Parabola o mladićevoj blagodati

Bio jednom jedan mladić koji je živeo u selu blizu hrama. Voleo je Boga samo zbog prašada i zbog zvonjave zvona. Njegova ljubav prema Božanskom bila je naivna i neznalačka. Mislio je o izrezanom i ustoličenom kamenu kao o Bogu. Poštovao bi ga kao takvog i molio mu se: «O, Bože! Daj mi sve što poželim i kada god to poželim. Osećaću se jako srećnim i beskrajno obaveznim Tebi zauvek.» Izuzev ove, nije znao nijednu drugu molitvu.
Jednoga dana Gospod mu se, veoma zadovoljan njegovom prostodušnom i iskrenom posvećenošću, pojavio u snu i upitao ga: «Hoćeš li da ti sve bude po volji i da ti se želje ispunjavaju sve do penzionerskog doba a da posle toga ne bude nikoga da ti pomogne, ili želiš bezbrižan, srećan život monaha koji prosi i ima samo po koji zalogaj svakog dana, dovoljno odeće i krov nad glavom?»
Usled prirodne zablude mladosti, mladić reče: «Gospode! Izabrao bih ono prvo.» I Gospod mu to dade. Čovekova radost nije znala za granice. Mislio je da će biti srećan dobijajući sve što mu treba u željenom trenutku. Jadničak! Jednom se molio: «O, Gospode! Podari mi valjano obrazovanje bez ikakvih prepreka.» I odmah ga je dobio.
Zatim: «O, Bagavan! Dopusti mi da uživam u ženi i deci. Imam strašnu potrebu za brakom. Pobrini se za moje telesne udobnosti.» Gospod je i to odobrio.
Pa, posle nekog vremena: «O, drago proviđenje! Želim da idem u Badrinat. Budi tako dobar da se pobrineš za moj slučaj i obezbediš mi sve potrepštine.» Gospod reče: «U redu. Uzmi svu potrebnu opremu, odeću, novac i ostalo.»
Posvećenik se naduo od ponosa i s vremenom počeo čak i da naređuje Gospodu. «O, Ti, Devadev! Učini me Tvojim gospodarem.» Gospod, unapred pogodivši njegovu želju, nestade kako bi izbegao da odbije da se odazove.
Tako su prolazile godine. Što mu je više želja bilo ispunjavano, to više je čovek tražio. Gospod je želeo da mu usmeri um ka sebi, pa ga je, učinivši da ovaj zaboravi na sporazum o uslovljenosti njegovih usluga, naveo da njegov poslednji zahtev, kada se već primaklo doba penzionisanja, bude: «Gospode moj! Moje su godine na izmaku. Supruga mi je postala stara i ispijena, nemarna i bezosećajna. Deca su mi u inostranstvu. Ali, moj um je još uvek sklon da uživa u životu pošto mi je ostalo još samo nekoliko godina. I dalje želim da se naslađujem životom do mile volje pre no što napustim ovo telo.» I Gospod mu reče: «Neka ti želja bude ispunjena.» Čovek je onda vodio nepromišljen, raspustan život kako ne bi propustio ništa od onoga što mu je preostalo. Nije bilo dana ni noći bez čulnih užitaka. Njegov je ljubavni život sav bio usmeren na naslađivanje. Ali, nastupila je neizlečiva bolest. Nijedan dan mu nije prolazio bez plakanja, urlanja i glasne vike. Nije bilo nikoga da mu priđe ili mu pomogne. Izlapeo je. Nastupilo je doba mirovine; stigli su prokleti dani.
Plakao je i cvileo i na kraju rešio da okonča svoj život skokom sa mosta daleko od svog sela, sa nabujalom rekom ispod. U gluvo doba noći zaputio se tamo bauljajući po mraku. Još jednom je prokleo sebe što nije napravio suprotan izbor kada je u snu tražio blagodat. Izlivši još jednom svoje srce pred Njega, bio je spreman da u deliću sekunde nepromišljeno skoči, kada je osetio snažno neodoljivo potezanje otpozadi. Niko se nije mogao videti ni levo ni desno, ni pozadi. Okrenuvši se oko sebe u nastupu raspomamljenosti i gađenja, i potpuno preplavljen žalošću i razočarenjem ugledao je u daljini plamteću vatru. Sada je osećao magnetsku privlačnost da u njoj završi život, mada nije znao zašto je to tako. Iznutra je osećao da ga neko zove, i pošao je prema vatri. Usput je nagazio na migoljeću, gmižuću zmiju. Upalio je šibicu. Gle! Nije to bila zmija već konopac, pa je prokleo i sebe i Boga što je propala još jedna prilika da zagrli smrt. Produžio je napred prema vatri. Pošto joj se žurno približavao ne mareći za svoj život, svetlost je dobijala na intenzitetu sjaja sa svakim njegovim korakom. Međutim, što je duže hodao, vatra se činila sve daljom. Bližila se zora. Ponovo je pomislio da se baci u bujicu, ali gle!, kada je stigao na lice mesta vatra je nestala i isposnik blistavog lika se pojavio iz unutrašnjosti kolibe i rekao: «Život nema za svrhu sračunatu smrt. Kakva si ti neznalica kada pokušavaš da završiš sa sobom! Odbaci tu pomisao. Nisam li tražio od tebe one noći da biraš između ostvarenja želja kako i kada ti se javljaju, dok ne bude nikoga da ti pomogne u starosti, i srećnog asketskog života lišenog želja? Bar sada nadoknadi štetu. Nema toga čoveka od želja koji bi bio trajno srećan, budući da se želje umnožavaju s protokom vremena. Tajna ispunjenja želja leži u krajnjem odricanju od njih. Žalim te. Otiđi do onog potočića i okupaj se. Sada je vreme bramamurte (praskozorja). Brzo se vrati. Iniciraću te u znanje o Bramanu pomoću kojeg ćeš postati oslobođen od želja i bolesti i biti jedno sa mnom. Sedi pored mene i moli se. Blistaj kao blaženstvo Apsoluta.»
Rekavši to, sadu ga je poslao na potok i zatim iščezao. Kada se vratio sa vode, starac nikoga nije zatekao, ni kolibu ni isposnika. Tu su bili samo hansa danda (palica uzvišene osobe), kamandalu (monaški vrč za vodu), kaupin (tanka tkanina za pokrivanje pojasa) i jelenska koža, i sve se to nalazilo u Omu pored udubljenja od vatre, bez ikoga okolo. Čovek je tražio i tražio sadua, ali uzalud. Vratio se do ognjišta potpuno utučen. Bio je u smetenom raspoloženju i u nedoumici šta da radi. Tada Glas odozgo reče: «Nežno voljeno Jastvo! Ja pomoću svoga blistavog sjaja pomažem onima u nevolji gde god da su. Vatra koju si ugledao sa mosta sam lično Ja. Ja sam ti. Ali, ti nisi Ja. Ja sam u tebi, sa tobom sam i oko tebe. Ne boj se. Uvek me pamti. Vodiću te ka Meni. Nemaš razloga da strepiš. Znam šta ti prolazi kroz um. Želim da postaneš jedno sa Mnom, blistavom vatrom koju si video.»
I čovek je tada razaznao Božju volju po navedenim simbolima i uzeo sanijasu (monaški zavet) da bi ponavljao OM i postao jedno sa OM-om.