Parabola o baštovanu i čobaninu

Jednoga jutra baštovan je išao ka gazdinoj kući sa saksijom na glavi, a u saksiji se nalazila prekrasna zelena biljka, u čije uzgajanje je uložio veliki trud. Usput je sreo prijatelja, čobanina, koji je išao kući sa ovcom prebačenom preko ramena. Baštovan već izvesno vreme nije video čobanina. Pozdravio ga je širokim osmehom i zapodenuli su razgovor. Kada su razmenili novosti, svaki je produžio svojim putem. Baštovan je želeo da baci pogled na biljku pre nego što uđe u gazdinu kuću. Spustio je saksiju sa glave i, na svoj užas, ustanovio da u njoj nije ostalo ni lista, ništa do gola stabljika. Ovca koju je njegov prijatelj nosio preko ramena pojela je sve lišće dok je on bio zauzet razgovorom. Kako da se pojavi pred gazdom bez biljke? Stoga se vratio u baštu, krajnje razočaran.
Sadaka neguje božanske osobine u bašti svoga srca. On mora da se naporno bori i upinje da odneguje i jednu jedinu vrlinu. Vrlina je njegova propusnica da uđe u Gospodarev dom, carstvo Božije. On nosi saksiju svojih vrlina dok se kreće ka tom Carstvu. Ali, za vreme njegovog životnog putovanja on sreće 'prijatelja', koji uz sebe ima proždirača vrline, tj. porok. Kontakt sa tim prijateljem kao da zabavlja čoveka vrline, ali to prijateljstvo mnogo košta. Vrlo uskoro, vrli čovek otkriva da ga je druženje sa 'prijateljem' lišilo njegovih vrlina. Izgubio je propusnicu za carstvo Božije, i mora da se vrati u ovaj svet patnje i smrti, teško razočaran.
O, čoveče, čuvaj se lošeg društva. Imaj satsang i bićeš duhovno uzvišen.