Parabola o zmiji i pacovu

Otrovna kobra je bila uhvaćena i stavljena u korpu, u kojoj je umirala od gladi. Nameravajući da je potpuno potčini i dovede pod svoju vlast, krotitelj zmija je nekoliko dana uopšte nije hranio. Jednom prilikom je krotitelj bio odsutan, a jedan pacov je skakutao po korpi. Kobra je znala da je to pacov, pa mu se ovako obratila: «O, pacove, maharadžo! Ti si tako dobar i plemenit. Zbilja, ti si kralj čitavog životinjskog carstva. Budi tako ljubazan da me obaspeš svojom milošću!» Čuvši to, pacov reče: «Ko si ti što govoriš iz korpe? Nisi li ti kobra, moj najveći neprijatelj? Zašto mi tako laskaš?» «Ja ti ne laskam, o, care careva», odgovori kobra. «Evo kunem se da nikada više neću ni pipnuti nijednog pacova. Stoga, budi milostiv prema meni.» Zadovoljan poniznim držanjem kobre i pohvalnim rečima koje je izgovorila, pacov reče: «O, kobro, u pravu si; sada sam ja car careva, jer sam izvan tvoga domašaja. Fino su te strpali u ovu korpu. Gode mi tvoje reči. A sada reci šta mogu da učinim za tebe.» Kobra uzvrati: «Neka moj račvasti jezik uvek opeva tebe, maharadžo! Molim te da napraviš malenu rupu na vrhu korpe. Ti to možeš da središ za minut; i to je jedina usluga za koju te preklinjem.» «Pih!», reče nadmeni pacov, «zar si zbog tako male usluge bila toliko ponizna prema meni? Ja ću to obaviti za tren.» I pacov se odmah bacio na posao. Još pre nego što je rupa bila dovršena, kobra iskoči iz korpe i odmah proguta pacova, a zatim pobeže iz krotiteljevog stana. Usput naiđe na krotitelja i ljuto ga ujede, tako da ga je njen otrov usmrtio.
Krotitelj zmija je sadaka. Zmija je pokvareni um – niski nečisti um pun poročnih samskara i vasana. Korpa je malo tapasje (isposništva) i sadane koje sadaka čini da bi poročne samskare držao pod kontrolom. Pacov predstavlja ono malo dobrih samskara stvorenih u umu koji je još uvek opterećen privrženošću raskoši i čulnim užicima. Dakle, pacov ovde ima dvostruku ulogu.
Uz veliki trud sadaka ''hvata'' poročni um i stavlja ga u korpu tapasje i sadane. Poročne samskare su izgladnele zbog sadakinog odbijanja da ih nahrani višaja-bogom (čulnim užicima), i sadaka smatra da će na taj način uskoro potpuno ovladati umom i pokoriti ga svojoj volji. Ali, dok je on odsutan, tj. kada mu budnost malo popusti, umu se približava objekt svetovnog zadovoljstva. Poročni um uživa unutra, i pokušava da se sprijatelji sa objektom. Ali, donekle prosvećeni intelekt kaže: «Ti pokvareni ume, ti si moj zakleti neprijatelj; kako onda možeš da pomisliš da ću te osloboditi ovih ograničenja samouzdržavanja? Zar da ti dozvolim da se ponovo prepustiš čulima?» Međutim, poročni um je prepreden. On veliča objekt svog užitka slikajući ga božanstvenim bojama. «Ti za mene uopšte nisi iskušenje! Bogatstvo je oruđe za služenje i milosrđe. Žene su moje božanske majke. Uživanje je samo nadnica koju dajem ovome telu koje neprekidno radi za sreću čovečanstva. Zakleo sam se da više nikada neću povlađivati čulima.» Puko licemerje!
Um se zaklinje da nikada neće zgrešiti, da neće povlađivati čulima, čak i ako bi bio oslobođen od ograničenja samouzdržavanja. U samouzdržavanju nastaje rupa; stvoren je kanal za tek delimično obuzdani um da poteče ka objektima čula. Pokvareni um prvo će sebi priuštiti dobar obrok od malene viveke koja se pojavila u sadaki, pre nego što se prepusti čulnim objektima. Zatim, dok beži – a prirodna poročna snaga uma sada je udvostručena zbog izgladnelosti čula i potiskivanja želja – pokvareni um nezadrživo napreduje i ubija sadaku. Sadaka umire zbog manjka budnosti, i zbog male rupe nastale u njegovoj sadani i tapasji kontaktom niskoga uma sa čulnim objektima.
O, aspirante! Čuvaj se. Čuvaj se. Čuvaj se. Ne umanjuj svoje napore, svoju sadanu, niti tapasju, ni za jedan sekund. Drži se svoje rešenosti. Kreći se ka svome Cilju.