PAKAO

Gospod vlada Paklovima

536.  Ranije, kad je bilo reći o Nebu, bilo je pokazano da Bog Neba jeste Gospod (naroćito u br. 26), tako da je cela uprava u Nebesima uprava Gospodnja. A pošto je odnos Neba prema Paklu i Pakla prema Nebu odnos dve suprotnosti koje uzajamno deluju oprećno jedna na drugu, i pošto iz delovanja (akcije) i protivdelovanja (reakcije) svakoga od njih proizlazi ravnoteža, kroz koju sve traje, nužno je da radi održanja ravnoteže Onaj koji vlada jednim vlada i drugim; jer kad isti Gospod ne bi zaustavljao pobune iz Pakla i obuzdavao njihovu bezumnost, ravnoteža bi nestala, a sa njom sve.

537.  Ovde će prvo biti reći o toj ravnoteži. Poznato je da kada dve stvari deluju jedna protivu druge, i kada jedna protivdeluje i pruža otpor isto onoliko koliko druga deluje i prinuđava, ni jedna neće imati snagu, jer je snaga podjednaka na obe strane, pa se obe slobodno mogu pokretati trećom. Jer kada, kao ishod podjednakog protivljenja, ni jedna strana nema snage, tada treća sila sve pokreće, i to ćini lako, kao da nema nikakvog opiranja. Takva je ravnoteža između Nebai Pakla. Međutim, to nije ravnoteža kao kada se bore dva borca podjednake snage; već je to duhovna ravnoteža, a to znaći ravnoteža obmane protiv istine i zla protiv dobra. Iz Pakla neprestano izbija obmana potićuća od zla, a iz Neba istina potićuća od dobra. Duhovna ravnoteža omogućava da ćovek može slobodno da

misli, jer što god ćovek misli i hoće, odnosi se ili na zlo i obmanu koja iz njega potiće, ili na dobro i istinu koja iz njega potiće. Dakle, kad je ćovek u toj ravnoteži, on je slobodan da ili prihvati i primi zlo i obmanu iz Pakla, ili da prihvati i primi dobro i njegovu istinu iz Neba. To što je ćovek u ravnoteži jeste posledica toga što Gospod vlada i Nebom i Paklom. Međutim, u posebnom odeljku biće govora o tome zašto je ćovek u ovakvoj ravnoteži, i zašto se dozvoljava da može biti u zlu i u obmani, te se dobro i istina moraju usađivati Božanskom snagom.

538.  često mi beše dano da osetim sferu obmane koja potiće od zla a koja izbija iz Pakla. Bila je kao neprestani napor da se razori sve što je dobro i istinito, zajedno s ljutinom i nekom vrstom besa što se u tome ne uspeva; a posebno sam osetio napor da se uništi i razori Gospodnje Božansko, a to zbog toga što je svako dobro i svaka istina od Njega. Iz Neba sam osećao sferu istine koja potiće od dobra, koja kao da je umanjivala bes i napor koji se podizao iz Pakla. Iz ovoga je proizlazila ravnoteža. Osećao sam da ova sfera proizlazi od Samog Gospoda, iako je izgledalo da dolazi od Anđela u Nebu. Dolazila je od Samoga Gospoda a ne od Anđela, jer svaki Anđeo u Nebu priznaje da nikakvo dobro i istina ne potiću od njega nego samo od Gospoda.

539.  Sva moć u Duhovnom svetu pripada istini od dobra, dok obmana od zla nema nikakve moći. Sva moć pripada istini od dobra zato što je Samo Božansko u Nebu Božansko Dobro i Božanska Istina, a sva moć pripada  Božanskom. Obmana od zla nema nikakvu moć zato što sve pripada istini od dobra, a u obmani od zla nema istine  od dobra. Stoga je sva moć u Nebu, dok u Paklu nema moći; jer svak je u Nebu u istinama od dobra, a svak u Paklu  u obmanama od zla. Jer niko nije pušten u Nebo osim ako je u istinama od dobra, niti je iko baćen u Pakao osim ako je u obmanama od zla. (Da je ovako, može se videti u odeljcima koji govore o prvom, drugom i trećem stanju  ćoveka posle smrti, br. 491-520; a da sva moć pripada istini od dobra može se videti u odeljku o moći Anđela Neba, br. 228-233).

540.  Takva je, dakle, ravnoteža između Neba i Pakla. Svi oni koji su u Svetu Duhova u slićnoj su ravnoteži, jer je Svet Duhova sredina puta između Neba i Pakla. Stoga su i svi ljudi na svetu u slićnoj ravnoteži, jer Gospod vlada ljudima na svetu pomoću Duhova u Svetu Duhova, kao što će biti pokazano u pogodnom odeljku. Takva ravnoteža ne bi bila moguća kad Gospod ne bi vladao i Nebom i Paklom i dovodio u red obe strane. Inaće, obmane od zla bi prevagnule, i naškodile bi prostim dobrim (Duhovima) koji su u Spoljašnjem Nebu, jer se na njih može lakše uticati nego na Anđele Neba; a kroz to bi nestala ravnoteža, i zajedno s njom ćovekova sloboda.

541.  Pakao se, kao i Nebo, deli na Društva, i to na onoliko Društava koliko ih ima u Nebu; jer svako Društvo u Nebu ima svoje suprotstavljeno Društvo u Paklu, i to sve radi ravnoteže. Društva u Paklu dele se u skladu sa zlima i obmanama koje od njih proistiću, zato što se Društva u Nebu dele prema dobrima i istinama koji iz njih proistiću.    Da za svako dobro ima oprećno zlo, i za svaku istinu oprećna obmana, to se može videti po tome što ništa ne može postojati bez odnosa sa oprećnim, i što se kakvoća jedne stvari može znati prema kakvoći oprećne; odatle dolazi da  se stvari mogu opažati i ćulima doživljavati. Zbog toga se Gospod uvek stara da svako Društvo Neba ima svoje oprećno (Društvo) u Paklu, i da se tako održi ravnoteža izmedu ovo dvoje.

542.  Pošto se Pakao deli na onoliko Društava koliko ih ima u Nebu, to ima onoliko Paklova koliko ima i Nebesa; jer svako Društvo u Nebu je Nebo u manjem obliku (vidi napred, br. 51-58), pa je i svako Društvou Paklu Pakao u manjem obliku. Kako u celini ima tri Neba, tako ima i tri Pakla, najniži koji je oprećan Najunutarnjijem ili Trećem Nebu, srednji koji je oprećan Srednjem ili Drugom Nebu, i najviši koji je oprećan Spoljašnjem ili Prvom Nebu.

543.  Ukratko će biti rećeno kako Gospod vlada Paklovima. Uopšte uzev, Paklovima se vlada pomoću uticaja koji dolazi iz Neba od Božanskog Dobra i Božanske Istine; kroz njega se nadzire opšti napor koji izbija iz Paklova; isto

tako i pomoću posebnog uticaja koji potiće iz svakoga Neba i svakoga Društva u Nebu. Nad Paklovima se posebno vlada pomoću Anđela, kojima je dano da imaju uvid u Paklove i da tamo nadziru bezumlja i nerede; a ponekad im se

i lakše shvata da se ova zla mogu rasterati, jer se ni jedno zlo ne može oterati dok se ne uoći. U ovo stanje ćovek može ući zbog toga što je slobodan, jer nije li svak u stanju da ovako slobodno misli? A kada ćovek samo poćne, tada Gospod u njemu vrši dobra dela, i ćini da on vidi da je zlo zlo, a zatim da prestane da voli zlo, te da se na kraju potpuno odbije od zla. To je ono na šta se misli u rećima Gospodnjim: “Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako” (Mat. 11.30). Medutim, treba da se zna da je sve teže ovako misliti i ovako se zlu odupirati što duže ćovek od svoje volje ćini zlo, jer se on tako navikava na zlo pa ga više i ne primećuje, da bi ga na kraju i zavoleo. A zatim, zbog  toga što voli to zlo i uživa u njemu, on za njega nalazi opravdanje, i potvrduje ga svim vrstama obmana, te na kraju izjavljuje da je ono dozvoljeno i dobro. To je ono što se dešava onima koji se u mladosti odaju zlom životu bez granica, i koji u isto vreme srcem odbace Božanske stvari.

534. Jednom mi behu predoćeni putevi koji vode u Nebo i oni koji vode u Pakao. To je bio prostrani put koji se pružao prema severu ili na levo, i mnogi su Duhovi njime išli; a iz daljine se video jedan vrlo široki kamen, tamo   gde se završavao prostrani put. Od toga kamena raćvahu se dva puta, jedan vodeći na levo, a drugi suprotno, na desno. Put koji je vodio na levo bio je uzak ili sužen, prostirući se od zapada ka jugu, i na taj naćin prema nebeskoj Svetlosti; put koji je išao na desno bio je širok i prostran, vodeći strmo nadole prema Paklu. Svi kao da su išli istim putem sve dok ne stignu do širokoga kamena na mestu gde se sastaju dva puta. Kada su stizali do te taćke,  razdvajahu se; dobri (Duhovi) okretahu se na levo, ulazeći na suženi put koji je vodio u Nebo; dok su zli, ne videći kamen tamo gde se put raćvao, padali preko njega i pozleđivali se; a kad bi ustali, trćali su širokim putem koji je vodio prema Paklu. Kasnije mi bi objašnjeno šta sve ovo znaći: naime, da onaj prvi put koji je bio širok i kojim su i dobri i rđavi išli zajedno i razgovarali kao prijatelji jer nije bilo vidljive razlike među njima, predstavljaše one koji   su u spoljašnjosti podjednako pošteni i pravedni, i među kojima naizgled nema razlike. Kamen kod kojega se sućeljavahu dva puta, odnosno na uglu preko kojega su rđavi padali i od kojega su trćali putem koji vodi u Pakao, predstavljaše Božansku Istinu, koju odbacuju oni koji gledaju prema Paklu; a u najvišem smislu, ovim kamenom  beše predstavljeno Gospodnje Božansko Ljudsko (Bogoćoveštvo). A oni koji su priznavali u isto vreme i Božansku Istinu i Božansko Gospodnje, vode se u Nebo. Iz svega ovoga ponovo je jasno da u spoljašnjosti zli vode isti život kao i dobri, odnosno istim putem spremno idu i jedni i drugi; a da ipak samo oni koji u srcu priznaju Božansko, a osobito oni koji u Crkvi priznaju Božansko Gospodnje, dolaze u Nebo; a ostali idu u Pakao. čovekove misli koje proistiću iz njegove namere ili volje predstavljaju se u drugom životu kao putevi; i ti putevi su predstavljeni u potpunom skladu s mislima koje potiću iz namere; i štaviše, svak hoda u skladu s mislima koje potiću iz namere. Iz ovoga razloga narav Duhova i njihove misli poznaju se po njihovim putevima. Iz ovoga je jasno na šta se misli u rećima Gospodnjim: “Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu; kao što su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je onih koji ga nalaze” (Mat. 7. 13, 14). Put koji  vodi u život je uzak ne zato što je težak nego zato što ga malo njih nalaze, kao što se ovde kaže. Kamenom koji se nalazi na uglu gde se široki i zajednićki put završava, i od koga se raćvaju dva puta, jedan prema Nebu, drugi prema Paklu, oslikano je ono što se razume pod rećima Gospodnjim: “Šta znaći dakle ono u pismu: Kamen koji odbaciše zidari onaj i posta glava od ugla? Svaki koji padne na taj kamen, razbije se” (Luka 20. 17, 18). “Kamen” oznaćava Božansku Istinu, a “stena Izrailjeva” Gospoda u odnosu na Njegovo Božansko Ljudsko; “zidari” one koji pripadaju Crkvi; “glava od ugla” je na mestu gde se sastaju dva puta; “pasti” i “razbiti se” oznaćava propast.

535. Bilo mi je dozvoljeno da u drugom životu razgovaram s nekima koji su se bili povukli od svetskih poslova    kako bi živeli pobožno i sveto, kao i s nekima koji su sebe mućili na razne naćine, verujući da se na taj naćin odriću sveta i savlađuju pohotu tela. Međutim, pošto je većina ovih vodila tužan život, povukavši se iz života delatnog milosrđa, koji se život može voditi samo u svetu, oni ne mogu da izdrže društvo Anđela, jer je život Anđela život radosti koji proizlazi iz stanja blaženosti i sastoji se u vršenju dobrih delŠ, koja se zovu dela milosrđa. Osim toga,    oni koji su proveli život u povlaćenju od svetskih poslova plamte idejom vlastite zasluge, i neprestano žele Nebo na taj raćun, misleći o nebeskoj radosti kao o nagradi, ne znajući šta je to u stvari nebeska radost. Kad se takvi prime u Društvo Anđela i u njihovu radost, koja odbacuje zaslugu i sastoji se u delotvornom radu i korisnim službama, kao i  u blaženstvu koje potiće iz dobrih dela koja su izvršena, oni su zapanjeni kao neko ko ugleda nešto sasvim strano svome verovanju; i pošto ne mogu da prime tu radost, oni odlaze i udružuju se s Duhovima svoga kova koji su na svetu živeli slićnim životom. Međutim, oni koji su u spoljašnjosti vodili svet život, neprestano posećujući crkve, molili se i pri tom mućili svoje duše, a u isto vreme mislili da će zbog toga biti više poštovani i nagrađeni, te da će posle smrti postati sveci - ovakvi u drugom životu nisu u Nebu jer su sve radili radi samih sebe. A pošto su uprljali Božanske istine samoljubljem u koje su tonuli, neki od njih su toliko bezumni da sebe drže za bogove; zbog toga su oni u Paklu medu sebi slićnima. Neki su lukavi i podmukli, te se u Paklu nalaze među podmuklima. Ovi su svojim lukavštinama i podmuklostima uspevali da se spolja ponašaju tako sveto da su umeli da uvere proste u svoju Božansku svetost. Ovakvog su obeležja mnogi sveci Rimske Katolićke Crkve. Beše mi dozvoljeno da razgovaram s nekima od njih, i tada je njihov život bio jasno opisan, onakav kakav je bio na svetu i posle. Ovo je sve rećeno stoga, da bi se znalo da život koji vodi u Nebo nije život povlaćenja od sveta, nego život u svetu; i da život pobožnosti, odvojen od života delotvorne ljubavi (charitas), a taj život je moguć samo u svetu, ne vodi u Nebo; dok život delotvorne ljubavi vodi u Nebo; i da se život delotvorne ljubavi sastoji u tome da ćovek postupa ćasno i pravedno u svakoj službi, u svakom poslu, i u svakom radu, rukovođen unutarnjim, to jest nebeskim pobudama; a ove pobude se sastoje u tome da ćovek postupa ćasno i pošteno, jer je takvo postupanje u skladu s Božanskim zakonima. Ovakav život nije težak; dok je život pobožnosti, odvojen od života delotvorne ljubavi, težak; a onoliko koliko se veruje da ovakav život vodi u Nebo, toliko on odvaja od Neba.

da njih ne obuzdava nikakva unutarnja spona; stoga, oni su u stanju da iskoriste svaku priliku da prevare, opljaćkaju  i otmu, i to sa uživanjem. Da su oni iznutra takvi, može se videti po onima u drugom životu, gde se svakome oduzima njegovo Spoljašnje, a otvara Unutarnje u kome živi u većnosti (vidi br. 499-511). Kao takav, on postupa  bez spoljašnjih prepreka, koje su - kao što je maloćas rećeno - strah od zakona, gubitak ugleda, ćasti i zarade, pa i života; takvi Duhovi postupaju bezumno, i smeju se na ćast i pravednost. S druge strane, oni koji su postupali ćasno  i pravedno iz obzira prema Božanskim zakonima, kada im se ukloni njihovo Spoljašnje i kada ostanu samo sa  svojim Unutarnjim, postupaju mudro, jer su povezani s Anđelima Neba, preko kojih primaju mudrost. Iz ovoga se može ustanoviti da kada je unutarnji ćovek, a to znaći njegova volja i razum, povezan s Božanskim, tada građanski i moralni život duhovnog ćoveka može da bude isti onakav kakav je građanski i moralni život prirodnog ćoveka (vidi br. 358-360).

531. Štaviše, zakoni duhovnog života, zakoni građanskog života, kao i zakoni moralnog života postavljeni su u   Deset Zapovesti Božijih; u prve tri zapovesti - zakoni duhovnog života, u sledeće ćetiri - zakoni gradanskog života,    a u poslednje tri - zakoni moralnog života. U spoljašnjem obliku, ćovek koji je samo prirodan živi prema istim zapovestima kao i duhovni ćovek, jer on se na isti naćin moli Bogu, ide u Crkvu, sluša besede, vlada se pobožno, ne ubija, ne ćini preljubu, ne krade, ne svedoći lažno, ne vara i ne otima imanje nikome. Ali on sve ovo radi radi sebe i sveta, i radi ugleda; međutim, u unutarnjem obliku ovakav ćovek je upravo suprotan onome kakav izgleda u spoljašnjem, pošto u srcu osporava Boga; kad se moli, on je licemer, a kad je sam sa svojim mislima, on se ruga svetim stvarima Crkve, verujući da su one dobre samo kao uzde za prostu gomilu. Stoga je on potpuno odvojen od Neba, i pošto nije duhovan ćovek, on nije ni moralan ni gradanski ćovek. Jer, iako se uzdržava od ubijanja, on mrzi svakoga ko mu se protivi, i zbog te mržnje on gori osvetom, te bi ubijao kad ne bi bilo građanskih zakona i  spoljašnjih zapreka koje mu ulivaju strah; i pošto želi da to radi, on neprestano vrši ubistva. Iako ne vrši preljubu, on ipak - zato što veruje da je ona nešto što ne bi trebalo zabranjivati - neprestano ćini preljubu, i stvarno on je ćini kad god može i kad god mu se ukaže prilika. Iako ne krade, on ipak priželjkuje dobra drugih ljudi i smatra prevare i podvale kao nešto oprostivo, te u nameri neprestano krade. Isto je i sa zapovešću koja se odnosi na moralni život,  koja zabranjuje krivo svedoćenje i žudnju za tuđim dobrima. Ovakav je svaki ćovek koji osporava Božansko, i koji nema savest zasnovanu na religiji. Da je takav, jasno je po onima koji su slićnoga obeležja u sledećem životu, kada spoljašnje prepreke otpadaju i kada ćovek ostaje samo sa svojim Unutarnjim. Pošto su tada odvojeni od Neba, oni tada deluju u jedinstvu s Paklom, pa su stoga i u društvu onih koji su u Paklu. Nije tako sa onima koji su u srcu priznavali Božansko, i koji su u svim postupcima u svom životu poštovali Božanske zakone, i koji su živeli sasvim u skladu kako s prve tri zapovesti, tako i sa ostalima. Kada se ovakvima Spoljašnje ukloni i kada ostanu samo sa  svojim Unutarnjim, oni su mudriji nego što su bili na svetu. Kada uđu u to unutarnje stanje, to je kao da su došli iz tame na svetlost, iz neznanja u mudrost, i iz tužnog u srećni život, jer su u Božanskom, a to znaći u Nebu. Ovo je    sve rećeno da bi se znalo kakav je jedan a kakav drugi ćovek, iako su oba živeli istim spoljašnjim životom.

532. Svak zna da se misli kreću u skladu s namerama, to jest u onom pravcu u kome idu i namere ćovekove; jer    misli su ćovekov unutarnji pogled, i slićne su spoljašnjem vidu u tome, što se pogled okreće na onu stranu na koju ćovek želi i namerava da se okrene, pa se tamo okreće i na toj strani i ostaje. Stoga, ako se unutarnji pogled okreće prema svetu i tamo poćiva, misli postaju svetske; ako se okreću ka sebi i samoljublju, one postaju telesne; a ako se okreću prema Nebu, one postaju nebeske. To znaći, ako se okreću prema Nebu, one se uzdižu; a ako se okreću   prema sebi, one se spuštaju iz Neba i tonu u ono što je telesno; a ako se okrenu ka svetu, i tada se spuštaju s Neba da bi se rasule po predmetima koji stoje pred oćima. čovekova ljubav određuje njegovu nameru kao i pogled   unutarnjeg ćoveka, odnosno misao koja se kreće prema svom cilju; tako, ljubav prema sebi prikiva ga za sebe i sebićne ciljeve, a ljubav za nebeske stvari vezuje ga za nebeske ciljeve. To znaći da kada je poznata ljubav, može se znati i unutarnje stanje Duha; Unutarnje onoga ćoveka koji voli Nebo podiže se prema Nebu i tamo se otvara; dok se Unutarnje onoga koji voli svet ili koji voli sebe zatvara prema gore a otvara prema spolja. Iz ovoga treba zakljućiti   da kada su više oblasti uma zatvorene prema gore, ćovek nije više u stanju da vidi ono što pripada Nebu i Crkvi, jer   je to za njega u gustoj tmini; a ono što je u gustoj tmini, to ćovek ili poriće ili ne razume. Eto zašto oni koji vole sebe  i svet iznad svega, u srcu poriću božanske istine; pa i ako po sećanju o tome i nešto kažu, oni to ne shvataju. Štaviše, oni gledaju na Božanske istine isto onako kao što gledaju na svetske i telesne stvari. I pošto su takvi, oni su u stanju da uprave svoj um samo ka onim stvarima koje ulaze kroz telesna ćula, i samo u njima nalaze uživanje. Među ovim stvarima ima i takvih koje su prljave, bludne, svetogrdne i zloćinaćke; i ove stvari ne mogu se odstraniti, jer u    umove ovakvih ljudi ne može da prodre uticaj iz Neba, pošto su njihovi umovi - kao što je rećeno - zatvoreni    nagore. čovekova namera, koja određuje njegov unutarnji pogled ili misao, jeste njegova volja; jer ono što ćovek hoće, to on i namerava, a što namerava, o tome i misli. Dakle, ako su njegove namere upravljene ka Nebu, i njegove su misli upravljene ka Nebu; i iz Neba on posmatra svetske stvari ispod kao što neko gleda na dole sa kućnoga   krova; tako ćovek ćiji su unutarnji delovi uma otvoreni može da u sebi vidi ono što je zlo i što je obmana, jer su ove stvari ispod duhovnog uma. S druge strane, ćovek kod koga Unutarnje nije otvoreno, ne može videti zlo i obmanu u sebi, jer on nije iznad njih nego u njima. Iz ovoga se može zakljućiti odakle ćoveku mudrost a odakle bezumlje, kao    i to šta će ćovek biti posle smrti, kada je ostavljen da hoće i da misli, kao i da postupa i govori, u skladu sa svojim Unutarnjim. Ovo je sve rećeno da bi se znalo kakav je ćovek iznutra, ma koliko spolja lićio na druge.

533. Da nije tako teško, kao što se veruje, voditi život Neba, sada je jasno iz toga, što je ćoveku nužno da za nedopušteno smatra sve ono za šta zna da je nećasno i nepošteno, a privlaći ga, zato što je protivno Božanskim odredbama. Ako se ćovek navikne da ovako misli, on se postupno vezuje za Nebo; a što se više vezuje za Nebo, to  se otvaraju sve više oblasti njegovoga uma; a što se ove više otvaraju, to on lakše uoćava šta je nepošteno i nećasno,

primljen u Nebo po neposrednoj milosti, ma koliko da je pouzdanja ili poverenja (a ovo se uglavnom razume pod verom) izražavao svojim govorom na svetu. Upitani da li su Avram, Isak, Jakov, David, i apostoli bili primljeni u Nebo po neposrednoj milosti, Anđeli odgovarahu da nijedan od njih nije na taj naćin bio primljen, nego svaki prema svome životu na svetu; da znaju gde su ovi, i da nisu više cenjeni od ostalih. Kazivahu da se ovi ljudi s poštovanjem pominju u Reći zato što se tu misli na Gospoda u unutarnjem smislu, jer se pod Avramom, Isakom i Jakovom misli na Gospoda u vezi s Božanskim Carstvom; a pod Apostolima na Gospoda u vezi s Božanskim Istinama; tako da   kada ćovek ćita Reć, Anđeli ne misle na ove ljude, jer njihova imena ne ulaze u Nebo; umesto toga oni misle na Gospoda, kao što je rećeno; stoga, u Reći koja je u Nebu (vidi br. 259) ta imena se ne pominju, jer je ta Reć   unutarnji smisao Reći koja postoji na svetu.

527. Ja mogu da posvedoćim iz velikog broja iskustava da nebeski život nije moguće usaditi u one ljude koji su na svetu živeli životom suprotnim životu Neba. Naime, bilo je takvih koji su verovali da će spremno primiti Božanske istine posle smrti, kad ih ćuju od Anđela, i da će tada poverovati, te da će tada promeniti život, i biti primljeni u Nebo. I ovo je pokušano sa mnogima, naravno samo sa onima koji su u to verovali, te je bilo dozvoljeno da oni sami nauće da je pokajanje posle smrti nemoguće. Dogodilo se to, da su neki od njih razumevali istine i da su izgledali  kao da su ih primili; ali ćim bi se vratili životu svoje ljubavi, oni bi odbacili ove istine, i ćak govorili protivu njih. Ostali nisu hteli ni da ih slušaju, nego su ih istoga ćasa odbacivali. Neki su želeli da se iz njih ukloni onaj život koji su stekli na svetu i da se umesto njega usadi anđeoski život. I ovo je bilo dozvoljeno, da se pokuša. Međutim, ćim se iz njih uklanjao život njihove ljubavi, ispružali su se kao mrtvi, izgubivši svu snagu. Ovakvim pokušajima jednostavni dobri Duhovi poućavani su da se nićiji život ne može izmeniti posle smrti; i da se ni na koji naćin jedan zao život ne može promeniti u dobar, jer je svaki Duh od glave do pete onakav kakva je njegova ljubav, odnosno kakav je njegov život; i da bi promeniti njegov život u nešto suprotno znaćilo uništiti ga potpuno. Anđeli izjavljuju  da bi bilo lakše pretvoriti sovu u golubicu, ili ćuka u rajsku pticu negoli pretvoriti jednog paklenog Duha u anđeoskog. Da je ćovek posle smrti onakav kakav je bio njegov život na svetu, može se videti u posebnom odeljku (br. 470-484). Iz svega ovoga lako je utvrditi da se niko ne može primiti u Nebo neposrednom milošću.