Parabola o detetu i senci

Stariji brat mislio je da je njegov mali braca sam u prostoriji spojenoj sa kuhinjom. Iznenada je čuo detence kako se smeje, igra i priča. U umu mu se stvorila slika lopova koji ulazi u kuću, nudi bebi slatkiše i otima zlatne ukrase kojima su ulepšali bebu. Preneražen, brat je uleteo u bebinu sobu. I šta je tamo zatekao? Beba se igrala sa vlastitom senkom na zidu. Brat je odahnuo i sa velikom ljubavlju zagrlio dete.
Slično tome, svetovni čovek zaposlen u svom svetu, starajući se o potrebama svog želuca, smatra da je sadu usamljeno biće u drugom delu prostrane Božje kuće. Iznenada otkriva da je u saduovom stanu mnogo smeha i 'života'. Svetovni čovek zagnjuren u neznanje zamišlja da je lopov maje ušao u saduov stan i da je, nudeći mu malo udobnosti i komfora, pokrao njegove dragocene ukrase veragje, viveke i duhovne prosvećenosti. Sa tim mislima koje ga proganjaju, svetovni čovek pobliže zagleda sadua. Tada uviđa da se đivanmukta samo igra sa svojim vlastitim senkama. U očima đivanmukte, sve đive u svetu samo su njegove senke. Igrajući se sa njima on intenzivno uživa. Niti je išta stekao, niti je nešto izgubio. To samo svetovni čovek tako zamišlja.