Parabola o dobro zgotovljenoj gozbi

Bio jednom jedan Bramaništa Guru sa jednim svojim učenikom. Obojica su živeli u istoj kolibi. Učenik je propisno proučavao duhovnu literaturu i ovladao njome. Uz to je danonoćno služio Gurua.
Blizina Gurua navodila ga je da misli da je on jedini Guruov voljeni učenik. A to ga je vodilo ka uverenju da ostali učenici, koji su tumarali naokolo i tek povremeno posećivali Gurua, nisu istinski odani Guruu. I sve je to jačalo njegov ego.
Jedne zimske noći, učenik se vraćao u kolibu pošto je obavio neki posao napolju. Iz kolibe je začuo glas drugog učenika, povremenog posetioca. Zakucao je na vrata. Guru je upitao: «Ko je to?» Učenik, kao i obično, odgovori: «Ja sam, molim te otvori mi vrata.» Guru doviknu: «Uživam u dobro spremljenoj gozbi. Nema mesta ni za koga drugog na mojoj gozbi.»
Učenik je pogrešno shvatio Gurua. Pomislio je da je omalovažen i uvređen pred povremeno gostujućim Guru-bratom, praktično neznancem. I zato je, ljutit i uvređen, odmah napustio mesto i besciljno lutao naokolo.
Kako su dani prolazili, njegovo srce, um i ego bili su potpuno sprženi vatrom odvojenosti od Gurua. Njegovo srce i um, kao i samo njegovo biće, bili su dobro zgotovljeni na vatri virahe (razdvojenosti). Zaboravio je na samog sebe i bezmalo je poludeo od Guru-bakti.
Jednoga dana, sasvim iznenada, pojurio je ka Guruovoj kolibi i uporno kucao na vrata dozivajući glasom punim ljubavi: «Gurudev, Gurudev». Sam ton njegovog glasa zatomio je čak i Guruovo uobičajeno i formalno pitanje «Ko je to?» Um mu je bio ispunjen isključivo prisustvom njegovog Gurudeva. Bio je slep za sve ostalo, za njega više nisu postojali ni on ni cela vasiona; samo je Guru postojao.
Guruu je bio dobro poznat glas njegovog učenika. Više nije mogao da čeka. Izjurio je napolje i srdačno ga zagrlio, govoreći: «Upravo uživam u dobro spremljenoj gozbi. Nema mesta ni za koga drugog na mojoj gozbi.»
Bog je sveprisutan i nedualan. Nema mesta ni za koga drugog da postoji pored Njega. U ovom prostranom univerzumu nema mesta za to sićušno čovekovo 'ja'.
Sve dok taj niski ego odoleva, i ti moraš da tumaraš u mraku, trpeći sve moguće tegobe poput toga ponosnog učenika. U takvom te stanju ni to što si religiozan, ni to što obilaziš hramove i mesta za bogosluženje, ni to što se pridržavaš isposništva – ništa od toga ne može te učiniti voljenim od Boga.
Moraš imati ananija-bakti, ljubav za Boga radi samog Boga. Prosto služenje Boga sa mišlju 'Ja služim Boga' ne može postati ananija-bakti.
Kad ti je ego spaljen vatrom virahe, kada su ti i srce i um potpuno skuvani u toj vatri, i kada je tvoja ljubav prema Bogu sasvim zgotovljena na vatri razdvojenosti i postaje Mu prijatna i ukusna, kada, u tom stanju, za tebe ne postojite ni ti ni ovaj univerzum, nego ti jedino On ispunjava srce i um – tada i jedino tada ćeš postati Njegov miljenik. Tada će On pojuriti ka tebi i zagrliti te kao Guru koji grli učenika.
Tada ćete obojica uživati u dobro zgotovljenoj gozbi na kojoj neće biti mesta ni za koga drugog.
Ubij to malo i nisko 'ja' i reci: «O, Gospode! Sve je ovo Tvoje vlastito Jastvo.»