Parabola o putniku i njegovom prtljagu

Jedan seljak nikada ranije nije putovao vozom. Primio je telegram od svoje žene koja je boravila u jednom drugom, udaljenom selu, u kojem je pisalo da je jako bolesna i da želi da ga vidi i razgovara sa njim. Seljak je požurio ka železničkoj stanici i kupio kartu, ušao u voz i započeo putovanje. Nažalost, nešto dalje od stanice pruga je bila u popravci, pa se voz tuda veoma sporo kretao. Seljak je ranije video kako voz povećava brzinu, i nije mu bilo jasno zašto sada mili tako sporo. Bio je nestrpljiv da stigne do ženinog sela. Počeo je naporno da razmišlja i na kraju ustanovio: «Kakva sam ja budala! Ne samo da sam ja sam teret za voz, nego sam još zadržao i svoju prostirku i sanduk kao dodatni teret. Samo zbog toga voz ide ovako sporo.» Odmah je podigao svoj sanduk i prostirku i metnuo ih sebi na glavu – na uveseljenje ostalih putnika.
Slično tome, čovek se ukrcava na ovaj voz života na zemlji. On sam je nošen nekom nevidljivom silom. Ali, njegova supruga (sreća) je u ozbiljnoj opasnosti i on želi da brzo stigne do nje. Stvari se ovde ne odvijaju uvek onako kako bi čovek želeo. Nestrpljivi čovek misli da će, ako preuzme odgovornost za svoju porodicu i decu, za svoje poslove i domaće brige, i položi je sebi na glavu, pre stići do svoga odredišta – sreće. On zaboravlja ili nije upućen u činjenicu da je u svakom slučaju voz ono što nosi i njega i sav teret, koji može da stavi ili sebi na glavu ili na pod kupea. Bog je zaštitnik svih. Pa ipak, glupan misli da je on odgovoran za svoju ženu i decu, za svoju kuću, posao i imetak.