Parabola o netrpeljivoj posvećenici

Jedna budalasta posvećenica posedovala je zlatni kip Bude, koji je nosila sa sobom gde god da je išla. Tokom svojih lutanja, stigla je u jedan manastir u kojem su se nalazile stotine kipova Bude. Ali, njoj se nisu dopadale druge Bude, volela je samo svoga Budu. Uvek kada je palila mirisni štapić pred svojim Budom, smetalo joj je što taj dim stiže i do drugih. Navukla je zavesu oko kipa. Za nekoliko meseci njen je Buda potamneo i postao smrknut, dok su drugi još sjajnije blistali.
Sličan je slučaj sa uskogrudim osobama. One ne poštuju tuđu veru. Ali, kao što reka bez pritoka trpi nestašicu, tako i njihovoj veri nedostaje snaga i umire preranom smrću. Čovek treba da razvije srce koje će prihvatiti i druge vere. Religija koja sve prihvata i ni sa kim se ne bori je istinska religija. Samo će takva religija opstati, dok će druge iščeznuti poput mehurova. Ta trajna religija je religija istine, čistote, nenasilja i ljubavi.