Parabola o braminu koji je izbegao kišu

Stari je bramin šetao cestom kada je počelo da pljušti. Nije imao kišobran, i bojao se da ne navuče prehladu. Oko njega nije bilo nikakvog zaklona, ali je u daljini ugledao dva kulija (kolonijalna radnika) kako nose drveni poljski krevet. Potrčao je prema njima. Pošto je bio niži od njih, smestio se između njih dvojice, sa širokim poljskim krevetom iznad sebe. Ni kap kiše mu nije pala na glavu. Povremeno je malo i pomagao kulijima, ali je preimućstvo za njega bilo mnogo veće od napora.
Mnoge sadake izlažu se jakoj kiši svetovnih iskušenja dok se kreću ka odredištu spoznaje Boga. Oni mudri nalaze razborit način da izbegnu loše posledice tih iskušenja. Otkrivaju da se u njihovoj okolini nalaze ašrami i duhovne institucije kojima upravljaju duhovno ''više'' duše, naprednije sadake i sveci. Pristupajući tim ašramima i ustanovama, izmiču iskušenjima i nevoljama. Napredne duše nose odbrambeni štit pod kojim manje duše nalaze zaklon i tako izbegavaju da propadnu. I ovi aspiranti donekle doprinose ustanovama, ali korist koju izvlače je nešto ogromno u poređenju sa radom koji prilažu. U tome je veličina duhovnih ustanova.