Poglavlje drugo

Najviša svrha ljudskog rođenja

Parabola o dečaku koji je zalivao koren

Otac je poželeo da ispita inteligenciju svoja dva sina. Obojici je dodelio zadatak da paze na po jedno drvo mangoa, obećavši nagradu onome čije drvo donese vrhunske plodove u izobilju. Budalasti dečak ustanovio je da se lišće suši, a da cvetovi rastu na krajevima grana. Brzo se popeo na drvo i pažljivo zalio svaki list. Lišće je i dalje venulo i drvo je na kraju propalo. Mudri dečak, s druge strane, zalivao je koren, i to drvo je bilo zeleno i zdravo i donelo je ukusne plodove u izobilju.
Slično tome, Bog čoveku daje ljudski život da bi proverio razvitak njegove pameti. Budala, željna da dobije nagradu večnoga mira i besmrtnosti, nastoji da udovolji žudnji svojih čula, i da stekne svetovno znanje, misleći da je to pravilan način. I usled toga umire bednom smrću neznalice. Mudrac se, naprotiv, posvećuje kontemplaciji Boga, korena čitave tvorevine, i time stiče sve bogatstvo i znanje univerzuma. Bog je veoma zadovoljan njime i dodeljuje mu nagradu besmrtnosti i večnog blaženstva.