Parabole

Biti mesija može da bude ubitačan posao. Kada majstor ili neko ko se obučava za majstora krene po svetu da podučava i isceljuje, obično otkrije da ljudi koji imaju probleme ne žele da menjaju sopstveni sistem verovanja koji je, u stvari, osnovni uzrok njihovih problema. Oni žele ili čudo u svom životu, ili da se neko drugi popravlja umesto njih samih.

Samo sačica ljudi spremna je da uči kosmički zakon od majstora učitelja.Oni su bili svesni toga da svoje znanje o univerzumu ne mogu da podele sa ljudima. Nisu mogli jednostavno da kažu istinu, te su zbog toga izmišljali priče koje se u religijama nazivaju "Parabolama". Sam naziv parabola ukazuje nam na to da te priče nisu bukvalno istinite.

Uvek je tek šačica ljudi spremna da uči kosmički zakon od majstora učitelja. Majstori su bili svesni toga da nikako ne mogu da svoje znanje koje imaju o univerzumu naprosto podele sa ljudima. Nisu mogli da jednostavno kažu istinu. Zbog toga su izmišljali priče, koje se u religijama nazivaju parabolama.

Zar nije zanimljivo koliko mi volimo da insitiramo na iskrenosti? Isus se nije mnogo sekirao oko toga. Mnogo puta je rekao: "...i nebesko kraljevstvo je nalik na..." Znao je on da to nije tako, ali je pokušavao da kaže nešto što bi ljudima bilo od pomoći. Nije mogao da dođe na Zemlju i kaže: "Vidi, narode, u sedmoj dimenziji iznad ovog plana u naizmeničnoj realnosti Z u univerzumu 927J, odvija se fenomenološki događaj..." Spiritualni koncept ne može se objasniti bilo kojim jezikom kojim se govori na Zemlji. Nemamo referentne tačke kojima bismo mogli da razumemo beskonačan broj realnosti u kojem se nalazi trodimenzionalni vreme - prostor. Međutim, možemo da kažemo nešto što može da posluži svrsi.

Kako da pojmimo višestruke nivoe realnosti? Hajde, da za početak, zamislimo dvodimenzionalan prostor, koji, uzgred budi rečeno, zaista i postoji. Zamislite kako ljudi tamo idu u školu. Oni shvataju dužinu i širinu, ali nemaju nikakvu predstavu o dubini. Njihovo kompletno bitisanje se odvija na planu koji je tanji od flis papira.Zamislite sada da banete u njihov plan realnosti sa naše dimenzije (koju oni verovatno proglašavaju nebesima). Vi, kao njihov "spasilac" ćete pokušavati da im objasnite da postoji realnost trodimenzionalnog prostora i da su oni samo podskup te realnosti. Kako ćete to da izvedete? Možete da nacrtate linije koje predstavljaju kutije, pravougaonike, trouglove, krugove. Ali ti ljudi nemaju referentne tačke da pojme kocku koja ima dubinu i volumen. Nikako ne modu da zamisle taj trodimenzionalni koncept. Možda mogu da dobiju neki nagoveštaj kocke ako biste im nacrtali kvadrat, pa onda malčice poboljšali njihov plan realnosti, pa onda još jedan kvadrat, pa još jedan, pa još jedan i tako dalje. Kada bi ta bića mogla potom da shvate da su svi ti događaji zapravo bili simultani i da su svi ti kvadrati koje ste crtali zapravo postojali istovremeno u jednom istom trenutku, možda biste uspeli da im objasnite koncept kocke.

Sada zamislite da je biće iz četvrte dimenzije došlo na Zemlju da nam objasni svoj plan realnosti. Zamoliće nas da se prisetimo trenutka kada smo bili kod svoje kuće ujutru, pa malo kasnije kada smo se nalazili u svom automobilu, pa malo kasnije kada smo bili na poslu, pa kako smo posle išli na ručak, pa posle toga u bioskop, potom opet svojoj kući, pa smo vodili ljubav, i najzad smo zaspali. i, isto kao što biste vi rekli dvodimenzionalnim bićima, i oni bi nama rekli: "Zamislite da je svo vreme simultano i da ste sve to uradili u jednom istom trenutku, pa ćete imati mali obris četvrte dimenzije". Gotovo potpuno je nemoguće ljudskim bićima da dodaju još jednu dimenziju životu. Zato nam četvorodimenzionalna bića i liče na bogove. Oni mogu lako da vide ono za šta mi nemamo referentne tačke. Sada shvatate zašto dvodimenzionalna bića nas nazivaju bogovima samo zato što možemo da vidimo kocku - to prosto tako ide u paketu.

U trećoj dimenziji vreme vidimo kao pravu liniju. Ono je za nas linerano i izgleda da posle strane 33, dolazi strana 34, a posle danas dolazi sutra. U četvrtoj dimenziji ljudi vreme vide kao krug i mogu da biraju u kom pravcu mogu da se kreću kroz vreme. Mogu da se uključe ili isključe kada god hoće i nisu ograničeni time što moraju da se inkarniraju sledeće nedelje ili sledeće godine. Oni mogu sada da se inkarniraju u godinu 1812. ili da se u ovom trenutku vrate na sam početak vremena zato što njihov koncept vremena nije linearan. Kada bismo mogli da popričamo sa nekim iz pete dimenzije, on bi nam rekao da vreme nije krug, već tačka i da se sve dešava istovremeno. Ali, istinski, sa perspektive Boga, ni vreme ni prostor uopšte ne postoje. Ti koncepti su kreirani samo za potrebe Zemaljske škole. Svi majstori su se njima poigravali kako bi nam pomogli da prevaziđemo ograničenja našeg uma. Pričali su nam zanimljive priče o vremenu, nepostojanju vremena i drugim dimenzijama. Ezoterične knjige u kojima uživamo (pa ih čak i cenimo) su samo priče koje je neko drugi smislio kako bi nam pomogao da se popnemo za jedan stepen na lestvici. Iako su one veoma korisne, samo se najasno odnose na istinu. One su veoma korisne ali se nejasno odnose na istinu.

 Jedna od najapsurdnijih priča koja je ispričana u New Age zajednici je izmišljotina o reinkarnaciji. To je potpuno isfabrikovano. Čini se da zaista imamo pojma onda kada razumemo koncept reinkarnacije. "Oh, da! Ukapirao sam! Rodiš se, pa umreš, pa se onda ponovo rodiš". To sve pretpostavlja da vreme protiče, ali to nije tako. U trenutku smrti mi se nalazimo izvan carstva linearnog vremena. Šta se onda dešava sa našim konceptom reinkarnacije? U kojoj tački ponovo ulazimo u krug da prozivimo još jedan život? Šta se dešava ako promašimo tačku i uđemo na istoj tački u kojoj smo ušli i prethodni put pa dve varijante jedne duše postoje na Zemlji istovremeno? Izgleda da se to često dešava. Šta ako neka žena prvo proživi sve svoje buduće živote, pa tek onda svoje prethodne živote? Kada ste izvan carstva linearnog vremena, sve je legitimno.

Ne postoji način da dobijemo makar minimalnu ideju o tome šta je poenta reinkarnacije. Ali, koncept neprestanog života je suštinski pa smo morali da smislimo priču o životu bez početka i bez kraja. Priča funkcioniše, korisna je. Dobili smo sredstvo pomoću koga možemo da se bavimo večnošću a koje je istovremeno u okvirima našeg referentnog sistema ukorenjenog u linearnom vremenu. i to nam pomaže. Ne znamo ništa, ali da bismo izuzetno napredovali dovoljno je i ako idemo od jedne do druge korisne priče i držimo se nekog koncepta samo do trenutka kada naiđe neki bolji.