Parabola o pušačima opijuma i mesečevom odrazu

U noći obasjanoj mesečinom tri pušača opijuma skitala su u potrazi za vatrom da zapale svoje cigare. Lutajući tako, stigli su do obale reke. Mesec se odražavao na blago zatalasanoj površini vode, sijajući poput vatre. Poslali su jednog od njih da zapali parče drvenog uglja na toj 'vatri'. On je prišao reci i stavio ugalj na talasiće, ali je ustanovio da se ugalj nikako ne zagreva. Morao je da se vrati neobavljena posla. Ostala dvojica su ga grdila govoreći da je trebalo da ode malo dalje, pošto vatra nije bila toliko blizu. Sledeći je pošao da to uradi. Ušao je u reku malo dublje, ali se svejedno vratio bez uspeha. Treći je, ubeđen da je najpametniji, otišao sve do sredine reke, ali vatre nije bilo. I on je morao da se vrati ne postigavši nikakav uspeh u svojim nastojanjima.
Priroda samsare slična je toj prividnoj vatri. U noći neznanja đive drogirane opijumom želja tragaju za prolaznim zadovoljstvima. Te želje formiraju stvarne karme koje prikivaju individualne duše za zemaljsku ravan. Čulni užitak je samo odraz Satćidanande. Sve dok ta tajna nije otkrivena, đive trče za prividnim stvarima smatrajući ih za prave. Osoba može da sakupi mnogo činjenica o pojavnom univerzumu i da se hvali da zna više od svojih predaka, ali takvo je razmetanje isprazno. Onaj koji odlazi do sredine reke da pripali drveni ugalj nije manje budala od onoga koji je ostao na obali.
Istinski zna jedino onaj koji zna mesec, a ne njegov odraz. Istinski zna jedino onaj koji zna uzaludnost čulnih užitaka i varljivost univerzuma. Sve je ovo isključivo Satćidananda. Razlike postoje jedino usled avidje ili neznanja. Bramavid (znalac Boga, Bramana) prelaženjem s one strane avidje postaje Braman lično.