Parabola o prostitutki i njenom ljubavniku

Jedan čovek bio je veoma zaljubljen u prostitutku. Provodio bi jedva jedan sat u svome domu, koliko da uzme izvrsno jelo koje mu je spremala njegova odana supruga. Nikada je ne bi ni pogledao, i s vremenom je gotovo i zaboravio da ima ženu, osim u vreme obroka. Imao je jako dobrog prijatelja koji mu je želeo dobro i koji ga, uviđajući da ovaj srlja u propast, jednoga dana povede u stranu i reče mu: «Prijatelju, ti znaš koliko te ja volim. Zato te molim da odustaneš od odlaženja prostitutki.» «Zašto? Ona je tako dobra prema meni i tako je lepa. Ona je sam moj život. Ne mogu ni da zamislim uživanje bez nje, niti život bez njenog posedovanja.» Prijatelj mu ponovo reče: «Ja imam jako dobar razlog što tražim da digneš ruke od nje. Pažljivo pregledaj njeno telo onako kako ti ja kažem, i otkrićeš da ima užasnu bolest. Veza sa njom učiniće da i ti podlegneš toj bolesti. Zbog toga je napusti.» Čovek je smesta odjurio do prostitutke i pregledao je onako kako ga je prijatelj uputio. Otkrio je da je ovaj bio u pravu. Tog trenutka um mu je ispunila odvratnost prema njoj. Pobegao je iz njene kuće rešen da više nikada ne prođe njenom ulicom. Njegova supruga čekala ga je kod kuće. Pružala mu je nezaraženo zadovoljstvo čitavog njegovog života. Kasnije, čak i ako bi se, usled snage stare navike, dogodilo da prođe ulicom u kojoj je prostitutka živela, ona sama bi zabravila vrata i utrčala unutra, da je on ne bi u besu ispsovao i obznanio njenim ostalim redovnim posetiocima da ima opaku bolest. Čovek je, nakon toga, stalno uživao u prosvećujućem društvu svoje supruge i u čistoj sreći.
Sličan je slučaj sa čovekovim preobražajem. U njegovom se vlastitom srcu nalazi beskrajno blaženstvo. Ali, on ne mari ni da pogleda na svoje Jastvo; čak ne zna ni da Ono postoji! Sve vreme je posvećen maji, objektima čulnih užitaka. Samo nakratko – za vreme dubokog sna – vraća se svome unutarnjem Jastvu i uživa u miru i sreći; ali ni tada ne obraća pažnju na Jastvo, i ne shvata da je Ono tu. Oči su mu oslepljene neznanjem. Tada mu samorealizovani mudrac prilazi kao njegov najdraži prijatelj i dobrotvor, i kaže mu: «O, čoveče, odbaci ovu maju; napusti čulne užitke. Gle, u odajama tvoga srca boravi najviše blaženstvo. Idi tamo i uživaj u beskrajnoj sreći.» Ali, čovek uzvraća: «Kakve su to gluposti!? Kako može biti sreće izuzev u objektima čula? Ja iz njih izvlačim krajnje zadovoljstvo, i uopšte ne mogu da živim bez njih. Kako da ih odbacim?» Ali, mudrac moli neznalicu: «Prijatelju, shvati, ja imam itekako dobar razlog što od tebe tražim da napustiš te čulne objekte. Oni imaju veliku manu. Propadljivi su i šire zarazu beskrajne patnje. Pomisli na bolest, pomisli na starost, pomisli na smrt, jer to su osobine čulnih objekata. Kada traćiš svoj život na njih, i ti obolevaš, stariš i umireš. Odbaci ih i uživaj u besmrtnosti i večnom blaženstvu.» Tada čovek seda na mirno mesto i razmišlja o rečima mudraca. Spoznaje Istinu. Proteruje čulne objekte iz svoga uma. Trči natrag svome domu – sedištu Jastva – i tamo uživa u trajnom miru i večnom blaženstvu. Ponekad, zbog snage ranijih samskara, može čak jako da se približi istim starim čulnim objektima; ali, sada maja beži od njega, da ne bi, kada ona počne da ga zavodi, otkrio njenu narav drugima i tako ih sprečio da postanu njene žrtve. Uživajući tako u blaženstvu Jastva čitavog svog života, on na kraju biva oslobođen.