11.  PARANORMALNA MOC, NAUKA I BUDUCNOST

Smatramo da ogledi i cinjenice sazeto izlozeni u ovoj knjizi predstavljaju, sveukupno, jake argumente u prilog verovanju da odista postoje znacajne anomalije u  oblasti ljudskih sposobnosti. Zaista ima razloga za uverenje da ljudska bica raspolazu sposobnostima da uzvesne stvari doznaju i mimo svojih "konvencionalnih", nauci poznatih pet cula, kao i sposobnostima da uticu na daleke predmete i dogadaje samo svojom voljom, cistim htenjem.

Ali mnogim naucnicima tesko je da prihvate metode i nalaze parapsihologije. Oni ili prenebregavaju sve raspolozive dokaze ili izricu povrsne, uopstene komentare u smislu   "Sve su to lazi, pojedinacne i grupne podvale, naucno nepouzdani metodi vrsenja ogleda, nijedan od tih efekata nije moguc, nista od toga nije se stvarno desilo niti se moze desiti." Postoje bar dva razloga za tako nesto.

Jedan je istorijski. Uz parapsihologiju se i danas "lepi" i vuce uspomena na nebrojene slucajeve sarlatanstva i obmane, laznih spiritistickih medijuma, laznih materijalizacija "ektoplazme"; uspomena na nebrojene prevarante koji su "povukli za nos" lakoverne gradane. Zato je citava oblast parapsihologije kontroverzna, pa je i normalno da naucnici na nju gledaju podozrivo. Ali taj istorijski razlog ne opravdava odbacivanje parapsihologije kao nauke, u celosti. Jedna nauka moze imati itekako sumnjivu proslost, pa ipak biti prava nauka danas Pogledajte samo hemiju - pocela je kao alhemija. Pogledajte astronomiju - pocela je kao astrologija. Pa i sam Johan Kepler, jedan od prvih velikih astronoma, bavio se takode astrologijom i bio joj je veoma sklon.

Drugi razlog je od sireg znacaja. Nauka se cesto ponasa veoma rdavo kad naide na neku stvarnu inovaciju. Setite se samo kakva se oluja mrznje, gneva i opakih pogrda srucila na pionire vakcinacije, takode na one koji su prvi tvrdili da postoji kretanje kontinenata, to jest da kontinenti "plove" po povrsini zemaljske kugle, zatim na one koji su prvi izvodili anesteziju putem hipnoze, i na druge koji su prvi istupili sa nekim zaista novim naucnim otkricem. Nauka je, u dubini svoje "duse", strasno konzervativna. Naravno, neko ce reci da su naucnici samo mudro oprezni, ne zele da se zalete, da olako, bez dovoljno dokaza, prihvate nesto novo; ali time se ne moze objasniti zestoka uzbudenost, taj iracionalni bes kojim neki naucnici reaguju na svaki novi dokaz o stvarnom postojanju anomalija.

U ovom poslednjem poglavlju zalazimo nesto dublje u tu pojavu, u iracionalnost koju nauka ispoljava kad se mora suociti sa takvim novim dokazima. Sustina onoga sto imamo da kazemo prilicno je gruba; ali najgrublji cemo biti prema onim pripadnicima naucne zajednice koji su izdali cak i temeljna nacela svog poziva - dakle, naucnog istrazivanja.

SKANDAL SA "ZVEZDANOM BEBOM"

U Sjedinjenim Americkim Drzavama postoji jedna organizacija koja se naziva "Odbor za naucno istrazivanje tvrdnji o paranormalnom". Skracenica za to je "Csikop". U Izvrsnom odboru Csikopa ima vrlo malo naucnika, ali je zato ta organizacija prilazila mnogim naucnicima i vredno se trudila da ih pridobije da stupe u clanstvo. Time je sebi pribavila privid naucne organizacije, privid koji do krajnosti koristi kad god njeni clanovi krenu u lov na duhove. Zanimljivo je da Csikop kao organizacija nikada ne preduzima nijedno svoje naucno istrazivanje. Razlog ovome je jednostavan  jedanput, i samo jedanput, to je pokusala. Ishod je bio takav da zaista zasluzuje mesto u istoriji nauke.

Od 1976. do 1980. godine jedna grupa starijih clanova Izvrsnog odbora Csikopa ispitivala je nalaze dve francuske istraziteljke koje su se zvale Misel i Fransoaz Gogelan. Te dve zene prikupljale su podatke godinama i zakljucile da izvesne grupe u ljudskom drustvu

(istaknuti naucnici, umetnici, sportski asovi i tako dalje) imaju tu odliku da su mnogi njihovi pripadnici rodeni u "znaku" pojedinih planeta - to jest, kad su pojedine planete zauzimale neka odredena mesta na nebu. Jedan od nas dvojice (Ajzenk) odavno se zanimao za tu studiju Misel i Fransoaz Gogelan, pa ju je i posebno proucio i dosao do zakljucka da je radena odlicnom naucnom metodologijom. Grupa iz Csikopa istrazivala je samo jedan od nalaza Gogelanovih, i to takozvani "efekat Marsa", koji bi se sastojao u tome da medu istaknutim sportistima ima srazmerno vise (nego medu populacijom uopste) onih koji su rodeni kad je planeta Mars bila tacno u zenitu ili blizu istocnog horizonta.

Jedan od clanova te Csikopove grupe bio je statisticar Marvin Zelen. On nije prihvatio tvrdnje Gogelanovih o podudaranju sportskog uspeha sa ucestaloscu pojavljivanja pojedinih planeta u pojedinim sektorima neba. (Pojavljivanje planeta na tim mestima je cisto tehnicka, astronomska stvar i moze se do savrsenstva tacno ustanoviti.) Zato je predlozio "izazov" nalazima Fransoaz i Misel Gogelan, i tom izazovu dao ime "Zelenov test". Cilj je bio da se mala grupa vrhunskih sportista koji su odista rodeni u dan i sat kad je Mars bio na takvim polozajima uporedi sa vrlo velikom kontrolnom grupom neistaknutih sportista, rodenih u istim zemljama i gradovima i u slicnim razdobljima godine. Sacinili su troclanu grupu za ovo predsednik Csikopa Pol Kurc, Marvin Zelen, i astronom Dzordz Abel. Skracenica za tu grupu bila bi KZA. Krenuli su, dakle, u prikupljanje dokaza.

Rezultati "Zelenovog testa" bili su potpuno jasni. Statistika Gogelanovih bila je ispravna i istinita. Kod njihovih istaknutih sportista "efekat Marsa" bio je jasno vidljiv, a kod preko

16.000 drugih  sportista  nije -  jer je tih  16.000 osoba  ostalo u  okvirima  prosecne i slucajne distribucije u skladu sa tacnim astronomskim tablicama. Dakle, i zakljucci Gogelanovih morali bi, na osnovu toga, biti prihvaceni kao korektni.

Posle toga nastupilo je vreme petljanja i zbunjivanja. Grupa KZA pocela je iznalaziti svakojake zackoljice pomocu kojih su nastojali da ipak obore zakljucke Gogelanovih, njima ocigledno nepodobne. Poceli su da "presecaju" podatke o vrhunskim sportistima na nove nacine, mimo ustanovljenog statistickog postupka. Izbacili su iz razmatranja sve istaknute sportistkinje sa bizarnim obrazlozenjem da "njih i ne treba uracunati, jer nisu imale jednake izglede da se istaknu u sportskom zivotu kao muskarci". Sakupili su podatke o nekim drugim vrhunskim sportistima, po svom izboru, i to bez ikakve dogovorene procedure koja bi obezbedila da im uzorak bude zaista nasumican i posten. Pa ipak se "efekat Marsa" jos jednom pojavio; ali je grupa KZA onda osporila i svoje sopstvene nalaze, i to ovog puta argumentima koji su i sami bili pogresni, i tako dalje.

Mnoge od tih stvari cisto su tehnicke i mi za njih ovde nemamo prostora. Citalac koji zeli da se licno uveri, neka potrazi dokumentaciju o tome u bibliografiji. Ali navescemo kako su reagovali skeptici iz redova samog Csikopa.

Prvi koji je otkazao poslusnost bio je Denis Rolins, bivsi clan Csikopa, koji je ostao veoma skeptican prema navodnom efektu Marsa na bebe, ali koji je ipak izjavio da grupa KZA napada efekat Marsa na nacine koji nisu naucno zasnovani niti legitimni. Ukazivao im je na ocigledne, grube greske koje su u svom radu pravili; uzalud. Grupa KZA terala je po svome. Pokusavao je da saopsti te svoje primedbe clanstvu i javnosti, ali ga je organizacija Csikop pocela sistematski  ometati u tome. Oduzimali su mu rec na sastancima, nisu hteli nista njegovo objaviti u svom casopisu, sprecavali su da  se njegove primedbe objave ma gde, a za to vreme uporno su objavljivali  neistinite  i netacne nalaze i zakljucke, svoje sopstvene. Glas upozorenja je, dakle, prvo prenebregavan, a zatim silom ucutkan. Najzad su ga izbacili iz Csikopa. Pocelo je sistematsko suzbijanje vesti o tome.

Ali neki od clanova Csikop primetili su sta se desava i poceli su (sto je svakako pozitivno) da se raspituju o njegovim primedbama. Ubrzo su shvatili da su sad i oni u nemilosti   i

njima je oduzimana rec, a i sprecavano svako objavljivanje. U meduvremenu su sve Csikopove publikacije nastavile stampanje hvalospevnih izvestaja o "uspesima" grupe KZA. Jedan od ljudi koji su naglo pali u nemilost "mocnika" bio je Ricard Kaman, profesor psihologije, koautor veoma znacajnih radova iz oblasti parapsihologije. Kaman je opsirno zabelezio i objavio kako je sve grupa KZA pokusavala da ga ucutka, da ga "sredi", i kako je za te svrhe upotrebljen Csikop. Posredi je zapanjujuca knjiga; ako cete iz sve nase bibliografije, od svih knjiga i dokumenata, procitati samo jednu knjigu, procitajte bas nju.

Kaman je proucio citavu tu stvar sa efektom Marsa, od samog pocetka. Njegovi zakljucci su da je grupa KZA "godinama uporno nudila javnosti jedan skup ocigledno rdavih statistickih argumenata protiv "efekta Marsa", iako je iz godine u godinu bilo sve vise upozorenja i dokaza o nelogicnosti i netacnosti njihovih tvrdnji... Zapanjuje ne samo to da su se oni sasvim odvezali od svih sidrista logike, nego i cinjenica da njihov odlutali brod nije mogao biti potopljen cak ni visegodisnjim bombardovanjem kompetentnih statisticara kao sto su Misel Gogelan, Elizabet Skot, Denis Rolins i Rej Hajmen." Hajmen je psiholog, a Skotova je bas statisticar; oboje su tada bili povezani sa Csikopom. Kaman nastavlja "Kao ni drugim clanovima Csikopa, ni meni nije bilo lako da poverujem da u celom devetoclanom Savetu ove organizacije (a clanovi tog Saveta su i Martin Gardner, Emejzing Rendi i Kendrik Frejzier) samo jedan jedini clan, Denis Rolins, casno i posteno govori istinu o ovom slucaju. Posle sedam meseci istrazivanja ustanovio sam da je to, ipak, tako. Trojka KZA pretrpela je potpuni fijasko u slucaju "efekta Marsa"; organizacija Csikop, resena da brani nesto nebranjivo (naime, svoje argumente), zasla je korak po korak, bespovratno, u propagandnu kampanju protiv Denisa Rolinsa, u suzbijanje istine o njegovim dokazima, u sprecavanje da bilo koji drugi kriticar grupe KZA objavi ili kaze bilo sta, bilo gde."

Kaman podrobno nabraja i opisuje kako su i njega licno, i Rolinsa, i sve druge kriticare u sastavu Csikopa suzbijali, ismevali, sta je organizacija preduzimala da se njihovi tekstovi nigde ne objavljuju, kakva je upornost mocnika ispoljena u tome. Tesko je i zamisliti zescu osudu organizacije Csikop, pogotovo kad se ima u vidu da ju je izrekao covek neospornog integriteta, skeptican i prema "efektu Marsa", a uz to i (tada) clan Csikopa. Jedan od drugih clanova Csikopa, holandski novinar Pit Hajn Hebens, napisao je da po njegovom misljenju Kamanov prikaz tih dogadaja sa KZA grupom predstavlja "izrazito fer, uravnotezen izvestaj, veoma citljiv, i - ako se ima u vidu pod kojim uslovima je nastajao - zaista vrlo uzdrzan; izvestaj jednog uglednog skeptika koji je ulozio gotovo neverovatnu kolicinu svog truda da pomogne organizaciji Csikop da se izvuce iz te svoje zlosrecne afere sa Marsom."

Ali cak ni grupa KZA nije mogla da blokira istinu zauvek. Sedam godina posle prvog pominjanja Zelenovog testa, potpuno nezavisni britanski naucnik Patrik Kari objavio je svoj prikaz u kome je sumirao citavu tu kontroverzu. Tek tada je i casopis Sceptical Inquirer, interna publikacija Csikopa, objavio clanak pod naslovom "Preispitivanje". U tom clanku grupa KZA priznala je svoja naknadna brljanja po statistikama i podacima; priznali su da im je to bila greska; priznali su da je trebalo da sa Gogelanovima usaglase protokol rada, da bi mogli i sami proveravati kakva predvidanja bi trebalo da proisticu iz njihovih podataka po njihovoj sopstvenoj metodologiji. Ali to je bilo priznanje kroz stisnute zube, zlovoljno, prozeto gundanjima, bez ikakvog izvinjenja Rolinsu (cije ime su izostavili sa spiska onih koji su "bili povezani sa /nasim/ ogledima"), bez izvinjenja Misel i Fransoaz Gogelan zbog neosnovanih insinuacija o istinitosti, to jest netacnosti njihovih podataka, bez ikakvog pominjanja lavine  kritike  koja je godinama stizala iz  redova samog Csikopa.

Razlog sto smo ovako podrobno opisali ovu bruku i sramotu jeste sledeci Csikop - iako se vise ne bavi samostalnim istrazivanjem bilo cega, mozda imajuci u vidu ocenu Patrika Karija da KZA debakl "neizbezno dovodi u sumnju svako dalje angazovanje Csikopa u istrazivanju o "efektu Marsa", a verovatno i o bilo kojoj drugoj paranormalnoj oblasti" - nastavlja da deluje kao organizacija i da koristi sav svoj uticaj da napada sve u nauci sto

je Csikopu nepodobno, da zlostavlja i ucutkuje istrazivace u mnogim kontroverznim oblastima rada. Najnoviji neslavni primer bilo je neobicno ponasanje Emejzinga Rendija u laboratoriji francuskog istrazivaca po imenu Zak Benvenist. Benvenist je objavio biohemijske nalaze koji, cini se, podrzavaju homeopatske medicinske teorije; objavio je to u veoma uglednom casopisu Les Comptes de l" AcadQmie des Sciences. To je glasilo Francuske akademije nauka. Casopis Nature poslao je jednu istrazivacku ekipu da ispita te veoma kontroverzne nalaze, a jedan od istrazitelja u toj grupi bio je i Emejzing Rendi. Ali Benvenistova laboratorija pretvarala se u Rendijevom prisustvu bukvalno u cirkus, i to je ostajala sve dok je on bio prisutan tamo. Necemo zamarati citaoce pojedinostima; naprosto cemo zabeleziti da je ovog puta cak i na stranicama Sceptical Inquirer-a bilo clanaka u kojima je osporavana vrednost takvog rada istraziteljske grupe i u kojima je napomenuto da je "kritika bila nemarna", "kredibilitet rasipan uludo", da se "polazilo od predrasuda". Rendi je drzao javna predavanja o tom istrazivanju, tokom kojih je podsmesljivo oponasao Benvenistov francuski izgovor engleskog jezika i grubo vredao "francusku nauku" kao celinu. Mnogi slusaoci nalazili su da je to uvredljivo i za prisutne u sali.

Sasvim jednostavno receno, Csikop nije naucna organizacija. U njegovom rukovodstvu preovladuju madionicari i medijski soumeni. Csikop je jedan propagandni pokret, koji se posvetio svojim "isterivanjima duhova", ali i "raskrinkavanju" svega sto  rukovodstvu izgleda iracionalno. Na nesrecu, zbog svog vestog manipulisanja medijima i zbog naklonosti mnogih akademskih licnosti koje imaju nejasan utisak da je pozeljno da neko, negde, raskrinkava nesto (mada te licnosti ostaju blazeno nesvesne cinjenica o napadnutim oblastima rada) Csikop nastavlja da uspesno nanosi stetu parapsihologiji. Ili, bar, donedavno uspesno.

Srecom, bio je u Csikopu i jedan pojedinac kome se mora priznati da je nasao u sebi volje da pogleda dokaze i da ih pokusa oceniti i proceniti barem koliko-toliko nepristrasno i odmereno. Vec po tome, on je u Csikopu izuzetak, zaista "retka ptica". Njegov dijalog sa Carlsom Honortonom o gancfeld istrazivanjima omogucio je parapsihologiji da stvarno zakoraci napred, tokom poslednjih nekoliko godina. Bio je to, medutim, tezak put; skeptike ubediti da odustanu od neistinitih i neispravnih nacina kritike - to je bio zaista spor posao.

POLEMIKA OKO GANCFELDA

Godine 1982, u Kembridzu, u Engleskoj, na konferenciji povodom stogodisnjice rada Britanskog drustva za ESP istrazivanja i dvadesetpetogodisnjice osnivanja Udruzenja za parapsihologiju, Rej Hajmen je u svom ekspozeu dao jednu verziju teksta (koji je kasnije objavljen) o ESP. U tom tekstu Hajmen je kritikovao dotad objavljene oglede sa ESP u uslovima gancfelda. Smatra se da su istrazivanja sa gancfeldom mozda ono najjace sto parapsihologija moze da ponudi, ali Hajmen je upravo ta istrazivanja zasuo kritikom, osporavajuci korektnost u statistici, ali i u  metodologiji  vrsenja  ogleda,  i  tvrdeci  da  je zbog toga celokupan dosadasnji rad na gancfeldu nepouzdan.

Odbacivanje podrske koju gancfeld studije daju hipotezama o ESP bilo bi ozbiljan udarac za parapsihologiju. Iz tog razloga Honorton i Hajmen zapoceli su dijalog, nastojeci da u borbi argumenata dodu do jasnijih ocena o vrednosti ili bezvrednosti pojedinih ogleda. U decembru 1986. godine objavili su zajednicki kominike u kome su naveli do kojih su nalaza dosli i koje su njihove preporuke za buducnost.

Prva poenta ovde sastoji se u tome sto je Hajmen odustao od svojih ranijih tvrdnji da iz statistickih razloga treba odbaciti gancfeld oglede u celosti. Pojedini ogledi, i to vrlo mali broj njih, zaista se mogu osporiti primedbama da je statisticka obrada bila losa; ali Hajmen je najzad prihvatio cinjenicu da kod ogromne vecine gancfeld ogleda, kad se posmatraju svi ukupno (kao jedna grupa) nije moguce takvim zamerkama opovrgnuti izrazite rezultate iznad nivoa slucajnosti, to jest ogromna odstupanja od onoga sto bi

ispitanici postizali pukom slucajnoscu. Takode je prihvatio cinjenicu da nema nikakvog smisla tvrditi da su publikovani samo oni ogledi u kojima se zadesio, slucajno, neki jak rezultat, a da su mnogi drugi ogledi u kojima nije bilo nicega jednostavno prikriveni. Lako se moze izracunati da bi za tako nesto bilo potrebno mnogo stotina ogleda u dubokoj tajnosti. A kad pogledate koliko treba truda oko samo jednog ogleda, cak i oko samog ocenjivanja njegove vrednosti kad je okoncan, i koliko malo eksperimentatora postoji u celoj parapsihologiji, jasno je (i svi se slazu) da to nije uverljiva linija kritickog napada. A sto se tice statistickih zamerki, jos i pri prvom citanju Hajmenovih ranijih tvrdnji bilo je jasno (ili je trebalo da bude jasno) da su neosnovane; a on je to priznao tek posle toliko vremena. Pa ipak, treba mu odati priznanje kao coveku koji je, ipak, sposoban da izmeni svoja pocetna uverenja kad se pokaze da za to ima razloga.

Hajmenova druga grupa kritickih argumenata odnosila se na eksperimentalni metod koriscen u gancfeld istrazivanjima. Da li su "culni nagovestaji" bili stvarno potpuno odstranjeni ? U nekoliko (ali samo u malom broju) ogleda sa slobodnim reagovanjem sudijama nisu bili dati duplikati ciljnih slika, nego originali, koji su posle isli ispitanicima u ruke (a na slikama bi mogli ostati otisci prstiju). Da li je nasumicnost redosleda slika zaista bila korektno postignuta ? Takve stvari ne mogu uvek biti zakljucene jednostavno i objektivno i onda doturene nekom Hajmenu da ih "samelje" kao nedvosmislene brojke. Kad se odlucuje da li je metod rada u nekom ogledu besprekoran ili ne, cesto ima prostora i za "slobodno sudijsko uverenje" onoga ko o tome odlucuje. Navescemo jedan primer iz konvencionalne psihologije da bismo pokazali da je to tako.

U toj studiji istrazivaci su naprosto izmislili jedan ogled iz astrologije i napisali clanak o njemu. U clanku stoji da nije nadeno nista - da su rezultati ostali na nivou puke slucajnosti. Umnozili su ga u deset primeraka i poslali na adrese deset vodecih akademskih casopisa. Ali napisali su i drugu verziju istog clanka. U njoj stoji da su nadeni uverljivi rezultati u prilog astrologije. To su takode umnozili  i  poslali  na  adrese  deset drugih naucnih casopisa. Potrudili su se da dve grupe casopisa budu otprilike jednake po stepenu ugleda i po postotku radova koje prihvataju (ili odbacuju)  od  ukupnog  broja radova koji im se salju. Onu "pozitivnu" verziju odbacili su svih deset, a njihovi recenzenti (citaci ponudenih radova) pronasli su mnoge zamerke "upotrebljenoj" metodologiji. Onaj negativan clanak,  stetan  po  astrologiju,  prihvatilo  je  za  objavljivanje cak devet od deset casopisa, a recenzenti su hvalili upravo iste one metode koje su oni drugi odbacivali Stvar je jasna njihove ocene o tome koji su metodi valjani, a koji su neispravni bile su zasnovane na tome da li su im rezultati bili po cudi ili ne.

U vreme kad je Hajmen istupao sa kritikama, jedan od nas (Sardzent) prijavio je sedam gancfeld ogleda. Hajmen je za samo jedan od njih priznao da je tu ciljna slika bila izmesana sa drugima zaista nasumicno. A ta jedna studija za koju je to priznao bila je bas ona u kojoj su postignuti najslabiji rezultati, najblizi pukoj slucajnosti, najnepovoljniji po hipotezu da ESP postoji. A svih sedam izvedeni su potpuno istim postupkom nasumicnosti u redosledu ciljeva. Time pokazujemo i dokazujemo da je Hajmenovo tadasnje rasudivanje bilo pod uticajem njegovih predrasuda, to jest cudi. Jer jedino je mogao osporiti svih sedam ili podrzati svih sedam; logicki je nekoherentno podrzati samo jedan postupak od sedam istih.

Na srecu, ljudi mogu i da prevazidu takve svoje licne naklonosti i nenaklonosti. Sada ulazimo u jednu novu oblast statisticke analize koja se naziva metaanaliza. Taj termin mozda zvuci "opasno", ali stvar je, zapravo, zasnovana na vrlo jednostavnoj logici.

U prvom poglavlju ove knjige objasnili smo pojmove slucajnosti, proseka i rasipanja rezultata na primerima pojedinacnih ogleda, kao i na primerima nagadanja ili pokusavanja u tim ogledima. Ono sto metaanaliza radi jeste, u sustini,  sledece    posmatra ceo jedan ogled i njegov ukupni konacni rezultat kao jedan pokusaj. Dakle, jedna jedinica koju uzimamo u obzir jeste ceo jedan ogled; neki drugi ogled je, ceo, opet samo jedna jedinica; i tako dalje. Statistika je naucna, matematicka disciplina koja uvek

posmatra distribuciju eksperimentalnih rezultata. Konkretno zadatak statistike u nasem poslu jeste da ustanovi koliki bi bili prosecni slucajni rezultati - odnosno, kakvi bi se rezultati dobijali ako ne postoje ni ESP, ni PK, niti bilo sta paranormalno. Primenjujuci metaanalizu na gancfeld oglede, vidimo da je njihova prosecna uspesnost bila 38o, sto se ocigledno razlikuje od 25o koliko bi se ocekivalo na osnovu puke slucajnosti.

RASPRAVA SE ZAOSTRAVA

Statistika bez metaanalize naprosto potvrduje ono sto smo i ranije znali rezultati gancfeld ogleda takvi su da se ne mogu pripisati samo pukoj slucajnosti. Medutim, posto je metaanaliza mnogo mocnije statisticko orude, sa njom mozemo krenuti i mnogo dalje. Na primer, mozemo pribaviti jednu meru koja se tehnicki naziva velicina efekta. To nije samo ona malocas pomenuta vrednost od 38o uspesnih ogleda. Velicina efekta zavisi, izmedu ostalog, i  od broja pokusaja u svakom ogledu ponaosob. Ako neko prikupi ogromne kolicine podataka, on moze dokazati da su njegovi nalazi statisticki znacajni (jer, zaista, oni to i jesu), iako je, zapravo, rec o vrlo, vrlo malom preovladavanju uspeha nad neuspesima. Velicina efekta dobar je nagovestaj koliki je prakticni znacaj nekih rezultata, za razliku od ciste statisticke velicine tih istih rezultata. Dakle, kad trazimo velicinu efekta, mi ne pitamo samo "Da li je ovo bilo pukom slucajnoscu ?" nego i  "Da li je ovo stvarno od nekog znacaja ?"

Kod gancfeld podataka, efekti su veoma krupni, njihova velicina je velika. To znaci da oni imaju i veliki prakticni znacaj. Robert Rozental, psiholog koji je ucinio vise nego iko drugi na uvodenju metaanalize u siroku upotrebu u parapsihologiji, dokazao je da su u gancfeld istrazivanjima dobijene vece velicine efekta nego u nekoliko znacajnih oblasti konvencionalne  psihologije.

Metaanaliza nam takode omogucava da procenimo koliko su znacajne pojedinosti eksperimentalnih postupaka. Grupe sudija mogu procenjivati jedan po jedan ogled tako sto ce za svaki ustanoviti "broj pogresaka" - naime, davace za svaki vazan metodoloski vid procenu od samo jedne reci, da ili ne. (Da, ispravno se radilo; ne, nije se ispravno postupalo.) Kad se sudije uvezbaju u svome poslu, pokazuje se veoma visok stepen podudarnosti, to jest saglasnosti u njihovom sudenju, pa i kad svaki radi potpuno sam, i kad su medusobno veoma razliciti u pogledu skepticnosti. Brojanje pogresaka ukljucuje i ovakve stvari da li su svi vidovi metodologije jednog ogleda prijavljeni i potpuno opisani; da li je belezenje podataka bilo u celosti objektivno (a to znaci masinsko ili fotografsko - na primer, da li su kockice svaki put kad se umire fotografisane da bi postojao dokaz o tome kako su pale; da li su ispitivanici imali jedan komplet slika, a ispitivaci drugi komplet, duplikat (u ogledima slobodnog reagovanja) i tako dalje. Svi elementi koje treba na ovaj nacin vrednovati jasno se odrede, do najsitnije pojedinosti, tako da vise nema nikakvog prostora za mutna globalna ocenjivanja sta je "dobro", a sta je "lose" po necijem opstem utisku. Zato se o svakom ogledu dobija izostrenija, pouzdanija ocena. Nijedan ogled nije savrsen; takvih nigde u nauci nema.

Sada postavljamo sledece pitanje da li postoji ikakav odnos izmedu kvaliteta ogleda i velicine efekta, to jest jacine paranormalnih rezultata postignutih u njima ? Mogao bi postojati, na primer, negativan odnos. To bi znacilo sto se kvalitetnije radilo, to su slabiji rezultati utvrdivani; a u najkvalitetnijim, naucno najozbiljnijim ogledima, onima koji nose "plavu traku" izvrsnosti, dobijani su najslabiji rezultati. To bi sugerisalo zakljucak da su u pravu oni koji kazu da skracenica ESP znaci "greska na nekom mestu".

Za razresenje ove nedoumice bilo je potrebno mnogo vise vremena nego za razresenje one prethodne, koja se odnosila na jednostavnu statistiku; ali konacno je usaglasen zakljucak, kad je rec o gancfeld istrazivanjima, da nije naden nikakav znacajan odnos izmedu broja gresaka u ogledima i jacine dokaza u prilog ESP u tim istim ogledima. Nije to samo saglasnost Hajmena i Honortona; o tome su se izjasnili i mnogi nezavisni

analiticari. Tvrdnje da su dokazi o ESP u gancfeld ogledima naprosto posledica aljkavog vrsenja ogleda nisu uspele da se odrze.

Sa metaanalizom moze se ici jos dalje. Da li su razni istrazivaci dobijali  razlicite rezultate ? Mozemo ustanoviti objedinjene eksperimentalne rezultate jednog istrazivaca, zatim nekog drugog, treceg i tako dalje, i pomocu metaanalize ih osmotriti. Trebalo bi da se pokaze kolika je homogenost tih rezultata - da li je, u jednoj istoj oblasti, svako dobio otprilike iste rezultate. Suprotno od homogenosti bila bi heterogenost, koja bi znacila da neki istrazivac dobija jake rezultate, a neki slabe. Ustanovljena je, odista, heterogenost, ali u malom stepenu - neki istrazivaci stalno postizu nesto bolje rezultate, a neki nesto slabije. To nema nikakve veze sa ispravnoscu ili neispravnoscu njihove metodologije rada Takode ne znaci da su neki manje casni i posteni nego neki drugi. Kao sto Rozental primecuje "U raznim oblastima psihologije poznato je da ce razliciti istrazivaci postizati rezultate znacajno razlicite." Kao dokaz navodi istrazivanja kojima su istrazivaci hteli da ispitaju uslovni refleks treptanja kod ispitanika. Jedna ekipa psihologa dobila je ocekivane rezultate u 94o slucajeva a druga u samo 62o slucajeva. Cinjenice, zapravo, govore da je heterogenost rezultata u parapsihologiji znatno manja nego u velikom delu obicne psihologije. Mogli bismo cak prenebregavati sve sto su radila dvojica istrazivaca koja su u oblasti gancfelda postigla ponajvise (Honorton i Sardzent), i opet bi nam ostalo na raspolaganju obilje rezultata, sa visokim stepenom znacaja. Rezultati u parapsihologiji ne zavise presudno od bilo kog pojedinca ili od bilo koje dvojice pojedinaca. Malo- pomalo, sve smo blize "ponovljivom ogledu".

Postoji jos mnogo toga sto nam metaanaliza kaze. Na primer, iako je srednja stopa uspeha gancfeld ogleda bila daleko iznad nivoa slucajnosti, metaanaliza predvida da ce neki ogledi ostati, ipak, sasvim u okvirima puke slucajnosti. Stavise, predvida da ce, kod ogleda sa vrlo malim brojem uzoraka, vecina ogleda ostati u okvirima slucajnosti. Metaanaliza kaze istrazivacu tacno koliko ispitanikovih pokusaja treba da bude u jednom ogledu da bi organizator ogleda bio manje-vise siguran da ce (ako paranormalnog efekta zaista ima) pribaviti statisticki jak rezultat; pokazalo se da je taj broj mnogo veci od onog stvarno ostvarenog u mnogim dosadasnjim ogledima sa paranormalnom moci     Metaanaliza nam pokazuje da su mnoga "neuspela ponavljanja" ogleda morala biti neuspela, naprosto zato sto istrazivaci nisu testirali dovoljno veliki broj subjekata.

Statisticarka Dzesika Ats, koja, kao i Rozental i drugi, vidi parapsihologiju kao odlican teren za oprobavanje moci metaanalize (discipline koja danas pretenduje, ne bez osnova, da uzdigne citavu psihologiju ka novim nivoima razumevanja), ukazuje da metaanaliza moze pomoci parapsihologiji i na jos jedan, zapanjujuci nacin. Atsova je uzela u razmatranje Hajmenovu gradu - tacno iste one oglede na cije razmatranje se ogranicio i Hajmen. Zatim je izbacila sve one u kojima je postignut statisticki visok rezultat (dakle, odsekla je citav onaj gornji, uspesan deo statisticke krive). Po metaanalizi, ako je velicina jednog efekta zaista velika, onda nesto od toga treba da se pronade i u takvim uslovima, kad se najuspesniji ogledi odbace; efekat (naginjanje ka onih 38o uspeha, za razliku od statisticke slucajnosti koja u toj vrsti ogleda iznosi 25o) treba da "prosijava" i tada. Atsova je uzela u obzir samo trinaest ogleda koji su se zavrsili neuspehom. Pokazalo se, medutim, da kad se u statisticki postupak uzmu svih trinaest zajedno, kao jedna celina, onda sve ono sto je u njima postignuto ipak daje statisticki znacajan rezultat iznad nivoa slucajnosti, u prilog postojanja ESP Mnogi propali ogledi bili su, kad se bolje pogleda, gotovo uspeli, ali to se moze matematicki iskazati tek kad se pogledaju zbirno.

Mi smatramo da je usponom metaanalize parapsihologija dobila  dramaticno  ojacanje. Sada smo onoliko blizu dokaza koliko nauka uopste dozvoljava da se bude blizu dokaza da je u hiljadama ogleda, tokom mnogo decenija rada, nadena tolika kolicina istinskih anomalija da to ni u kom slucaju ne moze sve biti odbaceno kao rdav i nevest rad ili prevara. Proboj je,  konacno, pred nama. To pokazuje i zanimanje takvih licnosti izvan parapsihologije kao sto su Robert Rozental, Daril Bem i Dzesika Ats. Bilo bi, medutim, naivno  ocekivati  da  ce  sve  proci  bez  protivudara  iz  redova  onih  koji  su  danas  u

odstupanju - iz redova onih ljudi koji se tako tvrdo drze svojih unapred "zabetoniranih" misljenja da jednostavno odbijaju da menjaju svoje predstave o nacinu na koji svet deluje.