Parabola o medu i puzavici

U džungli se nalazilo jedno veliko drvo, a navrh njegove krošnje veoma veliko saće. Ali, bilo je teško popeti se na vrh drveta. Morali su se usecati stepenici u stablu i polako se penjati, a to je zahtevalo veliko strpljenje i inteligentan rad.
Vitka puzavica obavijala je to drvo i prilično uznapredovala u penjanju uz njega. Činilo se da je jaka, iako se opasno ljuljala u vazduhu.
Gramzivi čovek, željan da se domogne meda bez mnogo muke, započeo je uspinjanje uz drvo isključivo uz pomoć puzavice. Bio je suviše lenj da useca stepenike na stablu i verovao je da je puzavica dovoljno jaka da ga odvede do vrha. Kada je bio par metara nad tlom, jak nalet vetra pokidao je puzavicu i čovek je pao i polomio ruke i noge.
Sličan je slučaj i sa onima koji pokušavaju da se popnu uz drvo Božanstva da bi uživali u medu mokše, a to čine uz pomoć puzavice kamja-karmi (dela izazvanih žudnjom), kao što je jagja (obredno žrtvovanje), itd. Put ka mokši ide duž stabla drveta Božanstva. Moraš da napraviš stepenike na njemu uz izvestan napor koji je sadana. Moraš se penjati stepenik po stepenik, počevši od jame, nijame, asane, pranajame, pratjahare, darane i djane, da bi na kraju stigao do vrhunca, tj. samadija. Do njega nema prečice. Ne možeš izbeći odgovornost. Ako se, međutim, penješ uz pomoć kamja-karmi – mada i one izgledaju snažne – one te neće odvesti u visine atmičke velelepnosti. Kada dune vihor sebičnih želja, pohlepe za stvarima ovoga sveta i rajskim užicima, ta puzavica karme će se pokidati i doživećeš težak pad.
O. čoveče, sebična dela neće te dovesti do cilja samorealizacije. Pomoći će ti isključivo nesebična dela. Sadana predstavlja nešto mnogo strožije i nepokolebljivije. Na vrh se možeš popeti samo uz velike napore. Međutim, jednom kada dopreš do vrha, pićeš nektar besmrtnosti i večnog blaženstva.