Parabola o zamindarevoj palati

Krupni veleposednik (zamindar) izgradio je prekrasnu palatu. Da pokaže svoje bogatstvo, ukrasio je palatu svim skupocenim umetničkim i arhitektonskim rešenjima koje su tadašnji umetnici i arhitekte mogli da zamisle. Palata je bila završena, i bila je bez premca. Ceremonija otvaranja održana je sa svom mogućom pompom i raskoši. Zamindar je pozvao mnoge uglednike na ovu priredbu. Neki su se divili slikama koje su ukrašavale zidove, neki freskama na samim zidovima, neki su hvalili izvanrednu konstrukciju dvorana, a neki umeće sa kojim je izrađen svaki prag. Jedino je inženjer koji je bio odgovoran za izgradnju palate bio ćutljiv. Zamindar ga zapita: «Pa, prijatelju, zašto si tako ćutljiv? Čemu se ti najviše diviš u ovom raju koji je nastao zahvaljujući meni, a u čijem si oblikovanju ti imao tako izvanrednu ulogu?»
«Oprosti mi, maharadžo; privremeno sam sasvim izgubio svest o okruženju. Dok sam razmišljao o veličanstvenosti palate, svojim mentalnim okom video sam dva snažna vola kako kruže oko mešalice za kreč. Veoma cenim njihovu službu. Sva slava ove prekrasne građevine pripada njima. Šta bi sve ove arhitekte, inženjeri i umetnici postigli da ta dva vola nisu strpljivo kružila oko mešalice za kreč, teško radeći na zadatku proizvodnje najboljeg kreča neophodnog za izgradnju?»
U svakom zamašnom poduhvatu ima divnih stvari koje privlače pažnju. Ima zanosnih stvari koje izazivaju strahopoštovanje i zadivljenost u vašem srcu. U uzbuđenosti divljenja ovim blistavim objektima, skloni ste da zaboravite tihu, nerazmetljivu, nesebičnu službu koju izvode dinamični radnici koji su vam pomogli da ostvarite zadatak. Njima pripada istinska slava.