Parabola o strpljivom siromahu

Bio jedan bogati stari plemić koji je živeo u velikoj palati. U blizini je živeo i jedan siromah u trošnoj kolibi, i prehranjivao se mrvicama hrane koju su drugi bacali. Uprkos tome, on je uvek bio vedar i nije se žalio na svoju lošu sreću.
Jednom se dogodilo da siromah dugo nije imao ništa da pojede. Zato je otišao bogatom plemiću da zatraži pomoć. Stari plemić ljubazno ga je primio i upitao za razlog njegovog dolaska. Siromah reče da već danima ništa nije jeo i da bi bio jako srećan ako bi dobio nešto hrane. «Je li to sve?! Dođi, sedi!», okuraži ga plemić pa doviknu nekome: «Momče! Veoma važan gost došao je da obeduje sa mnom. Reci kuvaru da smesta spremi ručak, i donesi vode da operemo ruke.»
Siromah je bio iznenađen. On je već čuo da je plemić srdačna osoba, ali ipak nije očekivao takvu dobrodošlicu. Bio je prepun hvale za svoga domaćina. Plemić ga naglo prekinu i reče: «Nema na čemu, prijatelju. Sedimo i uživajmo u hrani.» Pa poče da trlja ruke kao da ih neko poliva vodom i zapita siromaha zašto i on ne opere svoje ruke.
Siromah nije video ni momka ni vodu, ali odluči da treba da učini što mu je rečeno, te se pravio da i on pere ruke. «A sada pređimo na ručak», reče plemić, i poče da naručuje razna fina jela. Ali nije bilo traga ni hrani niti ikakvom donosiocu.
Onda plemić reče siromahu: «Tako prekrasna gozba je pred nama. Samo se posluži, prijatelju. Moramo pojesti sva ova ukusna jela.» I pravio se da jede iz zamišljenih tanjira.
Siromah je bio slab od izgladnelosti, ali je sačuvao prisebnost. Nije dopustio da ga očajanje savlada. I on se pravio da jede sa praznog stola. Plemić bi povremeno uzviknuo: «Ala je ukusna ova supa! A i kari je fantastičan, zar ne, prijatelju?» Siromah je odgovarao: «Svakako, kako da ne!» «Zašto onda ne bismo uzeli još», pravio se plemić da dodaje neka zamišljena jela siromahu i pitao ga jesu li ukusna.
Iako stravično gladan, siromah se beskrajno zahvaljivao svome domaćinu i izjavljivao da nikada u celom svom životu nije imao tako izvanrednu gozbu. Nije pokazivao ni najmanji znak žaljenja. Uspevao je da zadrži veseo izraz lica bez ikakve izveštačenosti, kao da je sve bilo stvarno.
Plemić je bio darežljiva osoba, čovek milosrdne naravi. Hteo je da proveri hoće li siromah podleći očajanju. Čuo je da je ovaj poznat po tome što nikada ne gubi strpljenje. Smatrao je da tako zadovoljna, vedra osoba ne treba da gladuje i trpi siromaštinu. Ali, imao je svoje sumnje, pa je rešio da ga lično stavi na probu. I otkrio je da je sve što se govorilo o njemu bilo tačno.
Tada plemić pljesnu rukama i svita slugu uđe sa slasnim jelima koje je on pominjao. Na sto je postavljen majstorski pripremljen ručak, i siromah ovoga puta nije morao da se pretvara. Sa zadovoljstvom je obedovao sa plemićem.
Kada su završili obrok, plemić reče: «Prijatelju, ti si čovek beskrajnog strpljenja. Ti dobro znaš kako da sa svime budeš zadovoljan i da vedro podnosiš zlu kob. Ti si čovek kakvog sam tražio da upravlja jednom od mojih farmi. Od sada treba da živiš sa mnom.» I siromah više nije morao da trpi oskudicu.
Iz ove priče čovek može da izvuče nekoliko pouka. Kada je siromah otišao kod bogataša, on nije tražio nikakvu milostinju koja bi mu omogućila da nekoliko dana živi bez prošnje. To pokazuje da nije bio pohlepan. Živeo je u sadašnjosti. Hteo je nešto hrane i to je i zatražio. Da je tražio novac, dobio bi ga i potrošio za par dana, a potom bi se vratio prethodnom siromaštvu. Nije tražio ništa osim onoga što mu je odmah bilo potrebno, i to je popločalo put njegovoj dobroj sreći, zapošljavanju na bogataševoj farmi.
Kada je bio šikaniran od domaćina izmišljenim jelima, on nije izgubio strpljenje uprkos velikoj gladi. U suprotnom, bio bi zamoljen da izađe i izgubio bi i obrok i neočekivanu službu.
Takođe se nije žalio na svoju lošu sreću niti je oplakivao svoju sudbinu kao što bi to običan prosjak činio pred bogatašem.
Dakle, pouka je u tome da treba biti stpljiv i sve iskoristiti na najbolji mogući način. Čovek treba da nauči da vedro podnosi nedaće, da učini sve što je moguće, moli se Bogu i veruje u Njegovu milost. Nikada se ne treba žaliti na svoju zlu sreću. Kako seješ, tako ćeš požnjeti. Stoga nema svrhe oplakivati zlu sudbu. Čovek treba da nauči kako da stekne hrabrost i da svoju sudbinu gradi sopstvenim trudom.
Strpljenje je zlatno. Bez njega bi život bio potpuna propast. Važna poenta ove priče je u tome da čovek, kada ide nekome zbog bilo kakve usluge, treba da bude spreman da mu se prilagodi ako namerava da bilo šta dobije od njega.
Pohlepa i milost Božja ne idu jedno sa drugim. Tamo gde je pohlepa teško da može biti dobre sreće. Treba naučiti živeti u sadašnjici, i ne tražiti ništa više od onoga što ti pripada.
Sa strpljenjem, vedrinom, zadovoljnošću i ljubaznom naravi, čovek treba da nauči da što je moguće bolje iskoristi okolnosti u kojima se nalazi.