Parabola o dečaku koji je za svaki patlidžan dao rupiju

Jedan čovek imao je dva sina. Jednoga dana obojici je dao po deset rupija i rekao im: «Potrošite tih deset rupija kako vam volja, ali mi donesite plavih patlidžana za večeru.»
Obojica su otišli na tržnicu. Priglupi dečak pokazao je prodavcu povrća novčanicu od deset rupija i rekao: «Daj mi, molim te, deset plavih patlidžana za ovu svotu; moj otac želi dobar obrok večeras.» Prodavac povrća odmah je zapazio dečakovu priglupost, dao mu deset natrulih patlidžana i poslao ga kući.
Pametni dečak otišao je u dućan, pokazao novčanicu i rekao: «Vidi, želim deset najboljih plavih patlidžana po najnižoj ceni. I vrati mi kusur.» Dobio je patlidžane za manje od jedne rupije. Sa dve rupije učinio je puđu u lokalnom hramu i uzeo Gospodov prašad (posvećenu hranu). Pet rupija poklonio je siromašnim dečacima koji su srdačno blagoslovili njega i njegovu porodicu. Za ostatak je kupio najbolje duhovne knjige koje su se mogle naći u knjižari.
Obojica se vratiše ocu i pokazaše šta su doneli.
«Vidi, oče, šta sam ti doneo! Deset patlidžana za deset rupija; mora da su izvrsni», reče glupan i pokaza mu deset trulih patlidžana. Otac ih sa gađenjem odgurnu uz komentar: «Ne samo da si bacio pare, nego si kupio trule patlidžane koji bi pokvarili i druga dobra jela. Kakva si ti budala!» Okrenuvši se ka drugom dečaku, otac upita: «A šta si ti doneo?»
Pametni dečak metnuo je pred oca dobre patlidžane, posvećeni prašad iz hrama i duhovne knjige, i dodao: «Oče, ovo me je koštalo svega pet rupija. Drugih pet razdelio sam na milostinju. Kako su srećni bili siroti dečaci! Poslali su usrdne molitve Gospodu da sve nas blagoslovi. Bog je zasigurno zadovoljan nama.» Otac je toplo zagrlio pametnog dečaka i shvatio njegovu mudrost. «Ti si moj rođeni. Jako sam zadovoljan tobom. Zato te postavljam za jedinog naslednika svega što mi pripada. Ti i ja smo jedno.»
Bog ljudima daje bogatstvo da bi ga valjano upotrebili. Arta (blagostanje) treba da bude tako upotrebljena da zadovolji ostale tri purušarte (čovekova cilja, odnosno interesa) – darmu (etičko ponašanje), kamu (zadovoljenje svih želja) i mokšu (duhovno oslobođenje) – a ne samo jednu od njih (npr., kamu).
Budala, međutim, troši sve svoje bogatstvo, svu energiju i vreme na uživanje u čulnim zadovoljstvima. Ta zadovoljstva koja tako skupo plaća – jesu li to zaista zadovoljstva? Ne, sva su ona bolna i trula u samoj svojoj srži, i sasvim su beskorisna.
Razborit čovek, naprotiv, štedljivo troši na životne potrepštine, a izdašno na one stvari koje podižu i jačaju darmu i donose mu mokšu. On čini milosrdna dela, troši na bogosluženje, itd. Pomoću tog bogatstva on stiče đnanu (duhovno znanje). (On hrani Mahatme i sadue i brine za njihovu fizičku udobnost, kako bi mogli da mu prenose đnanu i brinu za njegov duhovni razvitak.)
Gospod je veoma zadovoljan mudrim čovekom, te ga obuhvata i grli. Oni postaju jedno. Takav čovek nasleđuje božanske aisvarje (ovladavanje događajima i svim objektima želja bez pomoći fizičkih sredstava) i sija kao Njegov božanski naslednik – veliki sveti sida i đivanmukta – na zemlji.