7.  PARAPSIHOLOGIJA SVAKODNEVNOG ZIVOTA

Mnogim ljudima koji su u stvarnom zivotu imali neko spontano ESP iskustvo tesko je da sagledaju vezu tog iskustva sa rezultatima raznih naucnih istrazivanja o paranormalnoj moci. "Sva ta istrazivanja... imaju li ona ikakvu vezu sa onim sto se desilo meni ?" pitaju oni. Pa, dobro i laboratorijski istrazivaci umeju da "uhvate prikljucak" na svagdasnju, obicnu paranormalnu moc. Tim nacinom nesumnjivo su otkriveni neki izvori gresaka i zabuna. A laboratorijski ustanovljen fenomen ESP promasivanja sigurno nam kaze nesto o coveku za koga se u obicnom zivotu kaze da je "baksuz"  

U stvarnom zivotu paranormalna moc tek tako iskoci niotkud, dogodi se sama od sebe. Oni koji su doziveli ESP stvari, nisu prethodno odlucili niti "krenuli" da ih dozive. Tu nema nikakvih namera. Kao sto je istakao parapsiholog Reks Stenford, bilo bi logicno ocekivati da snaga evolucije, to jest prirodno odabiranje u borbi za opstanak, deluje protiv ideje da paranormalna moc nastupa samo kad to neka osoba svesno pozeli. Stenford je bio pionir u koriscenju testiranja nesvesne paranormalne moci. Rec je o laboratorijskim testovima u kojima ispitanik nije svestan da se od njega ocekuje neki paranormalni efekat.

Ovakvi testovi kazu nam vise o nacinu na koji paranormalna moc deluje u stvarnom zivotu. Osim toga, oni redukuju ono sto se testira. Ne moze ispitanik da padne u tesku zabrinutost u smislu "Hocu li uspeti ? Ili cu podbaciti ?" ako uopste ne zna da je testiran. Naravno, tu se otvaraju neka eticka pitanja. Da li je u redu da eksperimentator bukvalno vara ljude, da im ne govori istinu o onome sto se desava u laboratoriji ? Stenford je veoma osetljiv na takva pitanja; o njima je raspravljao opsirno. U ogledu sa "nesvesnom" paranormalnom moci postoji pasivno zavaravanje, naime, ispitaniku se ne kaze cela istina o opremi u toj laboratoriji; ali ne postoji aktivno zavaravanje - naime, niko, bas, ne govori ispitaniku lazi. To je kljucna razlika, pa bi citalac (ili citateljka) trebalo da ima na umu, dok razmatra oglede koje cemo sada opisati, da oni nisu bili ni u kom smislu neeticni.

Pre nego sto razmotrimo Stenfordove oglede, pogledacemo kakva teorija stoji iza njih, jer teorija je bila formulisana pre ovih ogleda, a istrazivaci su se, cak, njome rukovodili i usmeravali. U tom pogledu, Stenfordov rad spada medu najelegantnije u naucnoj parapsihologiji. Stenford je nedavno objavio jednu opsirnu, revidiranu i modernizovanu varijantu svog modela; mozete je naci u bibliografiji. Pozivamo svakoga ko se zanima za ovo polje da prouci tu knjigu. Pisana  je eruditski i tako valjano da bi  zadovoljila i prikazivace u prestiznim ortodoksnim casopisima kao sto je Psychological Review. Kamo srece da se veci broj psihologa i drugih naucnika potrudi da razmotre Stenfordove spise.

PARANORMALNA MOC ZA SVAKOGA ?

Stenfordov radni model teorije o delovanju paranormalnih moci u svakodnevnom zivotu ima pomalo zastrasujuci naziv "Posredovana ESP instrumentalna reakcija", odnosno, u skracenom obliku, PMIR. U prvobitnoj formulaciji, sustina PMIR-a sastoji se u sledecem.

Ljudi koriste paranormalnu moc, a da toga nisu ni svesni. Koriste ESP da skeniraju (pretrazuju) okolinu i da u njoj nalaze, u skladu sa svojim potrebama, korisne informacije koje ne mogu dobaviti ni na koji drugi nacin. A kad pribavi neku informaciju koja je od znacaja za njega, covek reaguje, normalnim nacinima, ali ako je to bas nemoguce, eventualno i paranormalnim nacinima.

Ovaj model ima tri komponente pojam ESP kao mehanizma za skeniranje, zamisao da paranormalna moc radi u skladu sa covekovim potrebama, i ideju da ESP detekcija relevantnih informacija moze dovesti do raznih, pa i psihokineticnih, ljudskih reagovanja. Ove tri komponente treba razmatrati odvojeno.

Stenford je prvu od tih komponenti brzo napustio izostavio je skeniranje. Dosao je do uverenja da je pretpostavka o aktivnom skeniranju nerazumna, jer bi se takvim skeniranjem mogle pribaviti ogromne kolicine informacija, koje bi zahtevale odgovarajuci (a to znaci ogroman) obim obrade podataka. Cak i ako bi se pretpostavilo da je skeniranje ograniceno samo na one dogadaje koji su coveku vazni, korisni ili potrebni, poplava informacija mogla bi biti ogromna, sto cini celu ideju slabo verovatnom  mozak bi tesko uspevao da deluje pod tim okolnostima. Zato je Stenford stavio jaci naglasak na orijentaciju paranormalne moci ka cilju naime, paranormalna moc deluje u pravcu ostvarenja nekog cilja, a taj cilj je da se zadovolje neke potrebe.

Pa i tako ostaju neki problemi. Teorije o svrhovitom, odnosno upravljenom ka nekom cilju ponasanju prolazile su dosad, u psihologiji, i dobro i lose; u ovom trenutku nisu bas u modi. Time sto je odustao od pretpostavke o aktivnom skeniranju, Stenford je samo nacinio veliku prazninu u svojoj teoriji; a kakvo je to orijentisanje ka cilju moguce u PMIR, on nije precizirao.

U jednom trenutku Stenford je, u zelji da premosti tu prazninu, predlozio model "konformiteta", ali nama ta zamisao nije jasna; u parapsihologiji nije docekana s odusevljenjem. Ako bismo o njoj poveli raspravu, to bi nas odvelo na neke opskurne i apstraktne pobocne stazice, pa cemo se, za sada, usmeriti na nesto drugo - naime, na razmatranje eksperimentalnih dokaza koji bi nas mogli uveriti u to da uopste ima ikakvog razloga da citavu ovu oblast u istrazivanjima paranormalnog uzimamo ozbiljno.

Kao prvo,  nema sumnje da je bilo mnogo ogleda u parapsihologiji u kojima je na subjekte, dok je test trajao, delovao i neki element koji ispitanicima nije bio poznat, to jest ostao je skriven od njih. Sada govorimo samo o svesnom testiranju, dakle o onim testovima gde ispitanici znaju da su na testu; ali poenta koju treba shvatiti jeste da ti elementi testa koji su skriveni i koje ispitanik moze da nasluti samo ako ima paranormalnu moc, itekako uticu na rezultate. Evo jednog jednostavnog primera. Psiholog Dzejms Karpenter testirao je ispitanike podeljene u dve grupe one koji su visoko neuroticni i one koji pokazuju vrlo malo neuroticnosti, to jest smireni su. Bio je to standardni ESP test sa zatvorenim kovertama u kojima se nalaze karte; ali Karpenter je "propustio" da im kaze da se u nekim od serija testova u svakoj koverti nalazila, uz kartu, jos i po jedna pornografska slika  Kad je analizovao rezultate, Karpenter je ustanovio da su neuroticni postizali bolje rezultate sa obicnim kovertama, a losije sa onim gde je bila i slika, dok je kod smirenih bilo obratno. Drugim recima, ljudi su razlicito reagovali na taj element, za koji pojma nisu imali da je dodat, a njihove reakcije zavisile su od jedne kljucne karakterne osobine koja, poznato je, ima veliku ulogu u ESP pogadanju. Ovi ogledi, kao i drugi, slicni njima, pokazali su da ljudi ne koriste ESP samo da bi pogadali ono sto im je receno da pogadaju, niti cak da bi postigli ono sto misle da zele da postignu  

U   jednom ogledu pred kraj sezdesetih godina Stenford je trazio od dobrovoljaca da odslusaju magnetofonski snimak na kome jedna osoba prica svoj san, a zatim da odgovaraju na pitanja o tome. Nigde nije pomenuto da sve to ima ikakve veze sa paranormalnim. Kamuflirani deo ogleda sastojao se u tome sto su izvesni odgovori bili ciljni (zelelo se da ih ispitanik kaze), dok neki drugi nisu bili ciljni (zelelo se da ih ispitanik ne kaze). Stenford je zeleo da vidi da li ce nehoticna paranormalna moc pomoci dobrovoljcima da pogode ciljne i da promase ne-ciljne odgovore. Da bi dobrovoljci to postigli, morali bi putem svoje paranormalne moci da naslute sta treba malcice "zaboraviti", a cega se treba malo pomnije, tacnije setiti. Rezultati ovog ogleda pokazali su vrlo jasno da je delovanje pamcenja kod dobrovoljaca bilo pod uticajem njihove paranormalne moci, iako oni nisu znali da se upravo to testira.

U proteklim godinama prijavljeni su jos mnogi ogledi slicne prirode. Da bismo se u njima snasli i razabrali, povezimo ih sa glavnim uporisnim tackama Stenfordove teorije.

"POTREBNA" PARANORMALNA MOC

Jedna od kljucnih komponenti modela PMIR jeste pojam "potrebe". Kod Stenforda taj pojam ostaje nedefinisan, a u nekim svojim spisima on umesto "potreba" kaze "dispozicija", sto je mozda bolji termin. Taj deo njegove teorije koristi znanja pribavljena u konvencionalnoj psihologiji o potrebama i dispozicijama. O ta dva termina vode se rasprave (sta su potrebe, a sta su dispozicije, i koje su od njih vaznije), ali o nekim potrebama sporenja nema - hrana je potrebna, voda je potrebna, skloniste takode; bezbednost, bliskost, druzenje, sve su to potrebe. Kakvim dokazima raspolazemo da potreba (bez obzira na to kako je definisemo) jeste vazan element u aktiviranju necije paranormalne moci ?

Jedan pravac istrazivanja koji bi ovde mogao biti znacajan sagledacemo kroz seriju ogleda koje su u Utrehtu obavili Vilijem Braud, Reks Stenford i i Martin Dzonson, a i drugi. Ovi ogledi bice narocito zanimljivi mladim citaocima. Svi su u sustini bili varijacije na istu temu ispitanici su bili daci, situacija akademska (dakle, kao u skoli), dobijali su upitnike, pa je trebalo da zaokruze tacan odgovor izmedu nekoliko ponudenih, ili su dobijali listove hartije na kojima je trebalo da pisu esej o necemu, ali u sveznju drugih papira ispod toga bio je sakriven, bez znanja tih ispitanika, i jedan list u kome su bili tacni odgovori na neka pitanja, ili bitne informacije potrebne za pisanje jednog dela tog eseja. Dakle, daci sede i rade, a tacno ispod njihovog nosa su i odgovori, ali tako skriveni da oni za to niti znaju niti mogu u njih da zavire. Naravno, daci kao daci - imaju jaku dispoziciju da odgovore sto bolje, sto tacnije, ili da napisu sto bolji pismeni sastav. Rezultati su sledeci daci su zaista primetno bolje odgovarali na pitanja (ili pisali eseje) kad su im na takav skriveni nacin priblizavani tacni odgovori ili potrebni podaci. Da li je to bilo pribavljanje znanja pomocu ESP, zasnovano na potrebi ? Da li je uspehom ovih ogleda podrzan model PMIR ?

Ni sam Stenford nije cvrsto ubeden u vrednost nekih od tih ogleda. On napominje, na primer, da je eticnost pojedinih ogleda bila problematicna; u nekim slucajevima bilo je i tehnickih problema koji bacaju sumnju na prihvatljivost zakljucaka. Ali ovde naprosto nemamo prostora da opisujemo o kakvim je problemima rec; zato cemo naprosto zakljuciti da je i sam Stenford bio rezervisan u vezi sa njima. Evo ipak jednog primera. Stenford kaze da se u PMIR teoriju ne uklapaju dobro Braudovi nalazi da je uspeh daka u "izvlacenju" informacija iz skrivenog papira obrnuto srazmeran uspehu tih istih daka u odgovaranju na ona pitanja za koja im, ni u skrivenom materijalu, nije data nikakva pomoc. Ali Braud je tvrdio da upravo taj nalaz snazno podrzava PMIR teoriju, a evo kako daci koji bas ne vole mnogo da uce, ili nisu osobito pametni, slabo odgovaraju na pitanja koja su u upitniku data. Bas zato je veca, jaca njihova potreba za ESP, pa oni posezu za svojim paranormalnim mocima i, dabome, uspesnije pogadaju odgovore na ona pitanja za koja u skrivenom papiru odgovori jesu dati. Ovo zvuci razumno, ali Stenford kaze da, zapravo, nije razumno. Jer neki od losih daka losi su zato sto beze sa casova ili ih sve to skupa ne zanima mnogo. Na drugoj strani su odlicni daci; neki od njih su zaista "bubalice", ali barem se iskreno i veoma trude da postignu uspeh. Dakle, slika niti je jednostavna, niti jasna. Jedan eksperimentalni nalaz koji, na prvi pogled, podrzava PMIR teoriju, zapravo je, bas, ne podrzava, po misljenju samog autora te teorije, Reksa Stenforda. Stenford je ukazao na cinjenicu da su se mnogi daci sigurno zapitali sta je to prilozeno ispod formulara, kakvi su to zatvoreni papiri koje ne mozes prelistati. Sta ako su naslutili da se tu nesto "muva" ? Da li su testovi bili zaista bez svesnog pokusaja ucesnika da koriste ESP ?

Ocigledno da bismo dobili jacu potvrdu za PMIR teoriju ako bismo obavili studije u kojima bi varirala jacina neke potrebe i u kojima bi, mozda, i uspeh ispitanika varirao tacno tako, u skladu sa jacinom potrebe. Ali tu je potrebno jedno upozorenje. Psiholozi (a i obicni ljudi) dobro znaju da covek kome je do necega premnogo stalo pocinje da pokazuje losije rezultate na testovima. Tacni nacini na koje do toga dolazi zavise od vrste testa, od okolnosti i od vrste potrebe koja coveka goni, ali nacelo je uvek isto   covek koji

ocajnicki pokusava da uspe pocinje, tako uznemiren i pod stresom, da gresi. Znaci, odnos izmedu ispitanikove potrebe i nivoa njegove paranormalne moci mozda nece biti jednostavan. Kad bi bio jednostavan (u smislu sto veca potreba, to jaca paranormalna moc), onda bi najsiromasniji ljudi uspesno koristili svoju paranormalnu moc da dobijaju na lutriji ili na sportskim kladionicama. Imajuci na umu ovo upozorenje, razmotrimo malo podrobnije jedan od Stenfordovih ogleda.

Stenford je testirao dobrovoljce, muskarce, po najjednostavnijem sistemu asocijacije reci ispitanik cuje jednu rec, a tada treba da kaze neku svoju rec, prvu koja mu padne na um. Zatim cuje drugu rec (a pripremljen je niz takvih), pa opet kaze svoju, prvu koja mu padne na pamet, i tako dalje. Ali samo oni koji su odgovarali neobicno brzo, ili neobicno sporo, pozivani su da ucestvuju u drugom "ogledu". Niko im nije rekao da ce ista zavisiti od brzine njihovog reagovanja, i zato je to bio test nesvesne paranormalne moci.

Drugi "ogled" sastojao se u tome da ispitanici (sve muskarci) gledaju slike mladih zena koje se svlace i da biraju najzgodniju. Za vecinu muskaraca to je bas prijatan nacin da se provede izvesno, krace, vreme Stenford je ovako racunao ako neki od ispitanika naslute, paranormalnim nacinom, da ce se drugi "ogled" sastojati samo u preturanju po tim fotografijama, bice motivisani da se dosete i sta se u prvom ogledu trazilo (veoma brzi odgovori ili odgovori sa veoma dugim oklevanjem), pa ce u skladu s tim i postupiti. Osim toga, Stenford je odredio da ispitivaci - dakle, osobe koje rade sa ispitanicima - u prvom testu budu u jednoj polovini slucajeva muskarci, a u drugoj polovini slucajeva zene. Zasto  ? Zato  sto  zena u toj (ispitivackoj) ulozi moze  pobuditi kod ispitanika (muskarca) neke seksualne pomisli ili osecanja, a to bi trebalo da dovede do jaceg ESP efekta.

V  sta se  dogodilo ? Broj  onih koji su odgovarali veoma hitro, ili sa veoma velikim oklevanjem, bio je upadljivo veci u slucajevima kad je u ulozi ispitivaca bila zena A jedini nacin na koji su ispitanici mogli da dokuce citav sistem i stignu do drugog, prijatnijeg "ogleda" bilo je vanculno opazanje, jer nikako drugacije nisu mogli da saznaju sta se, u stvari, trazi i sta se sprema. A na jacinu njihove potrebe da stignu do prijatne nagrade uticao je pol eksperimentatora.

Hitno su nam potrebne nove studije ove vrste. Do danas, ovu Stenfordovu studiju nije ponovio nijedan istrazivac; iz tog razloga, ma koliko da su Stenfordovi rezultati primamljivi i zanimljivi, mi ne znamo sigurno da li su i tacni. Kad jos nekoliko drugih naucnika pokusa isto, i kad vidimo njihove rezultate, znacemo zasigurno.

KORISCENJE PK ZA ZADOVOLJENJE POTREBA

Sta reci o PK strani PMIR modela ? Imamo izvesne dokaze da se ESP moze koristiti za otkrivanje informacija koje su u nekoj vezi sa potrebama osobe i da jacina ESP moze zavisiti od jacine tih potreba. A imamo li ikakve dokaze da covek  moze  da  pribegne upotrebi svoje PK moci da bi zadovoljio neku potrebu, ako su mu svi drugi kanali za to zatvoreni ? Mozemo govoriti i u terminima PMIR modela ako PMIR moze postici svoje ciljeve samo koriscenjem "paranormalne reakcije", da li ce se to i desiti ? U gore opisanom ogledu, bila je dovljna jedna sasvim normalna reakcija - naime, bilo je dovoljno da kandidat zabrza ili veoma odugovlaci sa odgovorima, pa da se njegova zelja ispuni. U jednom od najupecatljivijih Stenfordovih ogleda nije bilo tako.

Testirano je cetrdeset muskaraca. Svaki je na test izlazio sam. Svaki ispitanik je na pocetku dobio da svesno radi jedan kratak test psihokineticke moci, sa Smitovom masinom. Posle toga ispitaniku je receno da predstoji ogled iz psihologije, i to iz oblasti koordinacije pokreta. A taj test bio je takozvano "pracenje sredine trake", vrlo dosadan posao. Naime, ispitanik ima pred sobom jednu traku koja se pomice malo levo, pa malo desno, i stalno tako; pomocu jednog indikatora on treba da pokazuje uvek tacno na

sredinu te trake. Stenford je podesio da traka veoma sporo ide ulevo i udesno, da bi sve bilo jos dosadnije. Svakom ispitaniku je receno da ocekuje cetrdeset pet minuta te gnjavaze.

Ali dobrovoljci nisu znali da je na izvesnoj daljini od njih Stenford namestio jednu REG masinu koja je u razmacima od po  deset sekundi proizvodila po  deset impulsa, a usmeravala ih u sest razlicitih kanala. Ta masina je radila svoj posao, dok se svaki dobrovoljac trudio da na ekranu "drzi sredinu". Ako bi se u bilo kom trenutku desilo da masina od proizvedenih deset usmeri sedam impulsa u jedna isti kanal (a verovatnoca za to je mala; umemo je veoma tacno izracunati), time bi bio aktiviran signal da dode drugi eksperimentator, oslobodi ispitanika daljnjeg "pracenja sredine" i povede ga u drugu sobu, na drugi zadatak, koji se sastojao (pogodicete) od pregledanja fotografija oskudno odevenih mladih dama.

U sustini, dakle, ogled se sastojao u tome da ljudi rade nesto sto je do besvesti dosadno, s tim da ako u jednoj udaljenoj prostoriji jedna masina ucini nesto cudno i slabo verovatno, oni pobegnu od te dosade i predu na mnogo zabavniju aktivnost. Medutim, ako se masina ponasa onako kako je normalno da se ponasa, oni ce biti osudeni na cetrdeset pet minuta dosade. Njihova potreba u ovom slucaju je sledeca izvuci se, izbeci tu dosadu. To je bilo izvodljivo - trebalo je samo na neki nacin da uticu na masinu, ali posto im niko nije rekao za njeno postojanje, morali su je prvo pronaci pomocu svog ESP. Posto je verovatnoca da se masina pocne cudno ponasati bila mala, jedini nacin uticaja bio je upotrebiti neku svoju psihokineticku moc i malo "pogurati" masinu da ucini neuobicajen, malo verovatan postupak. Iz ovog razloga, ogled je veoma dobro uskladen sa PMIR modelom pojavljuje se ESP detekcija podstaknuta jednom potrebom, kao i ispitanikovo PK reagovanje u sluzbi te potrebe.

Rezultati ogleda bili su jasni i nesumnjivi. U onoj prvoj etapi, a to je bio svesni PK test, dobrovoljci su, kad ih gledamo sve zajedno, postigli rezultat samo malcice iznad puke slucajnosti. Ali na testu nesvesne primene psihokineze postigli su rezultate daleko iznad onoga sto bi cistom slucajnoscu mogli. Da je zaista delovala samo puka slucajnost, nekih 7,2o njih bi se izvukli od dosadnog dela posla; a u stvarnosti, u ogledu, cak 20o njih se izvuklo. Ovo snazno podrzava PMIR teoriju. Takode je zanimljivo da su ti ljudi postigli mnogo vece rezultate nesvesno nego svesno. Mozda su paranormalni efekti u stvarnom zivotu daleko snazniji od onoga sto mozemo izmamiti iz ljudi u laboratoriji.

"ZNACI,ZATO SAM JA TO URADIO..."

Za Stenfordov model postoje i anegdotski dokazi. Teorija  PMIR  sugerise da  ce  covek samo izuzetno biti svestan da je pomocu ESP pribavio neku informaciju, a u vecini slucajeva nece biti toga svestan. Moguce je da ESP utice na ponasanje jedne osobe, a da ta osoba cak ni ne sluti da se ista paranormalno dogodilo. Probuditi se ujutru i reci   "Auh, ovo je bio prekognitivan san " ili videti duha jedne osobe u trenutku kad ta osoba umire, to su dogadaji koji mozda samo cine vrh ledenog brega. Upotreba paranormalne moci mozda je mnogo cesca.

Uzmimo dva jednostavna primera. Prijatelj jednoga od dvojice autora ove knjige imao je naviku da se seta po gradu Kembridzu, i to uvek istom putanjom, koja je njemu bila omiljena, a duz koje je mogao razgledati znamenitosti grada i lepe predele. Jednom prilikom premisljao je o mogucnosti da sam, kod kuce, proizvodi vino, a onda je krenuo jos jednom u setnju. Za vreme setnje nastavio je razmisljati o pravljenju vina. I tada je - prvi put, jer  to nikada ranije  nije radio - skrenuo sa uobicajene  staze, zanet u razmisljanja, ne mareci stvarno kuda ide, i prenuo se tek kad su ga noge donele, takoreci same, pred jednu prodavnicu vina. I gle, pukim slucajem zadesilo se da su toga dana u prodavnici imali izvestan broj sanduka sa praznim bocama; nameravali su da ih sve bace. Pitao je prodavce i oni su mu istog casa dozvolili da te boce odnese kuci. Posle ih je

upotrebio za svoj poduhvat pravljenja vina. Podudarnost, naravno. Ili "sreca" ? Sta ako je "sreca" samo sinonim za efektno koriscenje paranormalne moci ?

Stenford je licno naveo drugi primer. On i njegova supruga  vracali  su  se  jedne  noci kolima kuci iz opere i trebalo je da na jednom mestu sidu sa autoputa. Neposredno pre tog zaokreta, obuzela ga je vrlo jaka zelja da ne skrene tamo nego da produzi pravo i vozi do jednog zaliva gde bi gledao patke i  guske. Iako su i Stenford i njegova zena pasionirani posmatraci ptica, ova zelja bila je  ocito  nerazumna u to  doba noci - blizu ponoci. Stenford se zapitao nije li to delovanje PMIR, pa je odlucio da ipak skrene prema kuci, ali da vozi sasvim polako i oprezno, za slucaj da je malopredasnja iracionalna zelja bila paranormalno upozorenje na nesto. I zaista, nedaleko od tog mesta naisli su na vrlo opasnu situaciju na drumu.

U oba ova slucaja cinilac koji je u vezi sa potrebom nije bio svesno prepoznat. Nas prijatelj nije iznenada pomislio "Aha U jednoj prodavnici mogu se besplatno dobiti neke prazne vinske boce " i posao tamo, a Stenford nije osetio kakve je prirode ta opasnost na drumu. Nesto je opazeno putem ESP i ta detekcija izazvala je kod pojedinca reakciju koja mu je pomogla da se priblizi, ili izmakne, onoj stvari koja je bila u vezi sa njegovom potrebom (vinskim bocama, opasnoj situaciji na drumu). Kao sto Stenford ukazuje, da je poslusao svoju naglu zelju i produzio do zaliva, nikada ne bi ni doznao za onu opasnu situaciju na drumu. Koliko puta nas paranormalna moc usmeri da zaobidemo nesto opasno ? I obratno  kazati da je neko "baksuz", da je malerozan, sklon nezgodama, to je mozda samo drugi nacin da se ustvrdi da ne uspeva da koristi paranormalnu moc.

Pojedinosti Stenfordove teorije omogucavaju nam da nacinimo mnoge prognoze o najverovatnijim i najcescim pojavama ove posredne vrste paranormalne moci. Mi ovde nemamo prostora za razmatranje svih postulata PMIR teorije, ali navescemo samo nekoliko primera, da bi citalac osetio "aromu" toga.

Stenford sugerise da ce paranormalno izazvane misli, utisci i ponasanja biti slicni onima koji nastaju zbog normalnih, ali podsvesnih ili, tacnije receno, predsvesnih, naslucivanja o necem. U ogledima to znaci da ce ispitanik reagovati na svoje ESP opazanje onako kako bi reagovao i na neki nadrazaj koji je primio normalnim putem, ali ne svesno nego subliminalno. Subliminalni stimulusi su oni koji su izlozeni nasem, recimo, pogledu tako kratko (mozda jedan stoti deo sekunde) da ih covek ne moze svesno prepoznati, a ipak deluju na nasu svest, nase uspomene i nase ponasanje.

Staviti na proveru ovu zamisao nije nimalo jednostavno zato sto je testiranje subliminalne percepcije, i u obicnoj psihologiji, pravo minsko polje. Medutim, Stenford je razmotrio rezultate desetak dobrih ogleda te vrste (koje su izvodili drugi eksperimentatori) u kojima je uporedeno kako ce se ljudi ponasati kad dobiju subliminalne stimuluse, a kako u slucaju ESP saznanja; nasao je da postoje neke opste slicnosti izmedu ta dva. Konkretno oni pojedinci koji su postizali dobre rezultate na testovima subliminalnog opazanja takode su postizali dobre rezultate i na ESP testovima, kad je priroda tih testova bila slicna. Korelacija je bila slaba, ali je nadmasivala puku slucajnost, a to podrzava Stenfordovu teoriju. Izgleda da postoji neki jasan kontinuitet izmedu nacina na koji reagujemo na stimuluse koje svesno primetimo, na one koje primetimo, ali samo subliminalno, i na one koje primetimo iskljucivo pomocu vanculnog opazanja.

Stenford dalje sugerise da postoje odredeni tipovi reakcija koji bi mogli biti uspesniji od nekih drugih kad podsticaj dode paranormalnim putem; bile bi to neke reakcije koje "spremno cekaju" i cim naide informacija pribavljena kroz ESP one otpocinju. Kao primer iz stvarnog zivota, Stenford navodi slucaj coveka koji je hteo da telefonira prijatelju, ali je greskom okrenuo pogresan broj i dobio vezu sa jednom osobom kojoj je bila potrebna hitna medicinska pomoc. Ta osoba uspela je da dozove sebi nekoga ko ce pogresiti broj (a dovoljno je bilo samo da se jedna brojka u telefonskom broju pomakne za 1, to jest

promeni za toliko) i uspostaviti spasonosnu vezu. Takve greske "cekaju spremno u nama", a verovatnoca da ce se desiti je osrednja. Mozda paranormalne informacije najlakse izazovu takvu, vec "spremljenu" reakciju. Neku podrsku za to daju izvesni testovi koji su obavljeni, a u kojima se trazilo asociranje reci u uslovima skrivenog ESP delovanja, ali nalazi su takvi da se o njima moze razgovarati samo u cisto tehnickim terminima, a trebalo bi ih i proveriti dodatno, tako da ovde necemo ulaziti u pojedinosti. Ali, ukratko, to je bio jos jedan slucaj u kome se sitni detalji Stenfordove teorije dobro "drze" prilikom sofisticirane naucne provere.

"...I ZATO NISAM..."

Stenfordova teorija sadrzi i neka predvidanja o ogranicenjima koje bi, po PMIR, trebalo da postoje u paranormalnom  delovanju. Kao prvo, okolnosti mogu sputavati ljude i onemoguciti paranormalna ispoljavanja. Pretpostavimo da je  neko  kupio vrlo  skupu avionsku kartu i da onda, malo pre poletanja, oseti jaku zelju da putuje ipak vozom, a ne avionom. Pretpostavimo da ce se taj avion srusiti i da taj covek prima panicno ESP obavestenje da ne ulazi u tu letelicu. Medutim, posto je vec potrosio tolike pare, a posto, osim toga, verovatno i ima vrlo ozbiljnu potrebu da na svoje odrediste stigne na vreme, sasvim je mala verovatnoca da ce on otkazati kartu. Cak i ako paranormalna upozorenja budu veoma jaka, on ce ih verovatno sebi objasniti kao "slabe nerve" ili nesto slicno. Ima tu jos nekih okolnosti koje ga mogu dodatno sputavati na primer, on mozda ima naviku da sve svoje obaveze proverava i po nekoliko puta, da vrlo temeljito obezbedi prevoz do aerodroma i stizanje na vreme, tako da nema mesta za "slucajnu" gresku, bez obzira na to sto bi mu ta greska spasla zivot. Vidimo, dakle, da ponekad okolnosti naprosto nece dozvoliti da se ispolji ona reakcija na paranormalno upozorenje koja bi bila najkorisnija.

Postoje i mnogi  drugi psiholoski cinioci koji bi mogli da ometaju ispoljavanje paranormalnih pojava. Ranije smo govorili o jacini, to jest silovitosti potrebe. Ako, u svakodnevnom zivotu, jedna osoba oseca suvise jaku potrebu za necim, mozda paranormalna moc nece delovati, a moze poceti da se dogada cak i ESP promasivanje. Sukobi dveju ili vise razlicitih potreba, kao i pojedine odlike licnosti, takode mogu imati inhibirajuce delovanje na paranormalnu moc. Mozda ce neki neurotican muskarac iskoristiti svoju paranormalnu moc da uprilici susret sa nekom zgodnom zenom, ali ne na takav nacin da bi stvarno "doslo do necega", to jest do seksualne veze; jer on se u dubini duse toliko plasi seksa da ga, zapravo, i ne zeli iskreno.

Ima i drugih cinilaca koji su takoreci odvec upadljivi. Elementi rigidnosti u covekovom ponasanju inhibirace ispoljavanje paranormalne moci (po PMIR teoriji); onaj ko se nepromenljivo drzi  svojih rutina i  svojih ranije sacinjenih planova nece ni pod ESP uticajem promeniti nista. (Za ovo Stenford navodi jedan neozbiljan primer. Neka osoba kaze "Ma necu ni da cujem za odlazak sa tobom na umetnicku izlozbu; jos pre sest meseci sam isplanirala da danas vodim mog psa na samponiranje.") Jake preokupacije takode ce inhibirati paranormalnu moc; ako si dogurao do trideset treceg poglavlja nekog veoma uzbudljivog romana koji ima ukupno trideset pet poglavlja, nista te nece odvuci od njega dok ga ne zavrsis  

Sam zdrav razum sugerise nam takve stvari; za neke od njih dobijeni su eksperimentalni dokazi u laboratorijama, ali njihova najveca snaga oseca se izvan laboratorije. Uostalom, PMIR teorija i jeste smisljena sa namerom da se skladno uklope u jednu celinu laboratorijski nalazi i dogadaji iz zivota.

MOZAK,NAKLONOST I LABILNOST

Stenfordov model baca zanimljivu svetlost na dokaze sa kojima smo se vec, do sada, upoznali. Na primer, nudi alternativno objasnjenje zbog cega izmenjena stanja svesti, kao sto su hipnoza, san i gancfeld, mogu pojacati paranormalnu moc. Umesto da taj efekat   pripisuje   smanjenju   unutrasnje  i   spoljasnje  "buke",   Stenford   nudi   drugo

tumacenje, u terminima spontanosti i labilnosti (otvorenosti za promene). Vilijem Braud razradio je ovo glediste.

Stenford sugerise da izmenjena stanja svesti  opustaju,  to  jest  slabe  delovanje  upravo onih cinilaca koji, reklo bi se, generalno deluju protiv paranormalne moci. Ljudi u izmenjenim stanjima nisu obuzeti obavezama u smislu ovo moram danas, sad, ili posle ogleda, ono moram iduce nedelje i tako dalje; ne suzbijaju ih one ogranicavajuce okolnosti koje smetaju delovanju paranormalne moci. Cini se da izmenjena stanja redukuju jedan specificni cinilac koji je poznat kao stereotipija. Stereotipija je  strucni, tehnicki termin, ali lako je ilustrovati sta znaci. U jednostavnim ogledima sa pogadanjem karata, ljudi pokazuju odredene osobene naklonosti pri odgovaranju. Vrlo retko kazu isti simbol ili odgovor dva ili vise puta uzastopce; dakle, naklonjeni su  alterniranju, naizmenicnom kazivanju jednog, pa drugog odgovora. (Ova sklonost ka alterniranju vrlo snazno se ispoljava kod vecine ljudi, u mnogim psiholoskim okruzenjima.) Skloni su da uspostave ravnotezu, da svakom tipu simbola poklone otprilike jednaku svoju paznju, to jest jednak broj puta da ih kazu, ali takode su skloni da neke simbole malcice vise vole i cesce kazuju nego neke druge, narocito simbole koji su na neki nacin kruzni (ako bi bio upotrebljen ceo spil karata za kartanje, kec-pik bice pominjan cesce nego jednom u 52 pokusaja). Postoje dokazi da ove naklonosti, to jest predrasude popustaju u izmenjenim stanjima svesti. Stenford sugerise da to, a ne snizenje nivoa buke, vodi ka pojacanju paranormalnih efekata. On licno analizovao je rezultate jednog ESP ogleda sa kartama, i nasao da su oni ispitanici koji su pokazivali neku stereotipnu naklonost (na primer, da svaku od ponudenih mogucnosti kazu otprilike jednak broj puta) pokazivali  manji  ESP uspeh nego oni koji su se pri odgovaranju prepustili spontanosti i manje uravnotezenom nagadanju.

Moguce je da Honortonov model (redukcija buke) i Stenfordov model (spontanost) nisu nespojivi. Honortonov model iskazan je terminima spoljasnje buke i unutrasnje, telesne (misicne i visceralne) buke; a Stenfordov model to moze dopuniti jednim dodatnim razumevanjem onoga sto se desava u mozgu. Stenford je vrsio neke visoko strucne, tehnicke oglede sa gancfeldom da vidi koji bi od ta dva modela mogao biti tacniji. Nije dobio izrazite rezultate u prilog jednog, a na stetu drugog modela; kasniji ogledi davali su samo varijacije u okvirima ciste slucajnosti. Ako ih neko ne bude, nezavisnim radom, ponovio, necemo ih moci protumaciti jasno. Prema tome, pitanje koja od te dve teorije je tacnija ostaje nereseno.

U PMIR modelu imamo jedan sofisticiran prikaz kako bi paranormalna moc mogla delovati u svakodnevnom zivotu. Model PMIR daje predvidanja koja su dobila umereno snaznu eksperimentalnu potvrdu - iako,  avaj, moramo opet, po ko zna koji put, reci da je potrebno obaviti  jos mnoga dodatna istrazivanja. Teorija PMIR pokusava da priblizi laboratorijsku paranormalnu moc i paranormalnu moc iz stvarnu zivota. Ona, stavise, nudi mnoge siroke puteve  za dalja istrazivanja. Ali mi sada moramo ostaviti takve perspektive za sobom i posvetiti paznju jednom temeljnom pitanju "Ako paranormalna moc postoji, na koji nacin deluje ?"