Parabola o čoveku i njegovom konju od blata

Izuzetno pametan mladi čovek pretvorio je svoj bicikl u konja divnog izgleda. Konj je bio napravljen od blata. Kada bi vozio bicikl, izgledalo je kao da jaše tog blato-konja. Nastavio je da se pretvara da je u pitanju veoma rasan konj, koji može da pretrči isto koliko i svaki drugi konj. Odlazio je u rekreativne šetnje sa prijateljima koji su jahali prave konje. Jednoga dana su stigli do rečice i krenuli u njen prelazak. Čovek sa blato-konjem razmišljao je: «Kada se zemljane posude potope u vodu, one ostanu čitave. Tako će i moj konj ostati čitav čak i u vodi. Ja mogu da pređem ovaj potok.» I ušao je u vodu; ali, kada je stigao nasred rečice, blato-konj je onemoćao i raspao se, povukavši za sobom jahača i sahranivši ga u rečno korito. Ostali su shvatili da je konj bio napravljen od nepečenog blata i nastavili svojim putem.
Uz malo bistrine, sadaka napamet nauči neke tekstove i komentare na njih. Glumi da poseduje tajanstvene moći i još tajanstveniju đnanu. Uvek jaše ukorak sa Brama-đnanijima i razgovara sa njima kao da im je ravan. Međutim, put je krcat opasnostima i nevoljama, a taj licemer ne može da izdrži nijedno iskušenje. U ključnom trenutku, njegov razum se gubi, znanje ga napušta, a veragja uzmiče. Njegova veragja nije bila valjano ispečena u vatri viveke i mumukštve. On bedno gine, dok istinski đnaniji i jogiji neustrašivo i radosno savladavaju sve prepreke i opasnosti.