Parabola o blagoslovenom pacovu

Blizu planinskog potoka nalazila se oronula zgrada puna pacovskih rupa u kojima je boravilo mnoštvo pacova. Noću su izlazili u potragu za hranom i obilno se snabdevali u susednoj bakalnici. Skladištili su namirnice u rupe i bili očigledno spokojni. Ali, potok je jednoga dana naglo nabujao i poplavio sve pacove koji su stanovali u rupama. Gotovo trenutno su pocrkali i plutali na površini vode. Kada se voda još jednom obrušila u golemim talasima i preplavila još jednog pacova, na bregu talasa plutao je veliki trupac. Pacov je nekako uspeo da se popne na njega. Bezbedno se spustio niz uzburkanu rečicu pošto je trupac bio veoma velik. Jednu milju nizvodno trupac je bio izbačen na obalu, pa je i pacov bio bezbedno položen na pesak. Dok su ostali izginuli, ovaj blagosloveni pacov jedini se spasao.
Planinski potok uporediv je sa ovom groznom samsarom koja nije ništa drugo do bujica rage-dveše (privrženosti i odbojnosti). Oronula kuća je ovaj maleni blatnjavi brežuljak zvani Zemlja sa nebom kao jedinim krovom, razbijen na delove velikim okeanima, sa ogromnim rekama koje teku posvuda, ponegde visoko u planinskim vencima, a ponegde nisko u nivou okeana. U ovoj oronuloj kući stanuju ljudska bića u pacovskim rupama zvanim gradovi i sela. Nesvesni strašne bujice rage-dveše koja protiče pored njih, ljudi se bave svojim poslom gramzivo gomilajući objekte ovog sveta. Pre ili kasnije nađu se zahvaćeni strujom, bivaju preplavljeni bujicom i ginu. Ali, na toj struji pluta i klada, tj. bakti. I ona izgleda kao da je deo bujice, ali iako deluje kao raga (snažna ljubav), bezbedna je jer se radi o snažnoj ljubavi prema Bogu. Blagoslovena duša brzo staje na tu kladu, na bakti, i struja je neće progutati. U toku vremena, ona biva odneta na obalu Besmrtnosti.