Parabola o sviraču na đalatarangi i njegovoj čaši

Siromašni svirač na đalatarangi (instrument za čije sviranje se koristi voda) uživao je svirajući u svojoj trošnoj kući, kada je kiša počela da pada. Kroz krov koji je propuštao vodu, curilo je pravo na njegovu glavu. Ali, njemu to uopšte nije smetalo. Odmah je uzeo jednu od čaša na kojima je tako dugo svirao, i stavio je na glavu. Voda je curila u čašu, a on je nastavio da svira kao i do tada, dok kiša nije prestala, a tada je samo sklonio čašu sa glave i nastavio da svira.
Siromaštvom pogođeni muzičar može se uporediti sa mladićem koji nije obilno obdaren duhovnim samskarama. Zgrada u kojoj on živi, tj. telo, nije dovoljno jaka da odoli prirodnim silama; energija curi kroz njene prilaze. Kao bramačari, on proučava Vede i svete spise u Gurukulu. Raspolaže intelektualnim razumevanjem velikih duhovnih istina. Ali, kada sasvim odraste, dolazi do silovitog pljuska prilika pogodnih da čula postanu plen prirodnih sila. Međutim, on nije odvučen sa ispravnog puta. Otkriva da se među šastrama (svetim spisima) koje je proučavao nalaze i neke koje preporučuju grihastašram (porodični život) za mladića njegovog temperamenta. Tako se on ženi. Mada to podrazumeva nošenje bremena porodice, ipak ga spašava od veće opasnosti. On i u grihastašramu nastavlja sa muzikom sadane. Kada kiša nagona za čulnim užicima prestane, on se odriče sveta i nastavlja svoju muziku sadane, ne morajući više da nosi breme porodice na glavi. On je zaista mudar čovek.