Parabola o advokatovom turbanu

Jedan advokat izlazio je iz kuće da bi otišao u sud. Upravo kada je zakoračio na ulicu, primetio je da mu je turban labav, a sa narednim korakom skroz se razvezao. Tkanina turbana celom dužinom je ležala na tlu. Ponovo je počeo da ga vezuje oko glave, ali nije uspevao. Pogledao je oko sebe i u podnožju stepeništa koje vodi u njegovu kuću spazio kupolastu lampu čija je kupola bila veličine njegove glave. Pojurio je ka njoj i oko nje uvezao turban, sugerišući sebi da mu je to glava, i ovoga puta je bio savršeno uspešan. Zatim je skinuo uredno svezan turban sa lampe i stavio ga na glavu, pa se zaputio u sud.
Čovek koji pokušava da napusti ovu svetovnu atmosferu patnje i smrti, i da ode u dvor Vrhovnog Vladara, Boga, ustanovljava da mu je turban (um) labav. Bezobličan je i prostire se posvuda. Trudi se da ga sabere i od njega načini divan turban za svoju glavu – drugim rečima, da postigne samadi sa jednousmerenim umom i kruniše se, odnosno da dopre do sahasrare na svom temenu. Nijedan pokušaj mu ne uspeva, pošto je Svest koja obitava u sahasrari suviše suptilna za njega da bi je video i za nju privezao svoj um. On gleda oko sebe, i pronalazi obličje Gospoda. Na tren pomišlja da je ono jednako blagotvorno kao i sam Bog ili Vrhovna Svesnost, pa na njega usredsređuje svoj um. Kada je čitav um čvrsto pritegnut oko tog obličja, on može da ga hitro skloni sa njega i podigne ga na sahasraru, u Vrhovnu Svesnost. Sada to čini sa lakoćom, pa zadovoljno odlazi u dvor Vrhovnog Vladara, Boga.