Parabola o dve ptice i Garudi

Predivni Garuda (mitski orao, vozilo boga Višnua) leteo je nebeskim visinama. Dve su ptice sedeći na tlu posmatrale kako uzleće ka nebu i veličanstveno lebdi na neverovatnoj visini. Mlađa ptica osetila je kako joj se talasi očajanja šire srcem. «Kakva je uopšte korist od moga letenja?», reče ona drugoj ptici. «Ako letimo, treba da letimo poput Garude. Ako to ne možemo, bolje da spalimo svoja krila. Ja odsada više uopšte neću da letim.» Starija joj ptica odgovori: «Brate, to nije ispravan stav. I mi imamo krila, i možemo da letimo. Ne treba da se predajemo očaju. Učinimo što možemo. Ima i u tome lepote.» Rekavši to, starija ptica odlete. Mlađa se ptica još nije povratila od utučenosti, kada je naišao lovac i sa lakoćom je uhvatio.
Svetac vazda uzleće u Božansko i lebdi u transcendentalnim područjima božanskog blaženstva. To nije moguće svim ljudima. I pored toga, Bog je svakoga obdario nekim dobrim osobinama i talentima. Mudrost je u tome da ih iskoristite što više možete. Ako to ne činite, podesni ste da padnete kao žrtva tamasa (inercije, lenjosti) i potonete još dublje u okean samsare.