2.  PARANORMALNE ZVEZDE

Ako postoje paranormalne moci, osnovano je ocekivati da se neki ljudi u njima narocito istaknu, i da tim putem postanu medijski slavni, poznati sirokom krugu ljudi. Zaista ima nekoliko takvih ljudi; oni su uspeli da proizvedu, i to ne samo jednom nego vise puta, tokom duzeg razdoblja, efekte koje moramo smatrati paranormalnim. Uspeli su to pod strogo kontrolisanim uslovima, pred mnogim istrazivacima i posmatracima. Njihovi uspesi pripadaju grupi najboljih postojecih dokaza o paranormalnoj moci. Ujedno oni ilustruju sta to, konkretno, rade ljudi obdareni paranormalnom moci, kakve bi mogle biti te jos nepotvrdene ljudske sposobnosti. Iz literature o parapsihologiji izdvojili smo dva coveka. Jedan je D. D. Houm, medijum iz devetnaestog veka, a drugi je Pavel Stepanek, Ceh po nacionalnosti, koji je zahvaljujuci svojim izvanrednim rezultatima u ESP  ogledima tokom sezdesetih godina uvrsten u Ginisovu knjigu rekorda kao covek najobdareniji paranormalnim mocima na svetu.

ZAPANJUJUCI D. D. HOUM

Danijel Danglas Houm rodio se u Edinburgu,  u Skotskoj, godine 1833. Odgajila  ga je jedna njegova tetka. Kao decak od devet godina odveden je u Ameriku. Bio je bolesljivo i donekle neuroticno dete. Njegova majka smatrala je da Danijel poseduje "drugi vid", to jest vidovitost. Danijel se vrlo brzo uklopio u porodicnu tradiciju vec sa trinaest godina video je prikazu, "duha" jednog svog bliskog prijatelja. Ovaj "duh" nacinio je tri kruga po vazduhu, i Danijel je objasnio tetki i teci da to mora znaciti da je taj decko vec tri dana mrtav. Rodbina se tome podsmevala, ali ubrzo su stigle vesti da je  taj  decak  zaista poginuo tacno tri dana pre nego sto je  Danijelu  dosla  ta  vizija.  Cetiri  godine  kasnije umrla je i Danijelova majka, a on je tada video i njen utvarni lik. Posle toga tvrdio je da mu takoreci neprestano dolaze duhovi mrtvih.

Rodaci kod kojih je ziveo bili su Meri Kuk i njen muz. Imali su, zaista, cudnovato dete u svojoj kuci. Mozete zamisliti kako su se osecali kad je sva kuca pocela da jeci od raznih udaraca i kuckanja (sto je osobeni znak po kome se prepoznaje takozvani poltergajst, "bucni duh"; o tome cemo govoriti kasnije). Danijel je verovao da to cine duhovi koje on priziva; ali gospodin i gospoda Kuk zakljucili su da je decak dozvao samog Sotonu, pa su ga izbacili iz kuce. Bukvalno - na ulicu.

To se desavalo u vreme kad je Amerika bila zahvacena pravom  manijom  spiritizma. Smatra se da je ta moda krenula 1848. godine iz Nove Engleske,  gde  su  tri  sestre objavile da su stupile u vezu sa duhovima umrlih. Ta lokalna senzacija raspirila se u nacionalnu opsesiju. Uskoro su hiljade, a zatim i stotine hiljada Amerikanaca poceli da dolaze na seanse gde su toboznji medijumi prizivali duhove mrtvih koji navodno nastavljaju da zive u nekom drugom svetu. Izvodaci su koristili razne efekte, kao sto su tajanstvena kuckanja, glasovi i nezemaljska muzika prividno niotkud, pojave svetlucavih prikaza, "automatsko pisanje" (kad izvodac toboz ne zna  za  sebe,  a  ruka  mu  "sama" pise), pa cak i levitacija. U takvom ambijentu Houm je zacas nasao bogate pokrovitelje i poceo nastupati kao spiritista, to jest  kao  medijum.  Njegovi  duhovi  mrtvih  redovno su imali poruke za zive.

Po tome se nije nimalo razlikovao od nekih petnaest hiljada medijuma koliko je, po proceni jednog tadasnjeg komentatora, operisalo na teritoriji SAD. Ali ubrzo je postalo ocigledno da Houm, zahvaljujuci raznovrsnosti i razmerama efekata koje je postizao, predstavlja nesto sasvim drugo, klasu za sebe. Pred mnostvom svedoka, on je cesto levitirao razne stvari, pa i sebe samog, culi su se zvuci, nevidljive ruke su hvatale prisutne ljude... Ti efekti nas zanimaju. Ako su bili istinski (a ne prevara), oni predstavljaju snazan dokaz o postojanju psihokineze.

KUCANJE,LEVITACIJA,IZDUZIVANJE TELA,HVATANJE VATRE

Sta je, konkretno, radio D. D. Houm, i pod kojim uslovima ? Kao prvo, treba reci da tokom dugotrajne i zadivljujuce karijere, koja je potrajala nekoliko decenija i ukljucila nastupe na dvorovima francuskog kralja Napoleona III i ruskog cara Aleksandra II, Houm ni jedan jedini put nije uhvacen u prevari, niti ga je, cak, iko ozbiljno, sa ikakvim konkretnim dokazima, optuzio da je sarlatan. A bilo je, itekako, ljudi koji su se veoma neprijateljski odnosili prema njemu i koji bi svakako veoma voleli da ga diskredituju. Dalje, Houm je najvise voleo da nastupa pri jakoj svetlosti. Obracao se istrazivacima i pozivao ih da dodu i da krajnje skepticno posmatraju i prate sve sto se desava. Nije trazio da mu se za seanse placa, pa je tokom zivota mnogo puta tonuo u siromastvo, iako je mogao lako zgrnuti veliki novac da je samo hteo. Po svemu tome bitno se razlikovao od velike vecine svojih kolega koji su itekako bili sarlatani i opsenari; publika je od njih zahtevala cuda i oni su, pod tim pritiskom, uvodili u upotrebu svakojake sprave (i pomagace) da bi proizveli lazne duhove, "ektoplazme" i razne druge obmanjujuce efekte.

Kucanje utvarnog porekla cesto se culo na Houmovim seansama. Oko stola su sedeli ucesnici u seansi; Houm bi ulazio u laki trans, a onda su ti zvuci pocinjali u kuci. Dva primera ce nam pokazati koliko je to bilo dramaticno i koliko daleko od banalne podvale.

U blistavo osvetljenoj dvorani u francuskom dvoru, januara 1863, Houm je snagom svojih misli podigao stolnjak (platneni) sa stola. Ali nije prisao sasvim blizu, ostao je nekoliko metara udaljen od stola. Tada je jedan od njegovih neprijatelja, austrijski drzavnik Meternih, jurnuo napred i hitro se zavukao pod taj sto, da bi otkrio pomocu kakve opreme, ili druge podvale, Houm to radi. Nije nasao nista, ali su u samom stolu poceli da odjekuju mnogobrojni i jaki zvuci, pravi baraz kucanja i lupanja. Tokom jedne Houmove seanse u Engleskoj, u prisustvu sest svedoka, ugledni fizicar ser Vilijem Kruks opazio je "vrlo jake vibracije nasih stolica, zatim stola i poda, a onda smo stekli utisak da se drmaju i sami zidovi i prozori". O problemu podvala govoricemo jos, ali zasad samo treba zapaziti da su efekti na toj Houmovoj seansi (i na mnogim drugim seansama) bili vrlo velikih razmera, maltene ogromni.

Levitacija je takode redovno vidana na Houmovim seansama. Lord Ader, ranije inostrani dopisnik londonskog Dejli Telegrafa, vodio je, jedno vreme, uzorno dobre beleske o Houmovim seansama, beleske koje je zapisivao neposredno posle zavrsetka seanse; dokumentovao je cak sesnaest levitacija stolova, od kojih su neki bili toliko teski da ih jedan covek, sam, ne bi mogao ni rukama podici (pa cak ni covek daleko robusniji nego sto je bio mrsavi i slabunjavi Houm). Houm je dizao u vazduh, samo snagom svojih misli, i druge ljude, pa i samog sebe. Kruks je izracunao da je ukupno preko sto ocevidaca prisustvovalo levitiranju samog Houma. Vecina njih imali su prilike da drze Houma za noge da ne bi odleteo U jednom slucaju Houm je levitirao jednu zenu zajedno sa stolicom na kojoj je sedela.

Kruks je bio covek od nauke; preduzeo je kontrolisane oglede sa Houmom, i pri tom se narocito usmerio na efekte levitacije. Houm je voleo muziku, a jedan od njegovih omiljenih efekata bio je da levitira harmoniku koja je onda letucala i plesala po sobi svirajuci melodiju "Dome, slatki dome". Zato je Kruks kupio jednu harmoniku i stavio je u kavez, a kavez je zakljucao; odneo ga je pred Houma, ali ga je stavio na mesto gde Houm nije mogao rukama da dosegne ni kavez ni harmoniku u njemu. Svejedno, taj muzicki instrument se podigao i poceo da lebdi po kavezu, da se pokrece tamo-amo i da svira razne melodije.

Houmovi najspektakularniji poduhvati, a to su izduzivanje tela i hvatanje zara, odigrali su se pred kraj njegove karijere; na nasu srecu, dobro su dokumentovani - ucinili su to ser Vilijem Kruks i lord Ader, dva coveka koja su imala dovoljno strpljenja i dobre volje da pazljivo gledaju i zapisuju sta se desava, pa i da pripremaju oglede. (Za razliku od

mnogih koji su prema Houmu ispoljavali samo golo neprijateljstvo. Francuski kralj Napoleon III placao je madionicarima i opsenarima da idu na Houmove seanse i da pokusaju da ga raskrinkaju; nijedan nije postigao nista. Houm je cak prognan iz Rima pod optuzbom da je carobnjak; zbog toga su u britanskom Parlamentu postavljana pitanja kako to italijanska vlada postupa prema jednom britanskom drzavljaninu.)

Izduzivanje tela je cudnovat fenomen koji se, opet, dogadao pred desetinama ocevidaca. Houm je protezao svoje telo, tako da je dobijao na visini, cak i po petnaest centimetara - postajao je, bukvalno, za toliko visi. Dok je to radio, ljudi su ga drzali, a neki su pritiskali sake na njega. Houm je skoro uvek pozivao posmatrace da pomno motre na svaku eventualnu prevaru. Kruksu se obratio recima  "A sad, Vilijeme, ponasaj se kao da sam ja poznati opsenar, koji ce sve vas prevariti raznim trikovima... Ne obracaj nikakvu paznju na moja osecanja. Ja se necu uvrediti." I tako, okruzen sa svih strana ljudima koji su ga drzali za ruke i noge i upirali sake o njegovo telo, Houm se pocinjao izduzivati. Jedan svedok pricao je da je jasno osetio kako Houmova rebra "putuju" nagore, promicu ispod njegovih saka. Ima cak i nekoliko izvestaja da je Houm uspeo da izduzi tela drugih ljudi.

Hvatanje vatre odigravalo se tako sto  je  Houm  uzimao  iz  ognjista,  na  primer,  grudvu zara veliku kao pomorandza, drzao je u desnoj ruci, pokrivao levom, i onda duvao u zar da se sto jace razgori, do belog usijanja; onda je pozivao posmatrace da se sami uvere da oko njegovih prstiju palaca vatra. Ovo su gledali i Kruks i Ader; takode su obojica imala povlasticu (ako je to prava rec) da jednom prilikom gledaju kako  Houm  prilazi ognjistu, leze potrbuske pred njega i bukvalno stavlja glavu u vatru, uranja licem u zar i plamen  

Ovaj poslednji fenomen zaista je neverovatan. Ne moze se uporediti sa ljudima koji bosi hodaju po zaru, jer oni samo povremeno, i samo tabanima, stupaju u dodir sa uzarenom povrsinom. Izgleda da covek koji zaista ubedi sebe da moze cupkati po zaru, zaista to i moze, ali samo nakratko, i nece pri tom zadobiti vece opekotine. (U jednom nedavnom ogledu sa hodanjem po zaru, jedini ucesnici koji su pretrpeli neuspeh bila su dvojica skeptika, koja su zavrsila u bolnici sa jakim opekotinama tabana.) Kruks je nastojao da proveri kakve su ljudske sposobnosti za hvatanje vatre; aktivno je potrazio druge ljude koji bi mogli raditi nesto slicno. Nasao je samo jednog, nekog crnca koji je zaista drzao u rukama komad gvozda crveno usijanog, ali samo za tren; a posle toga je "cela kuca bila jos satima prozeta mirisom pecenog crnca", pise Kruks. Nikad nikakav miris izgorele koze nije primecen kad je Houm hvatao zar; niko, nikad, nije ispoljio sposobnost da se izlozi plamenu onako dugo kao Houm. Posle tih poduhvata sa komadima zara, Kruks je pregledao Houmove ruke i svaki put je ustanovio da su "meke i delikatne kao zenske". U nekoliko predstava Houm je zar hvatao ne golom rukom nego pomocu maramice koju bi mu dodao neko od gledalaca. Posle bi vratio toj osobi maramicu, sasvim neostecenu, neoprljenu. Kruks je jednu takvu maramicu dao na hemijsku analizu nije nadeno nista neobicno.

NACINI DA SE OBJASNJENJIMA ELIMINISE HOUM

Prva moramo uzeti u obzir mogucnost da su svedoci nepouzdani. U tom pogledu, spisi Kruksa i Adera su blago kakvo se retko nalazi, jer ta dvojica su bila neposredno prisutna i zapisivala su sve odmah, a ne tek mnogo kasnije. Tacno je da ljudska cula umeju da budu varljiva, opazanje nije uvek tacno, a i pamcenje hoce ponekad da nas prevari, ali time se nikako ne moze objasniti levitacija u blistavo osvetljenoj sali, niti prizor coveka koji je legao pred kamin i zagnjurio lice u zar.

Sta ako se ti izvestaji mogu objasniti kao neka vrsta kolektivne halucinacije ? Sta ako je Houm bio hipnotizer, zapanjujuce sposoban ? U uglednom  naucnom  casopisu  Nature jedan "naucno" nastrojeni komentator izlozio je zamisao da Houm mora biti ili hipnotizer sposoban da zavede citavu gomilu ljudi odjednom ili vukodlak. Sama cinjenica da se rec

"vukodlak" provukla na stranice Nature pokazuje u kakvu je pometnju i u kakvo ocajanje dospeo ovaj Houmov protivnik  

Teorija o masovnoj hipnozi ili masovnoj halucinaciji ima mnogo slabih tacaka. Kao prvo, veoma je mali broj ljudi koji su tako podlozni hipnozi da ce zaista, ozbiljno, poceti da haluciniraju kad im neko "naredi". Drugo, broj svedoka koji su iz neposredne blizine posmatrali Houmove efekte veoma je veliki. Nije to  bilo  samo  dvoje-troje  niti samo jedanput. Trece, Houm je vise voleo uslove koji nisu ni najmanje podesni za halucinacije seanse je drzao u blistavo obasjanim dvoranama. U vecini prilika trazio je obilje svetlosti. Najzad, Kruks je izveo oglede u kojima je merio tezinu pojedinih predmeta, a ta tezina se pod uticajem Houmove snage volje menjala. Merni instrumenti ne haluciniraju.

Naravno, neki od ucesnika u seansama verovatno su bili, kao svedoci, nepouzdani. Takva su bila vremena moda spiritizma bila je na vrhuncu, narod je bio spreman da veruje u svasta i kojesta. Ali mnogi su sa ogromnom skepticnoscu gledali sta Houm radi (Meternih, na primer; na pocetku i Kruks i Ader; takode jedna grupa Holandana koji su sebe proglasili za racionaliste i koji su gledali Houma u Amsterdamu godine 1858), a za takve posmatrace ne mozemo reci da su lakoverni.

Postoji saglasnost velike vecine onih koji su pratili karijeru tog cudnog coveka, Danijela Danglasa Houma, (saglasnost cak i kod njegovih kasnijih osporavatelja) da veliki deo onoga sto su ocevici prijavili ne moze biti pripisan nikakvoj halucinaciji. Znaci, ostaju samo dve mogucnosti ili je on bio varalica ili je u njegovom prisustvu delovala neka doista neidentifikovana sila.

DA LI JE HOUM BIO VARALICA ?

Neki od Houmovih efekata svakako imaju izvesnu auru opsenarstva, trika. On ponekad jeste drzao seanse u mraku, ili zahtevao da se svetla  oslabe  pre  levitacije  ili  nekog drugog dramaticnog efekta. Ponekad je levitirao case, one su letele neko vreme  kroz vazduh, a onda se naglo pojavljivale na sasvim drugom mestu. Neki njegovi efekti bili su trivijalni, zaista, ali sa nase strane bilo bi detinjasto da zbog toga insistiramo da je on bio najobicniji scenski madionicar. Trebalo bi da usmerimo svoju paznju najvise na one dogadaje gde je najmanje verovatno da je blefirao.

Houmove seanse bile su cesto na javnim mestima ili u kucama zainteresovanih gradana; u takve zgrade Houm naprosto nije imao pristupa pre seanse. Desavalo se, ne jednom, da ga povedu na neku takvu izvedbu i da on tek tada sazna gde ce seansa biti. Pre, za vreme i posle seanse mnogi su pomno proveravali nema li tu negde nekakvih sprava i spravica za opsenjivanje. To su radili i Ader i Kruks. Nije, valjda, mogao Houm u dzepu da prosvercuje nekakvu skalameriju koja bi podizala sa poda teske stolove ili stolice u kojima neko sedi  

Mogucnost da je imao potajne pomagace takode je slabo verovatna. Takvim ljudima Houm bi morao da placa, i to mnogo da placa, ali on sam nije bio placen za svoje seanse i cesto je bio bez novca - imao je u svom zivotu i jedno razdoblje kad je morao drzati javna citanja knjizevnih tekstova da bi zaradio za hranu. Morao bi, za onakve efekte, imati citavu svitu pomagaca; a svaki takav mogao je otici u redakciju nekih novina i dobiti ogromne pare za ispovest kojom bi Houma demaskirao. Ali nikada se nijedan takav nije pojavio.

Ono sa zarom i vatrom cini se da je bilo gotovo nemoguce odglumiti; posmatraci su i sami osecali vrelinu vatre, vrelinu zara u Houmovim rukama.

Vredelo bi razmotriti jos jednu epizodu iz zivota tog izuzetnog coveka, epizodu koja baca nesto  svetlosti  na  psihologiju  njegovih  kriticara  i  protivnika.  Godine 1855. Houm  je

odrzao jednu seansu u kuci dvoje cuvenih pesnika, Roberta Brauninga i Elizabete Brauning. Dok su to dvoje, i jos neki ljudi, sedeli oko stola sa Houmom, jedan venac od cvetova pavetine (koje su deca Brauningovih ubrala) podigao se u vazduh i blago se spustio Elizabeti na glavu. Robert je ustao da bi iz neposredne blizine gledao kako taj venac leti kroz vazduh.

Na nesrecu, Houm je tada progovorio i rekao da je Robert mozda ustao u nadi da ce venac sleteti na njegovu glavu. Robert je vec zavideo svojoj zeni na pesnickom daru. Posle ove seanse, Elizabeta je na sve strane hvalila i velicala Houma. Robert Brauning je to komentarisao, ali njegovi utisci o seansi menjali su se, sa proticanjem vremena, na cudnovat nacin. Prvih godina posle seanse, pisao je prijateljima o tom dogadaju, ali nigde nije pomenuo da bi to mogla biti prevara. Tek u kasnijem zivotnom dobu Robert je ubedio sebe da je seansa morala biti "namestaljka" i da je, stavise, on uhvatio Houma u podvali. Pobudu za ovo naknadno izoblicenje uspomena nije tesko pogoditi.

Svoje ogorcenje Robert je izlio godine 1864. tako sto je objavio pesmu "Mutivoda medijum", dugu, prepunu otrova, o nekom varalici koji je prepun tastine, a nista ne radi sem sto obmanjuje narod. Svakome (sem Houmu) bilo je jasno da je to ciljano na Houma; u nekim krugovima pocela se siriti prica da je Robert Brauning provalio Houmove blefove, prica bez ikakvog osnova. U to vreme Brauning ni u jednom svom pismu jos nije rekao tako nesto, a nije ni u svojim  razgovorima sa  jednim od  pionira istrazivanja paranormalnih moci, F. V. H. Majersom. Kasnije je knjizevni kriticar Dz. K. Cesterton komentarisao da je pesma "Mutivoda medijum" "splet realnosti i nerealnosti u umu jednog coveka". Vidimo, dakle, da i negativne price, koje osporavaju neciju sposobnost, umeju da "rastu" sto se vise prepricavaju - a ne samo pozitivne, potvrdne price.

Mozda je najvece tragedija Houmovog zivota bila u tome sto nijedan tadasnji naucnik, osim Kruksa, nije imao hrabrosti da testira Houma. Kruks je mnogo puta pozvao svoje kolege, eminentne naucnike, da bez ikakvih ogranicenja stave Houma na probu, ali oni se nisu odazvali ili su izricito odbijali. Moramo i to imati na umu kad razmisljamo koliko su izvestaji o Houmovim postignucima pouzdani. Mnogi tadasnji ljudi od nauke, veoma skepticni, ocigledno nisu  imali hrabrosti da organizuju test u  kome bi se i njihova, skepticna uverenja nasla na teskoj probi i mozda srusila.

Sta na kraju da mislimo o svemu tome ? Kruksov zakljucak je nedvosmislen "Odbaciti sva ova zabelezena svedocenja znacilo bi odbaciti generalno sva ljudska svedocenja..." Ovo je preterivanje, ali zaista smo suoceni sa obiljem kvalitetnog svedocenja, tolikim obiljem da ga je nemoguce prenebregavati. Moramo, u nekom trenutku, pokloniti bar malo poverenja svedocenjima ljudskih bica. Jer, na kraju, cak i najstroziji naucni izvestaji zasnovani na ocitavanju instrumenata kazu nam, u stvari, sta su ljudske oci videle na tim instrumentima.

Neki od efekata koji se opisuju u svedocanstvima o Houmu svakako su mogli  biti proizvod nepouzdanog opazanja ili svedocenja, vesto namestene  opsene, masovne halucinacije. Medutim, ostaje i mnogo drugih efekata, ostaje nam velika kolicina dokaznog materijala koji se ne moze odbaciti tako lako. Skepticne knjige napisane o Houmu poprilican su jad i beda. Za razliku od onog sto su pisali Ader i Kruks, te knjige prepune su praznih "Sta ako...", neosnovanih tvrdnji, moljakanja da se nesto izuzme iz razmatranja, selektivnih navoda i slicnog.  Nijedna od tih knjiga ne  daje ubedljivu i argumentovanu kritiku Houma i njegovih moci. Ipak, citalac koji se zainteresovao za Houma moze naci u nasoj bibliografiji, na kraju ove knjige, podatke i o tim skepticnim delima; bilo bi besmisleno da mi insistiramo da samo jedna, nasa strana price sme da se cuje. Houm je umro, njega vise nema. Nijedan slican nije viden od tih vremena pa sve do danas. Ali hajde da se prebacimo sto godina blize nasem vremenu, do jednog pojedinca koji nastupa kao ispitanik u testovima paranormalnih moci vec dugo, mnogo duze nego iko drugi. To je Pavel Stepanek.

BANKARSKI SLUZBENIK IZ PRAGA

Rusi i drugi Istocnoevropljani oduvek su se zivo zanimali za vezu izmedu hipnoze i ESP, mozda iz dobrih razloga, jer cini se da hipnoza pomaze ljudskim ESP sposobnostima da se ispolje (vidi sesto poglavlje). Jedan od istrazivaca koji su se narocito usmerili na ovu oblast bio je Milan Rizl, diplomirani antropolog, veoma zainteresovan za paranormalno. Pocetkom sezdesetih godina poceo je da vrsi oglede sa hipnozom kao alatkom za ispoljavanje eventualnih ESP sposobnosti kod ispitanika. Njegov postupak za testiranje bio je dugotrajan i slozen dobrovoljci su prvo prolazili kroz vezbe stvaranja duhovnih slika ("gledanje duhovnim ocima"), a onda se od njih trazilo da se opuste i da silaze u sve dublja stanja transa; tek posle toga im je nalagano da pokusaju pomocu ESP da obave odredene zadatke, na primer da pogode sta je u nekoj zatvorenoj kutiji. Tokom ovog rada, u kome je naisao na pojedine ohrabrujuce elemente, Milan Rizl upoznao je Pavela Stepaneka.

Stepanek je bankarski cinovnik, covek tih i neupadljiv. Ali dosao je kod Rizla zato sto se zanimao za paranormalne moci. Rizl ga je testirao da vidi da li od njega moze biti dobar subjekt za ESP pod hipnozom, ali Stepanek je slabo podlegao hipnozi, pa je Rizl posle dva pokusaja bio manje-vise spreman da odustane. U trecem pokusaju nasla se neka truncica ohrabrujucih rezultata, i Rizl je odlucio da prestane da hipnotise Stepaneka i da ga testira na ESP pomocu nekih karata koje su mu bile pri ruci jer su zaostale od ranijih studija. Svaka karta bila je velicine 12 x 8 centimetara, crna sa jedne strane, a bela sa druge i skrivena od pogleda kartonskim koricama kroz koje svetlost nije mogla proci. Rizl je stavljao jednu po jednu na sto pred Stepaneka i pitao kako je okrenuta karta unutra - crnom ili belom stranom nagore. Prethodno se potrudio, iako je  ovo  bio  neformalni  i ovlasni pocetak, da dobro promesa sve, da bi raspored bio zaista nasumican. Stepanek je poceo da pogada u primetno vise od 50o slucajeva. Posle nekoliko nedelja, njih dvojica su bila spremna za pocetak formalnog istrazivanja.

Prvi formalni ogled dovrsen je u julu 1961. godine. U to vreme Stepanek je radio u vrlo lakom hipnotickom stanju (sto je u kasnijim istrazivanjima s njim napusteno). Rizlova asistentkinja, koja je radila sama u drugoj, zatvorenoj sobi, uzela je deset karata i gurnula svaku u po jedne kartonske korice, pri cemu je nasumce odlucivala koju kartu ce gurnuti belom stranom nagore ili crnom stranom nagore. Ti kartonski omotaci sa kartama unutra dati su Rizlu, koji ih je pruzao pred Stepaneka, jedan po jedan. Ali Stepanek nije mogao videti cak ni karton; ispred njegovog lica bio je rasiren zastor. Stepanek nije ni video, ni dodirivao karte niti omotace, nego je naprosto pogadao sta je sa gornje strane "Crna." "Bela." Rizl je zapisivao svako takvo pogadanje. Posle zavrsenih deset pogadanja uporedivao je rezultat sa spiskom dobijenim od asistentkinje, gde je pisalo kakav jeste raspored karata unutra, to jest kako je koja okrenuta.

Mora se priznati da je ovo poprilicno dosadan postupak. Stepanek je ispoljio veliki stoicizam ostajuci pri raznim varijantama istog ovog postupka dugi niz godina. Jest da je bilo dosadno, ali su rezultati bili dramaticni. U tom prvom ogledu, jula 1961, Stepanek je dve stotine puta prosao kroz test, dakle pogadao je ukupno dve hiljade puta. Posto su izgledi da se "potrefi" tacan odgovor svaki put tacno 50o (jer postoje samo dve, ravnopravne mogucnosti), trebalo je da ostvari hiljadu pogodaka. On je medutim ostvario malcice vise od 1.140, dakle, malo iznad 57o. Statisticka verovatnoca da neko pukim slucajem, naslepo, "nabode" tako nesto  iznosi manje  od jedan  prema deset miliona.

Rizl je, medutim, zeleo da postigne jos veci uspeh. Iznasao je zaista domisljat metod za to. Njegovo razmisljanje islo je ovako. Pretpostavimo da Stepanek, kad pogada kako su karte okrenute, iskoristi svoju ESP moc samo povremeno. (Posto ne pogodi svaki put, mora biti da je povremeno ne koristi.) Mozemo zakljuciti da je to signal koji stize samo ponekad - nesto sto se kod tog coveka ukljuci otprilike pri svakom sedmom pogadanju. (Zato   sto   on,  u   proseku,  od   svakih   sedam   "nabode"   cetiri   tacno,  a   tri   pogresi;

zakljucujemo da slucajno pogodi tri i isto tako slucajno promasi tri, ali u proseku se pojavi i jedan pogodak vise, a to nije slucajno; taj jedan, taj sedmi, tacan iskaz ishod je pristiglog ESP signala.) Kad u nekom sistemu za prenos informacija ne primamo nista sto ima ikakvog smisla, nego samo buku "bez veze", to se zove sum. Ako imamo u svakih sedam pokusaja, koje nas ispitanik ucini, sest puta sum i jedan put signal, onda zaista treba da se dosetimo jedne tehnike koja postoji za takve slucajeve i kojom se naucnici sluze da pojacaju takav povremeni signal. Tehnika je sledeca treba podmetnuti Stepaneku da pogada (ne znajuci to) o istom redosledu, o istim kartama nekoliko puta. Taj signal pasce neki put na jednu kartu, neki put na drugu, povecavajuci im verovatnocu da budu tacno pogodene; to znaci da ce se korist od tih signala povecavati, ukupno dejstvo bice uspesnije. Jer kad se signali preklapaju i sabiraju, sum biva potisnut.

Ova tehnika ima naziv. Zove se "vecinsko odlucivanje". (Kao na politickim izborima.) Pruzimo pred ispitanika jednu kartu. On kaze "Crna". Posle nekog vremena pruzimo mu tu istu kartu i on kaze "Bela". Podmetnemo mu (a da on toga nije svestan) tu istu kartu deset puta. Ako on za nju sedam puta kaze "Bela " a samo tri puta kaze "Crna " znaci da se "vecinom glasova" (svojih sopstvenih) opredelio da je bela. Ako pet puta kaze da je bela, a pet puta da je crna, to je pet prema pet, nereseno, znaci da ESP signala nije ni bilo, i mi cemo takav rezultat brisati.

Zato su Rizl i njegova asistentkinja pripremili seriju od sto karata, u nasumicnom redosledu. Svaka je bila zatvorena u neprovidan koverat i zatim koverat u dodatni neprovidni omotac. Za Stepaneka je, dakle, bilo pripremljeno sto meta, sto "ciljeva". Dato mu je da ih "gada" deset puta uzastopce, svaki put istim redom, od prve do stote. Kod 93 karte Stepanek se "izjasnio vecinom glasova". U 7 slucajeva glasao je 5 5 i to je izbaceno iz daljeg racunanja. Od 93 za koje se opredelio vecinom glasova, opredelio se u

66  slucajeva  tacno,  a  to  znaci  u  71o  slucajeva.  Verovatnoca  da  neko  cistim

pukim slucajem "potrefi" tako mnogo iznosi jedan prema vise od dvadeset milijardi. Dakle 1 20.000.000.000.

Pretpostavimo, bar zasad, da je Stepanek doista koristio ESP da pogodi da li je karta okrenuta belom ili crnom stranom nagore. Ako jeste, znaci da u delovanju ESP postoji pravilnost. Ako je Stepaneku zaista pristizao slab, povremen signal, onda bi  zaista trebalo da tehnikom vecinskog glasanja signal bude pojacan. To se i desilo. Takve stvari naucnicima daju pouzdanje.

STEPANEKOVI REZULTATI KOD DRUGIH,NEZAVISNIH ISTRAZIVACA

Rezultati ovih prvih Rizlovih testova sa Stepanekom bili su tako izvanredni da se zapadna nauka vrlo brzo zainteresovala za njih. Naucnik Gejter Prat iz Laboratorije za parapsihologiju pri Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini otputovao je u Prag 1962. godine, Rizlu u posetu. Prat je imao vec mnogo znanja i iskustva kao istrazivac; godinama pre toga radio je sa Dzozefom Benksom Rajnom. Posmatrao je i analizirao neke krace testove. Stepanek je postigao rezultate samo malo iznad 50o. Ali kad se Prat vratio u Prag, godine 1963, Stepanek je bio u vrhunskoj formi. Zajednicki su ga testirali Prat i Rizl, pogadao je 2.000 puta, pogodio 1.133 puta, a to je 56,65o pogodaka. Opet verovatnoca koja iznosi samo jedan naspram deset miliona da je to moglo biti pukim slucajem.

Izmedu te dve Pratove posete Stepanek je postigao svoj najveci pojedinacni uspeh. Rizl je razmislao ovako ako je Stepanek po metodu "vecinskog odlucivanja", ali za svaku kartu sa samo deset raspolozivih svojih glasova dostigao tacnost od zapanjujucih 71o, sa jos mnogo vecim brojem ponovljenih pokusaja, to jest sa vise svojih glasova postigao bi jos i vise; signal bi se pojacao jos doslednije. Zato je spremio seriju u kojoj je bilo samo 15 karata, ali ih je polagao pred Stepaneka (prvu kartu, pa drugu kartu, i tako sve do petnaeste) nekoliko stotina puta. Na kraju ogleda pokazalo se da je Stepanek tacno pogodio kako su svih petnaest okrenute - a to je stoprocentni uspeh, 100o. Trebalo bi

izvesti pred naucnike 32 milijarde i 767 miliona ljudi i svakog provuci kroz celo ovo testiranje, da bi eventualno jedan od njih postigao pukim slucajem taj stopostotni uspeh. Tolika je verovatnoca da se to desi; 1  32.767.000.000.

Ali stizemo i do prvog zaokreta u prici. Tokom sve daljih i daljih ogleda, Rizl je opazio da Stepanek izuzetno uporno ostaje pri istoj pogresnoj tvrdnji (na primer, stalno govori da je crna) kad god je karta zavucena u neke odredene, a ne u neke druge koverte. Odmah je pomislio da li na spoljasnjosti tih koverti postoje neki mali znaci dostupni culima - na primer, neke ogrebotine, mrljice i tome slicno, koji ometaju Stepanekovu moc ? Da li se njegova ESP moc vezala za odredene koverte umesto da pazi na ono u koverti ? Da bi iskljucili tu mogucnost, Prat i Rizl su promenili postupak testiranja. Karte su i dalje bile u zatvorenim kovertama, ali su sad koverte bile zavucene u kartonske omotace. Posto vise ne moze da vidi nijedan koverat (nadali su se oni), Stepanek ce moci da se usredsredi na ono u kovertu, pa ce i pogadati uspesnije.

Medutim, pokazalio se da je Stepanek nastavio da kazuje uporno istu boju (a ne tacnu) kad god je neki od tih koverata bio iznet  pred  njega, iako zbog  dodatnog  omota  nije mogao to znati. Onda su oni ispremestali koverte u omotnicama,  ali  i  Stepanekovo uporno pogadanje o njima odmah se ispremestalo isto tako. Nametao se utisak da Stepanek veruje da koristi svoju ESP moc da pogodi koja boja karte je okrenuta nagore, ali da, zapravo, sve vise pogada koji koverat mu je pruzen.

U to vreme je Prat, koji je sve vise preuzimao vodecu ulogu u ovim ogledima sa Stepanekom, organizuje prvi od dva ogleda koji su, po njegovim (Pratovim) recima, dali "konacan dokaz da Pavel Stepanek ispoljava ESP". U ovom ogledu sa Pratom je saradivao Dz. G. Blom, holandski naucnik iz Amsterdama.

Blom i Prat su pripremili cetrdeset karata (koje su sad bile s jedne strane bele, a s druge strane zelene, kao i u vecini slucajeva posle Rizlovih pocetnih ogleda sa Stepanekom), svaka u po jednoj, zatvorenoj i zalepljenoj koverti. Bilo je, dakle, ukupno cetrdeset koverata. Punili su ih na takav nacin da niko od njih dvojice nije mogao sam znati kako je okrenuta karta u kome kovertu. Prat je pomesao koverte da budu nasumicno rasporedeni. Uzimali su ih po osam komada, a onda su svaki jos i stavljali u dodatni omot da bi bio bolje skriven. Stepaneku su nudili jedan po jedan, u Blomovom prisustvu. Svakog dana Stepanek je pogadao po hiljadu puta, i svako pojedino pogadanje pazljivo je zabelezeno, a kasnije ustanovljeno kako je karta unutra zaista bila okrenuta, pa i to zapisano. Cetiri dana su radili, izvrsivsi cetiri hiljade pogadanja. Stepanek je ispoljio ESP sposobnost. Pogodio je 2.154 puta tacno, dakle 53,85o, sto ne izgleda mnogo, ali verovatnoca da neko to postigne sasvim slucajno iznosi oko jedan prema pola miliona.

Tokom sledecih nekoliko godina istakle su se, uopste uzevsi (necemo potapati citaoca poplavom brojki i statistike), dve jasne osobenosti rada sa Stepanekom. Prva je ta da je Stepanek postizao rezultate znacajno preko pedeset posto u testovima koje su pripremali i izvodili mnogi naucnici, koji su dosli iz raznih zemalja, sirom sveta. Ono sto je zapocelo sa Rizlom i privuklo jednog inostranog naucnika (Prata), a zatim i drugog  (Bloma) privuklo je jos neke. Ovo je od velikog znacaja. Stepanek je uspevao kod mnogih istrazivaca, sto znatno povecava vrednost ogleda. Njegovi rezultati bili su ponovljivi.

Druga jasna odlika sastojala se u tome sto se Stepanekova sposobnost, tokom vremena, sasvim udaljila od karata i vezala prvo za koverte, a zatim za spoljasnje omote Zato su omoti morali biti skrivani unutar sledecih, jos vecih i debljih "pokrivki".

A posto je ono unutra bilo vec prilicno veliko i tesko, te pokrivke bile su iznutra oblozene vatom i pomno merene da bi se obezbedilo da stvarno bude nemoguce po tezini oceniti koja je koja. To je bilo sve trapavije, ali je jos uspevalo. Takvim postupkom testirali su Stepaneka kad je otputovao u Ameriku i na Univerzitetu Virdzinija radio sa Pratom i dr Janom Stivensonom, kao i sa dr Jirgenom Kelijem sa Tasmanije. Tokom februara 1968.

Stepanek je nepogresivo govorio za izvesne omotnice (ne karte) "Zeleno " i "Belo " - a za neke druge je dosledno govorio "Zeleno " kad god su bile jednom stranom okrenute gore, i "Belo  " kad god su bile okrenute drugom stranom gore.

Stepanekove sposobnosti posle toga su opadale. Prilicno je jasno sta s desilo. Njegovo ESP culo (ako je bilo to) postepeno je izgubilo svaku orijentaciju izmedu karata, koverata, omotnica, pokrivki, pa i teskih postanskih vreca koje su koriscene pred kraj naucnog rada sa njim. Mora se naglasiti iako je teziste njegovog mozda vanculnog opazanja prelazilo sa jednog sloja na drugi sloj tih svakojakih omota, i tako redom, ostajalo je tokom znatnog broja ogleda dosledno u tome. Znaci, ni u kom slucaju nisu eksperimentatori nepazljivo preneli neku statisticku anomaliju iz jedne serije ogleda u neku drugu. Na kraju je Stepanek ostao sasvim bez te svoje sposobnosti. Ipak, ostaje cinjenica da je taj izuzetni covek tokom desetak godina davao neke od najboljih rezultata u istoriji parapsihiologije. Kakve zakljucke da izvedemo o njegovoj karijeri ?

ESP ILI NEKO ALTERNATIVNO OBJASNJENJE ?

Prva poenta koju mozemo izvuci, zaista neosporna, jeste sledeca Stepanekovi rezultati, koje je postizao u mnogobrojnim ogledima pod nadzorom veceg broja naucnika, nisu ni u kom slucaju mogli biti ishod puke slucajnosti. O ovome su svi saglasni. Ali potrebno je da znamo ima li ikakve razumne alternative za pretpostavku da je kod njega delovalo vanculno opazanje ili neka druga zaista nepoznata sila ili volja. Moramo naglasiti rec "razumna". Jer, teorijski je moguce pretpostaviti da su Stepanek i sesnaest istrazivaca koji su s njim radili bili, svi, upleteni u istu divovsku zaveru da prevare svet uopste i nauku posebno. Ali stvarno treba biti paranoican ili naprosto lud pa ozbiljno poverovati u to.

U nekoliko prvih ogleda postojala je neka minimalna mogucnost da je Stepanek osecao toplotu jedne i druge strane koverta razlicito. Jer ako je karta unutra s jedne strane crna, a s druge strane bela, ona moze odbijati razlicite kolicine toplote, pa bi neko sa toplotnim culom (na daljinu) mogao osetiti da je na primer gornja strana toplija. Medutim, nauci nije poznato da  ljudska bica imaju neko takvo daljinsko toplotno culo, pa nema ni izmerenih podataka koji bi svedocili da li se Stepanek pod onim uslovima mogao njime posluziti. U svakom slucaju, to culo (ako postoji) nije mu moglo pomoci kasnije, kad je pred njega iznosen uvek koverat u dodatnoj omotnici (Prat, Blom i drugi) niti kod onih ogleda kad Stepanek ne samo sto nije mogao da dodirne, nego nije mogao cak ni da vidi, nimalo, to sto je pred njega donoseno. Ovo moramo pomenuti zbog jednog "skepticnog" istrazivaca koji je o Stepaneku pisao, a nije uzeo tu cinjenicu u obzir.

Kad su Prat i drugi objavili svoje naucne radove o Stepaneku u casopisu Nature i nesto manje slavnom New Scientist, naisli su na znatnu nevericu, koju je sazeto iskazao britanski kriticar C. E. M. Hansel, tada profesor psihologije na Univerzitetu Svonsi. Godine 1966. Hansel je objavio i knjigu o ESP istrazivanju, u kojoj je Stepaneku posvetio 22 reda teksta. Ali godine 1973. Prat je objavio odgovor, u kome je ispravio mnoge greske i lazne zakljucke kojima Hanselova kritika vrvi. Godine 1980. Hansel objavljuje drugo, azurirano i dopunjeno izdanje svoje knjige, i zaista odustaje od nekih neistina (na primer, vise ne tvrdi da je Blom bio Rizlov poznanik i kolega iz ranijih dana, pre Stepaneka; ta neistina imala je za cilj da baci sumnju na nezavisnost ogleda Prata i  Bloma), ali  pri nekim neistinama uporno je ostao. Tako, na primer, Hansel je pisao 1980.  godine sledece  "Ja sam 1965. godine sugerisao da je Stepanek mogao po iskrivljenosti, to jest po neravnosti pojedinih karata pogoditi koja je kako okrenuta". A istina glasi da je Prat izuzetno pazljivo poravnavao sve  karte,  motrio  na  njihovo  eventualno  izoblicenje, ostavljao pojedine koverte nedirnute duze vremena da se uveri da li ce se one same od sebe iskriviti i na koju stranu, i tako dalje. U svome odgovoru 1973. Prat je ovo istakao, i naglasio da je bio veoma svestan tog problema i da je dobro pazio da nista takvo ne promakne. Hansel u izdanju iz 1980.  godine   naprosto   prenebregava  ovaj  Pratov podroban odgovor. Ponavlja, osim toga, i netacnu tvrdnju da je Rizl bio biohemicar na

Institutu za biologiju u Pragu; to nije velika greska, ali kad ti ljudi ukazu na neku gresku, a ti je ne ispravis, znaci da nisi bas precizan kriticar.

Za Hanselovu kritiku videlo se da je ovlasno i nemarno skrpljena. Medutim, godine 1989. poznati pisac naucnopopularnih clanaka bujnog stila u mnogim casopisima, Martin Gardner, napisao je opsirniju, a na prvi pogled i jacu kritiku ogleda sa Stepanekom. Do tog vremena Prat je vec umro, ali je 1990. godine Jirgen Kajl energicno odgovorio. Kajl je dokazao na koliko mesta je Gardner pogresno razumeo sta se radilo u tim ogledima, i koliko je preuvelicavao mogucnost da je bilo neke prevare. (Napomenimo da niko nikad nije izneo ni najmanji dokaz o ma kakvoj prevari kod Stepaneka.) Kajl prvo napominje da Gardner, u svom novinskom stilu izrazavanja, veoma olako upotrebljava pogrdne izraze kao sto su "smejurija", "kojestarija", "van pameti",  iako  su  ogledi  sa  Stepanekom  bili bona fide naucni ogledi, sto bi trebalo da znaci da zasluzuju ozbiljno i dostojanstveno ocenjivanje. (Mi smo, doduse, rekli za fenomene D. D. Houma da su "zapanjujuci", ali sa time bi se valjda slozio svako, pa i onaj ko misli da su to bile prevare ) U tom pogledu Kajl je svakako u pravu. Kad je citaocima dosadno, Martin Gardner nesumnjivo ume i moze da ih razonodi. (Njegovu knjigu dajemo u bibliografiji.) Ali od Gardnera ne mozete ocekivati hladnokrvnu naucnu ocenu.

Bilo je i drugih kriticara, koji su se izjasnili drugacije. Britanski matematicar Dzordz Medhurst poslao je Pratu pismo u kome kaze "...koliko ja mogu da ocenim, ovaj rad (sa Stepanekom) izgleda kao jasna demonstracija ESP".

Zaista je u nekim ogledima sa Stepanekom mogao promaci neki culni opazaj koji  bi doprineo tacnom pogadanju - mozda nisu bili svi omoti sasvim  jednake  tezine,  ili  se "videlo nesto", ili je neka mala kolicina toplote prolazila kroz koverte, i  tako dalje. Ali naucnici su uzimali u obzir sve te mogucnosti, i veoma su se trudili da ih iskljuce, a imali su i vremena rad je potrajao deset godina. Stepanek je postojano  postizao  odlicne rezultate. Po nasoj oceni, nijedan od tih cinilaca  (niti  ma  kakva  kombinacija  njih)  ne moze objasniti glavninu Stepanekovih uspeha. Uostalom, kad bi kriticari imali ista konkretno da kazu, rekli bi, a ne bi pribegavali uopstenim i nedokazanim tvrdnjama da je "morala biti neka obmana". Ciljni predmeti (obojene karte) uvek su bili dobro izmesani, tako da je njihov redosled bio sasvim nasumican; ni u jednom ogledu nije mogao Stepanek upotrebom logike ili matematike da pogodi ista. Niti je on mogao procitati ista sa lica coveka koji je pruzao koverte prema njemu, jer taj gotovo nikad nije znao kako je karta unutra okrenuta (posto je karte u drugoj prostoriji spremao neko drugi). Ostaje, zapravo, samo jedna mogucnost prevare, a to je da su se mnogi istrazivaci ukljucili u neku vrstu zavere da zajednicki lazu. Ako nije to, onda moramo zakljuciti da je delovala neka stvarna anomalija, a ta anomalija zaista veoma lici na ESP.

OSOBINE LICNOSTI KAO CINILAC

Na kraju, nesto sto ce sigurno biti zanimljivo svima nama. Kakav je bio (i kakav je danas), kao covek, Pavel Stepanek, kakva licnost ? Zdrav razum nam kaze da onaj ko moze deset godina da dolazi i provodi mnoge sate govoreci "Zelena " ili "Bela " za nekakve skrivene karte - nije, da kazemo, obicna dusa. Mnogi ljudi bi se grozili takvog posla, smatrli bi da je nepojamno dosadan. A Stepanek je, ocigledno, uzivao u tome. Nikada nije postigao neki primetan uspeh ni u jednoj drugoj vrsti ogleda  o paranormalnim mocima koji su za njega organizovani (a bilo ih je). Zasto je to tako ?

Stepanek je prosao i kroz mnoge formalne testove za odredivanje osobina licnosti, to jest karaktera. Rezultati ovih testova, kao i misljenja ljudi koji su radili s njim i misljenja njegovih danasnjih poznanika, ukazuju na jednu znacajnu psiholosku crtu kod njega. Stepanek je prilicno brizna osoba. Imao je jednu tacno odredenu vrstu odbrane od te anksioznosti, a to je kompulsivno i pomalo opsesivno pridrzavanje svojih navika, svojih uhodanih rituala. Prat je pisao "Njegovim zivotom upravlja ponajvise njegova zelja da izbegne ma kakve drustvene komplikacije... On se bori da sve oko sebe aranzira na

takav nacin da u svakom trenutku ima punu kontrolu nad dogadajima... Plasi se da bi ma kakve licne veze, koje bi se preklopile sa njegovom dnevnom rutinom, mogle zamrsiti njegov zivot, a on upravo ima veoma snaznu zelju da njegov zivot bude krajnje jednostavan..." Prat je naglasavao i Stepanekovu tacnost u svemu, kao i Stepanekovo duboko uverenje da svakom coveku data casna rec treba da bude svetinja.

Vecina psihologa rekla bi da je to opsesivno-kompulsivna licnost i kao dokaz bi naveli ponajpre te potrebe da svaka truncica bude uvek na svom mestu i da se sve odvija na predvidljiv i kontrolisan nacin. Prosti ESP ogledi sa pogadanjem kako su karte okrenute bili su idealni za takvu licnost - jer to su jednostavni rituali gde je ponasanje svaki put do tancina isto, gde je sve zakazano i odredeno u vremenu i prostoru, i gde se sve zaista sprovede onako kako je zakazano. Iz toga mozemo nauciti nesto vazno, o cemu ce jos biti reci u cetvrtom poglavlju, a tice se ESP i licnosti. Razlicitim tipovima ljudi mogu odgovarati razlicite vrste testova. Nije tesko videti zasto se jedna vrsta testiranja koja bi za vecinu nas bila dosadna do suza, najvise svidela Pavelu Stepaneku koji je i danas u Ginisovoj knjizi rekorda naveden kao covek najobdareniji paranormalnim mocima  na svetu.