Parabola o ovcama i vuku

Čovek je čuvao veliko stado ovaca. Sedeo je na malom brežuljku i terao sve vukove koji su pokušavali da se približe stadu, čak i kada su bili na velikoj udaljenosti. Spuštalo se veče, i čovek je ovako razmišljao: «Tokom celoga dana odlično sam izlazio na kraj sa vukovima; nijedan nije uspeo ni da se približi stadu. Neće se ništa dogoditi ni noćas. Vukovi možda uopšte neće doći, a čak i ako dođu savladaću ih.» Pala je noć. Kad god bi vukovi zaurlali blizu stada, čovek bi povikao i zamislio da su pobegli. Uprkos tome, vukovi su tokom noći bili zauzeti odnošenjem ovaca. Kada je sunce ponovo izašlo, čovek je ustanovio da su mu odneli više od pola stada. Postao je mudriji i, još dok je sunce sijalo toga dana, snabdeo se ogrevom i zapalio veliku buktinju pri čijoj plamtećoj svetlosti je mogao sve jasno da vidi i da drži vukove podalje od stada.
Isti je slučaj i sa sadakom. Sve dok se nalazi u živom prisustvu sunca svoga duhovnog učitelja, u stanju je da čuva ovce svojih duhovnih samskara da ih ne prožderu vukovi poroka. Obmanuti sadaka umišlja da je, pošto je bio u stanju da sačuva ovce od vukova u prisustva sunca svoga Gurua, neprobojan za greh. Misli da mu se gresi neće više ni približiti! Izlaže se opasnosti i udaljava se od učitelja, umišljajući da je đivanmukta (oslobođena duša). Drži vatrena predavanja napadajući greh, poročan život i maju. Međutim, u tami neznanja koja se ispoljava u odsustvu Gurua, sadaka gubi većinu svojih vrlina. Vukovi poroka, na koje je sve vreme vikao, bešumno ulaze u njega i kradu najveći deo njegove pobožnosti i vrline. Zatim, kada se vrati Guruu (ako, Božjom milošću, vukovi poroka nisu pre toga progutali i njega), otkriva da je izgubio mnogo od svoga duhovnog bogatstva udaljivši se od Gurua. Postavši razboritiji, on sada radi na tome da stekne gorivo sadane, jame i nijame (etičke norme, kontrola uma i čula, i dr.). Još dok je u živom prisustvu svoga Gurua, on pali buktinju rasuđivanja. Kada je ona zapaljena, mrak mu više ne prilazi, niti ga vukovi poroka uznemiravaju. Tek tada je on stvarno jogi i đivanmukta, i svetlost Gurua tada zauvek blista u njemu i kroz njega.