Parabola o dečaku i sveći

Otac i njegov mali sin sede u mračnoj sobi. Sin kaže: «Oče, plašim se ovog mraka. Kako možemo da ga odstranimo?»
«Zapali sveću, sinko.» Dečak zapali sveću. «O, mrak je sada nestao, zar ne, oče?» «Da, sine», odgovara otac.
Sin gasi sveću. «O, opet je mračno, oče. Bojim se.»
«Zapali sveću, sinko.» I dečak ponovo zapali sveću. «O, mrak je sada nestao.»
Tako je on nekoliko puta palio i gasio sveću.
Onda mu otac objasni: «Sine, sve dok je mrak treba da držiš upaljenu sveću. Ako je ugasiš, mrak će te ponovo opkoliti. Ali, kada izađe sunce, sveća ti više nije potrebna. Tada tokom celog dana dobijaš svetlo od te vrhovne svetiljke sveta.»
Slično tome, učenik dolazi Guruu radi uputstva o jogi i dobija dikšu (inicijaciju). On kraće vreme vežba sadanu i malo se duhovno razvije. Zadovoljan što je postigao Vrhovno i ovladao majom, prekida sadanu. I mrak ga ponovo opkoljava! To se nastavlja – ''joga dolazi i odlazi'' – dok ne nauči da bude postojan u svojoj sadani. Tako on drži mrak maje podalje od sebe dok se sunce Atma-đnane ne rodi u njemu. Sa rađanjem sunca vrhovne mudrosti, tama neznanja zauvek iščezava i on se sunča u sahađa (prirodnom, prirođenom) samadiju.