Parabola o kraljevom snu

Kralj je otišao na počinak u svojoj palati, koju su sa svih strana čuvali stražari. Ni muva nije mogla da uđe i uznemiri kralja. Spavaća soba bila je snabdevena svim mogućim komforom i vladaru ništa nije nedostajalo da može da uživa u blaženstvu dubokog sna.
Ubrzo pošto je legao usnio je san. Jedan šakal je nekako ušao u palatu, napao ga i ugrizao za prst leve noge. U međuvremenu, on čuje da su neprijatelji ušli u njegovo kraljevstvo i sve prisvojili. U strahu počinje da beži, ali nožni prst zadaje mu veliki bol. On trči do doktora radi medicinske pomoći, ali doktor odbija da ga leči jer, iako je bio kralj, nije uz sebe imao para da ga plati, budući da je izgubio kraljevstvo. Beži u šumu kao prosjak. Tamo pronalazi Mahatmu koji mu isceljuje rane. Zahvalnost Mahatmi ispunjava vladarevo srce, i on se tada budi.
San nestaje. Kralj još uvek leži na svome zlatnom krevetu u palati u koju ni muva ne može da uđe. Ustanovljava da nema ni šakala, ni rane, ni njegovog bežanja u šumu. Međutim, milost Mahatme opstaje u njegovom umu i on, mada je sve to bio san i on je to uvideo, zauvek neguje uspomenu na svečevu vidarsku uslugu i iz nje crpi nadahnuće.
Slično tome, điva (individualna duša) je uistinu Vrhovni Vladar univerzuma. U njoj ništa ne nedostaje i ona poseduje najviše blaženstvo – ona jeste blaženstvo. A ipak, kada je veo neznanja nabačen preko nje, ona sanja. U tom je snu ujeda šakal egoizma. Čulni je neprijatelji savlađuju. Nestaje tako dugo uživana sreća; ona doživljava bol i patnju. Trči tamo-amo u potrazi za olakšanjem i za srećom. Ali svi su u svetu sebični i, ukoliko nema trenutne koristi, niko nije spreman da pruži ni čašu vode. Zgađena takvim svetom, điva beži u šumu – ka lotos-stopalima Satgurua. Guru leči njene rane i budi njenu uzvišenu duševnu svest. Probuđena duša shvata sve što se dogodilo kao ništa drugo do dugačak san. Jedino što ostaje je zahvalnost Satguruu koji je iscelio đivu od kobne bolesti rađanja-i-smrti. Guruova upadeša (duhovni savet) i milost jedino su što istrajava kada sve drugo što je bilo deo sna iščezne. Probuđena duša ponovo shvata da je Vrhovni Vladar univerzuma, da se njenoj veličanstvenosti nikada ništa nije dogodilo, da nije bilo ni neznanja ni egoizma, i da ona iz večnosti u večnost nastavlja da bude to isto Jastvo – blaženo, spokojno i besmrtno.