Parabola o tropskoj voćki u dvorištu

Veliko džek-drvo u čovekovom dvorištu beše prepuno plodova. Čitavo je, od tla pa do najviše grane, bilo krcato plodovima. Poput nekog koga je opseo zli duh, čovek više puta žurno izleće iz kuće ka drvetu. Dodiruje stablo, ali površina je neprivlačna, te ga sa gađenjem napušta. Ranije je bio primetio jednu palmu daleko od kuće, pa sada kilometrima po vrućini pešači do nje, i najzad staje ispred drveta. Njegova je žudnja dostigla vrhunac. Mami ga nekoliko sićušnih plodova koji vise na vrhu drveta, i on hoće da ih se domogne. Brzo pokušava da se uspne, ali pada na žbunje bodljikavih krušaka i trnje mu se zabada svuda po telu. Ne obeshrabrivši se, i dalje pokušava da se popne na drvo. Njegova kora je gruba i oštra, i dodatno ga ozleđuje. Ali on ne mari. Dok se penje, mnoštvo otrovnih mrava koji ujedaju poput đavola grize ga po celom telu. Nekako uspeva da stigne do vrha, tolika je njegova mahnita strast za tim sitnim plodovima, koji su okruženi stotinama pčela. Kada položi ruke na plodove, one ga besno bodu. Uprkos tome, on pokušava da ih zgrabi, ispuštajući pri tom više od polovine plena. Kreće da se spušta sa ostatkom, i pri tom mu ispada još nekoliko plodova. Konačno seda na zemlju da uživa u onome što mu je ostalo. Na svoj užas otkriva da najveći deo ovih neuglednih plodova predstavlja tvrda ljuska, a zatim treba odbaciti čak i koru. U voću je vrlo malo mesa, i čovek ga sa gađenjem baca od sebe. U trenu dolazi sebi, i počinje da oseća jake bolove. Ubodi trnja, otrovnih mrava i pčela, i posekotine od oštre kore stabla – sve ga to istovremeno muči. Prošlo je već nekoliko dana od kada je napustio dom. Sa iscepanom odećom i telom koje krvari, on kreće kući... da bi ustanovio da ga je otac sve vreme čekao sa ukusnim džek-plodovima. Mladi čovek posrćući ulazi u kuću i pada pred očeve noge. Ništa ga ne pitajući, otac mu daje novo odelo, vadi mu trnje iz tela i melemom prekriva rane, sve vreme ga hraneći voćem slatkim kao med. Mladićeva sreća je potpuna. On spokojno spava u očevom krilu.
Slično tome, čovek se ne osvrće na fontanu večnog blaženstva koja je usred njegovog srca. Uplašen je očiglednim početnim teškoćama u sadani. Neće da raseče tu grubu spoljašnjost i uživa u najvišem blaženstvu, iako ga je gladan. Beži od kuće i od tog drveta koje donosi najbolje plodove. Po užarenom pesku samsare on trči tamo-amo. Na jednom mestu pada u bodljikavo grmlje sramote; na drugom udara o stenu neuspeha. Zaljubljuje se u ženu. Koliko mnogo žrtava – bezbrižnog života, slobode od brige i želje – mora da prinese pre no što joj priđe! Primamljen prividnim užitkom on podleže strasti.
Dok se penje uz to drvo bračnog života, hiljade briga o hranjenju dece i nalaženju novca za ženinu odeću i nakit ujedaju ga svuda po telu. Ali, on i dalje teži ka rđavom cilju. Ustremljen je ka beznačajnom plodu čulnog užitka. Kada ga se domogne, nekoliko užasnih bolesti ga spopada. Razboljeva se od svih njih i, grčeći se od patnje i bola, shvata da mu svet neće dopustiti da uživa ni u najmanjem užitku za koji je mislio da mu je u šaci. I tada počinje da traži izlaz.
Dok se spušta sa stabla porodičnog života, oštre ivice zahteva poverilaca i rođaka cepaju mu odeću i nanose modrice. Napušten je, sa dronjavom odećom i telom koje krvari na stotinu mesta, bez snage. Umoran, seda na čas i ispituje plodove koji su mu zadali toliko nevolje. Većim delom to je tvrda ljuska (neprobojno i nedokučivo srce žene, koje njenoj ljubavi pruža privid veličine, bez ikakve stvarne suštine u sebi!), a deo toga je samo koža. Kada se sve to odbaci, ne preostaje praktično ništa – izuzev posekotina i modrica, ujeda i uboda, poderanog odela i iznurenog tela. Sa krajnjom odvratnošću, čovek odbacuje to obmanjivo voće i trči svome domu.
Tamo ga čeka Guru, sa ukusnim voćem mudrosti, isečenim i spremnim da bude posluženo. On mu briše suze, leči rane i snabdeva ga novom odećom odricanja i pobožnosti. Mladi čovek pada pred Guruova stopala i bezbedno počiva u njegovom krilu. Sa najvišom ljubavlju i samilošću, koje mogu teći samo iz Guruovog srca, Guru hrani sledbenika slatkim medom mudrosti, Atma-đnanom. Probuđen u svome najdubljem Jastvu, čovek spava za poslove sveta i uživa u veličanstvenom besanom snu samadija.