgovarajuće. Ispravne misli, koje potiču iz kosmosa, moraju do u konkretno davati poleta čovečjim radnjama. One tako deluju iz podsvesti da recimo neki čovek, koji radi u kancelariji, barem ponekad može imati i takve misli da kroz svoj instinkt bude gonjen na svakojaka putešestvija, samo što ne zna sa čim je to povezano. To i nije tako važno. Važno je tek ako se to vidi u medicinskome ili svešteničkom posmatranju. Pravilno posmatranje sveta ipak daje polet i onome, što treba učiniti u pojedinačnome.

            Nadalje, kad zapažamo bolesti u sistemu izmena tvari-udovi, tu više prodiremo u zemaljsko-biljno i zemaljsko-mineralno, gledamo prema onome što vrši sedimentaciju, ne prema onome što u vidu kristalnih linija raste naviše, te dobijamo mineralne i biljne lekove. I tu je već tako, da udruženo posmatranje procesa u makrokosmosu i onoga što se odigrava u čoveku, istinski vodi od patologije do terapije.

            Vidite, ove se stvari opet moraju sasvim jasno prozirati. Stara vremena su dobro poznavala takve veze. Hipokrat je već jedna vrsta raskida sa starom medicinom. No ako nešto pročitate u njegovim navodnim spisima, koji su barem još održani u njegovome duhu, svuda ćete u potpunosti osetiti ovo shvatanje. Unutar svega toga postoji nešto što se u pojedinačnome, u konkretnom nadovezuje na ove velike preglede, koji se mogu imati kroz tako nešto. Onda dolaze kasnija doba, gde takve stvari više nisu postojale za čovečje posmatranje, gde su ljudi sve više i više ulazili u sušto apstraktno intelektualističko mišljenje i posmatranje spoljašnje prirode, što je onda vodilo ka pukome eksperimentu. Opet se mora naći put unatrag ka onome, što je nekad postojalo kao gledanje povezanosti čoveka i sveta.

            Tako mi, kao ljudi na zemlji, živimo između našega »ja« i našega fizičkog tela; živimo između disaja i godine svetova, platonske godine svetova, živimo unutar toga i naši disajni potezi se graniče na dane. Našta se graničimo svojim fizičkim telom? Platonskom godinom svetova? – Tu se graničimo krajnjim nadovezivanjima i odnosima promena klime u velikim procesima prirode, u ovim procesima menjamo svoje obličje, ljudsko obličje, tako da se javljaju uzajamno nadosleđujuća formiranja rasa u tako dalje. Takođe se graničimo na sve ono što se dešava u kraćim spoljašnjim kvalitativnim promenama, na ono što nam nose godine koje slede jedna za drugom, što nam nose dani. Ukratko, mi se kao ljudi razvijamo između te dve krajnje granice, ali se emancipujemo u njihovoj sredini, jer u toj sredini jedan čudesan element zahvata i u sami makrokosmos.

            Možemo faktički utonuti u divljenje, kada se prepustimo dejstvu ovoga ritma koji je otprilike određen prema 25 920 godina. Ono što se odigrava između svemira i čoveka, odaje jedno zbilja začuđujuće uronjavanje. I kad neko sasvim uroni u to, čini mu se da je sav svet, uključujući i čoveka, uređen prema meri, broju u težini. Sve je, rekao bih, čudesno uređeno, ali je to ipak samo čovekov proračun. Zato mi, kad nešto razlažemo – iako to važi, iako to postoji – na presudnim mestima moramo aproksimativno dodavati ove važne reči. To ne polazi uvek za rukom. Unutar toga je racionalnost, ona je tu, ona živi, ona dejstvuje: živi sve ono, što sam vam opisao. Sada se ustanovljava nešto sasvim iracionalno u svemiru, nešto što čini da, ako se vrlo jako udubimo, zadivljeno narastamo u tome – što se mene tiče, čak i kao inicirani – kad činimo ikakav put od par sati, ipak moramo poneti kišobran, kao inicirani takođe. Uzmimo kišobran, jer sad nailazi nešto što ima iracionalizma, gde se u realnosti objavljuje ono što ipak ne raste samo u brojevima, gde se uvek potrebuje prestupna godina, prestupni mesec. Ovo se uvek koristilo za određenje vremena. Što pruža izgrađena astronomija, produbljena unutar astrologije i astrosofije – jer se može zamisliti da je to tako izgrađivano – sve što ona pruža, za neposredan život opet biva razoreno pomoću meteorologije, koja to ne dovodi do ranga racionalne nauke, koja već biva donekle prožeta gledanjem, sve više i više prožimana širim gledanjem, no koja ipak ide drukčijim putem i živi unutar onoga što pretiče od ostaloga. I upravo kad uzmemo današnju astronomiju – ona uistinu živi u nazivima, ona je zbilja nadevanje imena nebeskim telima, inače ništa više. Zato je i prestalo »Serenisimusovo« razumevanje u imenovanju zvezda. On je pohodio opservatoriju svoje zemlje, puštao da se pomoću teleskopa pokazuju razne udaljene zvezde i nakon što bi ih video, govorio je : ja sve to poimam. Ipak svi znate da ne poimam ono što kao naziv ima ova zvezda, koja je tako daleko napolje. – Vidite, razumljivo je da postoji gledište koje usvajate u ovome trenutku, i sa koga se smejete Serenisimusu. Postoji i drugo gledište, sa koga se tako smeje i astronomima. Ja bih se više smejao astronomima, jer unutar svetskoga toka stoji nešto vrlo upadljivo.

            Kad istražujete stara imenovanja Saturna i tako dalje, vi se morate, da biste nešto shvatili, pomalo podsetiti na naš kurs o govoru, u kome učestvuje većina vas – morate se dakle podsetiti da su ta stara imena bila davana prema osećaju zvuka, koji su astrolozi i astrosofi imali kod određenoga nebeskog tela. I svuda kod tih starih imena možete da kažete: ona su bogomdana, duhom davana. Pitane su zvezde kako se zovu, jer se zapažo ton zvezda i po tome su davana imena. Sad pođite ka određenoj granici u astrosofskome, astrološkom razvitku. Ova su se imena morala sa neba spuštati na zemlju. Zaputite se u novija vremena, gde su naprimer bila učinjena velika otkrića malih patuljastih zvezda i gde se sve kotrlja jedno kroz drugo. Tu se jedna naziva Andromedom, druga takođe nekim grčkim imenom, tu se sve samovljno međusobno skotrljava. Neptun i Uran se ne mogu zamisliti imenovanima na isti način kao Saturn. Sve je to ljudska samovolja, i Serenisimus je napravio samo jednu grešku, što je verovao kako astronomi treba da nastave putem starih astrosofa. Ovi to nisu činili. Kod njih je zapravo postojala samo ljudska ograničenost, dok je znanje astrosofa i astrologa starih vremena proisticalo iz čovekova saobraćanja sa bogovima. No ako se danas opet učini pomak od astronomije ka astrologiji i astrosofiji i time se bude živelo u nečemu poput makrokosmosa, koji svuda ima i racio, tu se doseže do sofije. Tada se s druge strane utvrđuje kako unutar ovoga racija i sofije u stvarima, koje ne izniču u računanju, živi meteoronomija, meteorologija, meteorosofija, koju uvek možete poimati samo prema njenoj vlastitoj slobodnoj volji. To je jedna drukčija dama. Spolja, u uobičajenome fizičkom životu, nazivaju je ćudljivom. Meteorološko je pak prilično ćudljivo, od dnevnih pomaka do na komete. No dok se čovek sve više i više uživljava, od meteorologije do meteorosofije, dospeva i do boljih osobina ove svetske vladarke, do njenih svojstava koje ne dolaze jedino iz ćudi, iz kosmičkih emocija, nego iz unutarnje srčanosti te dame. No to se ipak ne postiže drukčije, moji dragi prijatelji, nego da se računanju, razmišljanju i svemu što se može racionalno pratiti, protivstavi neposredno poznanstvo sa bićima sveta, koja se upoznaju onakva kakva jesu. Tu se pokazuje kako ona pre svega postoje kao nešto krhko, ona nisu nasrtljiva. Pri računanju se svakako stiže sve dalje i dalje, ali se sve više odmiče od istinskih bića sveta. Dospeva se samo do zaostalih dela.

            Ako se od uobičajenih grubih računanja dolazi do ritmičkih računanja kakvo je u astrologiji postojalo s obzirom na harmoniju sfera, tada se od ritmičkoga računanja dolazi do posmatranja organizacije svetova u figurama i brojevima koji postoje u astrosofiji. Na drugoj se pak strani, mogao bih kazati, dolazi do toga da se već, pomalo krhko, pokazuju vladajuća svetska bića. Ona nisu odmah tu. Najpre se pokazuju tek u nekoj vrsti akaša fotografije, za koju se ne zna otkuda biva dobačena. Tu imate svet, ali ustvari imate samo fotografije, koje su nacrtane svuda u etru svetova.

            Zatim nastupa inspiracija. Tu sama bića počinju da se objavljuju putem slika. Iz »nomije« najpre idemo samo do »logije«. Tek kad smo se sasvim probili ka intuiciji, sledi inspiracija samih bića i mi smo dospeli do »sofije«. To je pak put personalnoga razvoja koji zahteva čitavoga čoveka, koji takođe mora stvarati poznanstvo sa jednom damom koja se krije iza meteorologije, u vetru i oluji, u mesecu i suncu, ukoliko ona zahvata u elemente. Kod logije mora biti angažovana samo glava, a ovde sav čovek.

            Sada iz toga možete uvideti kako već postoji i mogućnost da se u ovome pogledu krene stranputicom, budući da od antroponomije, koja je danas zapravo jedina vladajuća nauka, dolazite do antropologije, a možete, pomoću glave, doći i do antroposofije. Vi imate jedino racio, ali racio ne živi. On naznačava samo tragove života, ako se ne dospeva do osvrta na pojedinosti. No život opstaje baš u pojedinostima, u iracionalnome. Tu morate dole, u čitavoga čoveka, voditi ono što je shvatila glava, i onda sa čitavim čovekom učiniti pomak od nomije ka logiji, ka sofiji.

            To je ono što moramo osećati, ako ćemo da na jednoj strani oživimo teologiju, a na drugoj strani oživimo medicinu pomoću onoga što zbilja može oživeti obadve – pomoću pastoral-medicine. To sutra želimo da zaključimo kroz pojedina specijalna razmatranja. Ipak je najvažnije da, kod prvoga zamaha ulaženja u pastoral-medicinu, najpre upoznamo puteve kojima se mora kretati posmatranje sveta od strane ove pastoral-medicine.