5

Vratio  sam  se  don  Huanovoj  kući  3.  oktobra  1968, samo zato da ga pita m za događaje u vezi s Elihijevim uvođenjem među poklonike pejotla. Dok sam ponovo čitao beleške o tome  šta  se  tada  zbivalo,  u  glavi  su mi se rojila bezbrojna  pitanja. Želeo sam sasvim tačna objašnjenja i zato sam unapred napisao sva ta pitanja, brižljivo   birajući   najprikladnije   reči.

Počeo sam upitavši ga: »Jesam li  ja  video  te  noći, don  Huane?«

»Malo  je  još  trebalo  pa   da  vidiš.«

»Jesi   li   ti   video   da   ja   vidim          Elihijeve    pokrete?«

»Jesam.  Video  sam  da   ti   je   Meskalito   dopustio da vidiš jedan deo poruke upućene Elihiju, inače bi ti gledao u čoveka koji  je  tamo  sedeo  ili,  možda,  ležao. Za vreme prošlog mitotea nisi zapazio da ljudi nešto rade, je li?«

Tokom tog mitotea nisam primetio  da  su  ljudi  či­ nili bilo kakve neuobičajene  pokrete.  Rekao  sam  mu da mogu slobodno reći kako sam u beležnicu zapisao samo  to  da  su  neki  češće  zalazili  u  šiprag  od  drugih.

»Ali ti si bezmalo video celu lekciju namenjenu Elihiju«, produži  don  Huan.  »Razmisli  o  tome.  Shvataš li sada koliko  je  Meskalito  velikodušan  prema  tebi? Ne znam nikoga drugog prema kome je  Meskalito  bio tako dobar. Nikoga. A ti i ne haješ za njegovu veliko­ dušnost.  Kako  možeš  tako  grubo  da  mu  okreneš  leđa?

Ili,  možda  je  bolje  da  te  pitam  za  ljubav  čega  okrećeš leđa   Meskalitu?«

Osetih da me don Huan opet tera u tesnac. Nisam mogao da odgovorim na njegova  pitanja.  Mislio  sam odavno  da  sam   napustio   učenje   kod   don   Huana   zato da bih se spasao, ali nisam imao pojma  od  čega,  ni  radi čega,  se  spašavam.  Zeleo  sam   brzo   da   promenim   pra­ vac kojim  je  krenuo  naš  razgovor  i  zato  sam  odustao od namere da mu postavljam sva  ona  unapred  pripre­ mljena  pitanja   pa  pređoh  na   ono   glavno.

»Da li bi mogao da  mi  kažeš  nešto  više  o  toj  tvo­ joj ludosti koju držiš na uzdi, o tvojoj ,kontrolisanoj' ludosti?«  upitah  ga.

»Šta  bi  o  tome  želeo  da  znaš?«

»Molim te, don Huane, kaži mi  šta  je  to  ,kontro- lisana'   ludost?«

Don Hua n se glasno  nasmeja  i  pljesnu  se  rukom po  bedru.

»Ovo je 'kontrolisana' ludost!« reče, pa se opet nasmeja  i  pljesnu  po  bedru.

»Šta  hoćeš   tim  da  kažeš?«

»Zadovoljan   sam   što   si   me   najzad,   posle   tolikih

godina, pitao za tu moju "kontrolisanu" ludost,  mada mi

ne  bi  bilo  važno  i  da  me  to  nikada  nisi  upitao.  A  eto,

odlučio  sam  da  budem  zadovoljan,  kao  da  mi  je  stalo

do  toga  što  si  pitao,  kao  da  je  važno  da  li  je  meni  do

toga uopšte  stalo ili nije. To  ti je ,kontrolisana' ludost!«

Obojica se nasmejasmo u sav glas. Zagrlih ga.  Nje­ govo mi se  objašnjenje  učini  divno,  mada  ga  nisam sasvim   razumeo.

Sedeli smo kao obično na prostoru tačno pred  nje­ govom kućom. Bila je sredina prepodneva. Pred don Huanom je bila gomila semenja  koju  je  trebio.  Ponu­ dili mu svoju pomoć, ali me on odbi; reče da  je  to  se- menje dobio od  prijatelja  iz  centralnog  Meksika  i  da ja  nemam  toliko  moći  da  bih  ga  smeo  dodirnuti.

»Prema kome upravljaš tu svoju ,kontrolisanu' ludost,  don  Huane?«  upitah  ga  posle  duže  pauze.

On   se   prigušeno   nasmeja.

»Prema  svakome!«  uzviknu  s  osmehom.

»A  kad  se   rešiš   da  je  upražnjavaš?«

»Uvek  kad  bilo  šta  činim.«

Učini mi  se  da  tu  treba  da rekapituliram to  što  mi

je  rekao  pa  ga upitah  da  li  »kontrolisana«  ludost znači

to  da  njegovi  postupci  nisu  nikada  iskreni  već  da  su

to  uvek  postupci  jednog  glumca.

»Moji postupci potiču  iz  iskrenosti«,  reče,  »ali  to su  samo  postupci  jednog  glumca.«

»Onda je sve što činiš  ,kontrolisana'  ludost!«  re­ koh,  iskreno  iznenađen.

»Da, sve«, odgovori.

»Ali  to  ne  može  biti  istina«,  negodovao  sam,   »ne

može  svaki  tvoj   postupak  biti  plod  "kontrolisane"  lu­

dosti.«

»A zašto ne?« upita me s  tajanstvenim izrazom  lica.

»Zato  što  bi  to  značilo  da za  tebe  ništa  nije  važno

i  da  ti  uistinu  nije  ni  do  čega  stalo.  Eto,  uzmi  mene,

na  primer.  Hoćeš  li  time  da  kažeš  kako  ti  je  svejedno

hoću  li  ja  postati  čovek  od  znanja  ili  neću,  da  li  ću

umreti  ili  neću,  ili  bilo  šta  slično?«

»Tačno! Svejedno mi je. Ti si za mene isto što  i Lusio ili bilo ko drugi u  mom  životu  —  moja  ludost pod  kontrolom.«

Odjednom osetih čudnu prazninu. Očito, nema pod bogom nikakvog razloga  iz  koga  bi  don  Huan  trebalo da je stalo do mene, ali, s  druge  strane,  bio  sam  go­ tovo siguran da sam mu ja lično drag; mislio sam da drukčije ne bi ni moglo biti pošto mi je uvek  kad  sam bio s njim poklanjao punu pažnju u  svakom  trenutku. Palo mi je na  um  da  don  Huan  to  kaže  možda  zato što se nešto  ljuti  na  mene.  Pa  ja  sam,  najzad,  odustao od  njegovog  učenja.

»Čini  mi  se  kao  da  ne  govorimo  o  istome«,  rekoh.

»Nije  trebalo  da  sebe  uzmem  za  primer.  Hteo  sam  u

stvari   da   kažem   kako   na   svetu   začelo  postoji   nešto

do  čega ti je stalo  i  to  tako  da  se  to  ne može podvesti

pod   tvoju   ,kontrolisanu'   ludost.   Mislim   da  čovek   ne

može  da  živi  ako  mu  baš  ni  do  čega  nije  zalsta  stalo.«

»To se odnosi na tebe«, reče.  »Tebi je stalo  do  ovo­ ga  ili  onoga.  Pitao  si  me  za  moju  ,kontrolisanu'  ludost i  ja  sam  ti  rekao  da  je  ludost  sve  što  na  ovom  svetu

činim,  bilo  u  odnosu  na  sebe  ili  na  druge  ljude,  jer ništa  u  stvari  i  nije  važno.«

»Stvar je u ovome, don Huane:  ako  ti ni  do  čega nije  stalo,  kako  možeš  i  dalje  da  živiš?«

Nasmejao se, pa je posle kraće pauze, u kojoj je izgleda  razmišljao  da  li  da  mi  odgovori  ili  ne,  ustao i  otišao  u  zadnji  deo  svoje  kuće.  Pošao  sam  za  njim.

»Čekaj, čekaj, don Huane«, rekoh.  »Zaista  želim to da znam;  moraš  mi objasniti  šta  si  tim hteo  da  kažeš.«

»Možda se  to  i  ne može  objasniti«,  reče  on.  »Stalo ti je do izvesnih stvari  u  životu  zato  što  su  važne;  tebi su začelo važni tvoji postupci, ali  za  mene  više  ništa nije važno — ni moji ni bilo  čiji  tuđi  postupci.  Živim ipak i dalje zato što imam volju. Zato što  se  ta  volja kalila celog mog  života  i  što  je  sad  čista  i  zdrava  tako da više nije važno to što za mene ništa  nije  važno. Moja  volja  upravlja  ludošću  mog  života.«

Čučnu pa pređe prstima po nekim travama koje je izneo  napolje  da  se  suše  na  velikom  komadu  sargije.

Bio sam zbunjen. Nikad ne bih ni pomislio  da  će moje pitanje odvesti razgovor na tu stranu. Posle po­ dužeg ćutanja setih se  nečega.  Rekoh  mu  da  su,  po mo m mišljenju, neki postupci  drugih  ljudi  veoma  važ­ ni. Ukazah mu na to da je atomski rat najdrastičniji primer takvog postupka. Rekao sam da je za mene uni­ štenje  svakog  života  na  zemlji  krajnje  zapanjujući  čin.

»Veruješ to zato što misliš. Razmišljaš o  životu«, reče  don  Huan,  a  oči  mu blesnuše.  »Ti  ne  vidiš.«

»Da  li  bih  drukčije  mislio  kad  bih  video?«  upitah.

»Kad čovek jednom nauči da vidi, ostaje na svetu potpuno sam, bez ičega osim ludosti«, reče don Huan zagonetno.

Ućuta časak pa me pogleda kao da ga zanima  kako su  njegove  reči  delovale  na  mene.

»Tvoji postupci, kao i postupci drugih  ljudi  uop- šte, tebi se čine važni zato  što  si  naučio  da misliš  kako su  važni.«

Izgovorio je reč »naučio« naglasivši  je  toliko  da sam  morao  da  ga  pitam  šta  hoće  tim  da  kaže.

On  ostavi  one  trave  pa  pogleda  u  mene.

»Mi naučimo o svemu da mislimo«, reče, »a onda izvežbamo oči tako da  vide  ono  što  gledaju  onako  ka­ ko mi mislimo o tome što gledamo. Gledamo sebe već uvereni da smo važni. I zato moramo i da se osećamo važnim! Ali kad čovek nauči da vidi, uviđa  da  više  ne može da misli  o  stvarima  koje  gleda,  a  kad  ne  može da misli o tome u šta gleda, onda mu sve postaje ne­ važno.«

Mora da je don Huan primetio moj začuđeni  po­ gled, je r je 3 puta  ponovio  te  iste  reči,  kao  da  ću  ih tako lakše razumeti. To što  je  rekao  bilo  mi  je  naj- pre sasvim nerazumljivo, ali kad  sam  razmislio,  nje­ gove reči za mene  dobiše  dubok  smisao  koji  se  odno­ sio  na  jedan  vid  percepcije.

Pokušao  sam  da  smislim  pitanje  koje  bi  ga  na­ velo da mi bolje objasni šta misli, ali ništa mi nije padalo na um. Iznenada me obuze malaksalost i više nisam  mogao  jasno  da  formulišem  svoje  misli.

Izgleda da je don Huan primetio  da  sam  se  umo­ rio,  je r  me  blago  potapšao.

»Očisti ove trave«,  reče,  »pa  ih  onda  pažljivo  is- cepkaj   i   složi  u  ovu   teglu.«

Dade  mi  jednu  veliku  teglu  pa  ode.

Vratio se kući posle nekoliko sati, kasno po podne. Davno sam iscepkao sve trave i ostalo mi je dosta vremena da napišem  svoje  beleške.  Hteo  sam  odmah da mu postavim nekoliko pitanja, ali on nije bio ras­ položen za razgovor. Gladan je, reče, pa mora prvo večeru da spravi. Potpali vatru  u  peći  od  gline  pa  na nju stavi lonac u kome se kuvala supa od  kostiju.  Po­ gleda u torbe s  bakalukom koje  sam  doneo,  pa uze  ne­ što povrća, isecka ga  na komadiće i baci u lonac. Onda leže na asuru, zbaci sandale s  nogu  i  reče  mi  da  sed- nem bliže peći da bih mogao  da dodajem drva na vatru.

Već se gotovo sasvim smrklo;  s  mesta  na  kome sam sedeo mogao sam da vidim nebo na zapadu.  Ivice nekih tmastih oblaka bile su tamnožute boje dok su oblaci  u  središtu  ostali  maltene  sasvim  crni.

Zaustih da kažem kako su lepi ti oblaci, ali on progovori  pre  mene.

»Paperjaste  ivice  i  gusta  sredina«,  reče,   pokazu­ jući  u  oblake.

Njegov komentar bio  je  toliko  prikladan  da  sam se  trgnuo.

»Upravo sam zaustio da ti kažem to za oblake«, rekoh.

»Onda sam te preduhitrio«, reče i nasmeja se od srca,  kao  dete.

Upitah ga da li je raspoložen da mi  odgovori  na neka  pitanja.

»Šta  te  zanima?«  odvrati  on.

»Ono  što  si  mi  danas  popodne  rekao  o  ,kontroli-

sanoj'  ludosti  veoma  me  uznemirilo«,  rekoh.   »Zaista

ne  mogu  da  shvatim  šta  si  tim  želeo  da  kažeš.«

»Razume  se  da  ne  možeš«,  reče.  »Pokušavaš  o  to­ me da misliš, a to što sam rekao ne  uklapa  se  u  tvoj način     mišljenja.«

»Pokušavam da mislim  o  tome«,  rekoh,  »zato  što ja samo tako mogu nešto da razumem.  Na primer  ovo, don Huane: hoćeš  li  ti  da kažeš  da  čoveku,  kada nauči da vidi,  sve na  ovom svetu  postaje bezvredno?«

»Nisam rekao bezvredno. Rekao  sam nevažno.  Sve je jednako, pa prema tome nevažno. Ja, na  primer,  ni­ kako ne mogu reći da je ono  što  ja  radim  važnije  od toga što ti radiš, ili da je nešto značajnije od nečega drugog; prema tome, sve je podjednako, a kad je  jed­ nako,  onda  je  i  nevažno.«

Pitao  sam  ga  da  li  to  znači  da  je  to  što  on  naziva

»viđenjem«    u   suštini        »bolje«     od   prostog   »gledanja   u

stvari«.  Odgovorio  mi  je  da  su  čovekove  oči  kadre  da

obavljaju  obe  te  funkcije,  ali   da  nijedna  od  njih  nije

bolja  od  one  druge;       međutim,  on  misli  da  je  izlišan

gubitak  obučiti  oči  samo  da  gledaju.

»Moramo, na primer, da  koristimo  oči  za  gledanje da bismo se smejali«, reče, »zato što samo gledanjem možemo da uhvatimo ono smešno na ovom svetu. S druge strane, kad naše oči vide, sve je  toliko  podjed­ nako  da  nam  više  ništa  nije  smešno.«

»Hoćeš li da kažeš, don Huane,  da  se  čovek  koji vidi  nikada  ne  smeje?«

Ćutao  je  neko  vreme.

»Možda ima ljudi od  znanja  koji  se  nikada  ne smeju«, reče, »ali ja takve ne poznajem. Oni koje po­ znajem  vide,  ali  i  gledaju,  pa  se  i  smeju.«

»A  da  li  čovek  od  znanja  i  plače?«

»Verovatno.  Naše  oči   gledaju   tako   da  možemo   da se smejemo, da plačemo, da se radujemo, da  se  rastu­ žimo  ili  da  budemo  srećni.  Ja  lično  ne   volim   da   bu­ dem tužan, i kad god prisustvujem  nečemu  što  bi  me inače  rastužilo,  ja  prosto  pređem   na   onaj   drugi   način pa  vidim  umesto  da  samo  gledam.  Ali  kad  naiđem   na nešto   smešno,   gledam   i   smejem   se.«

»Ali,   don   Huane,   onda   je   tvoj   smeh   istinski,   nije

samo ,,kontrolisana" ludost.«

Don  Huan  je  neko  vreme  zurio  u  mene.

»Razgovaram  s   tobom  zato   što   me  ti  zasmejavaš«, reče.   »Podsećaš   me   na   jednu  vrstu   pustinjskih   pacova s    gustim,   kitnjastim   repovima;  oni   zavlače   repove   u rupe   da   zaplaše   druge   pacove   i   tako   ukradu   njihovu hranu,  ali  sami  bivaju  uhvaćeni.  I  ti  se  upetljaš  u  svo­ ja   pitanja.   Pripazi   se!   Oni   pacovi   ponekad   moraju   tr­ zanjem   da  iščupaju   sopstveni   rep   da  bi   se   oslobodili.« Njegovo    poređenje    natera    me    da                                          se                          nasmejem.  Don   Huan   mi   je   jednom   prilikom   pokazao   neke   male glodare   čupavih   repova   koji   su   ličili   na   debele   veve- rice;            slika   takvog       debeljuškastog    pacova    koji               otkida svoj   rođeni  rep  bila  je  tužna  ali   u  isto  vreme  i   mor­

bidno  smešna.

»Moj smeh je pravi, istinski, kao i sve ostalo što činim«, reče on, »ali to je takođe  i ,,kontrolisana" lu­ dost zato što je nepotreban, izlišan; njim se ništa ne menja,  a  ja  se  ipak  smejem.«

»Ali po mome shvatanju, don  Huane,  tvoj  smeh nije  izlišan.  Srećan  si  kad  se  smeješ.«

»Ne! Srećan sam zato što  sam  izabrao  za  gledanje ono što  će  mi  pričiniti  zadovoljstvo  i  onda  moje  oči uhvate smešnu  stranu  toga  i  ja  se  smejem.  Rekao  sam ti  to  već  bezbroj  puta.   Čovek   uvek   mora   da   izabere put  sa  srcem  da  bi  se  sam  najbolje  osećao,   možda   i zato  da  bi  uvek  mogao   da  se  smeje.«

Njegove reči protumačio sam tako da je plač in­ ferioran  u  odnosu  na  smeh,  ili,  bar,  da  je  to  nešto  što

podriva našu snagu  i  čini  nas  slabijima.  Međutim,  on je tvrdio da  između  to  dvoje  nema  bitne  razlike  i  da ni jedno ni drugo nije važno;  rekao  je  ipak  da  on  više voli da se smeje zato što se tada  fizički  oseća  bolje nego  kad  plače.

U tom trenutku rekoh da to dvoje ne može biti ravnopravno čim se može  reći  da  se  jedno  više  voli od drugoga; ako on  više  voli  da  se  smeje  nego  da  pla­ če,  onda  mu  je  smeh  važniji.

On je tvrdoglavo i dalje tvrdio  da  to  što  on  više voli  smeh  ne  znači  da  smeh  i   plač  nisu  podjednaki, a ja opet da se naša raspra  logično  može  nategnuti dotle da se kaže i ovo: ako je  sve  podjednako,  onda zašto  se  ne  opredeliti  za  smrt?

»Mnogi ljudi od znanja to  i  čine«,  reče  on.  »Jed­ nog lepog dana mogu prosto da nestanu. Drugi ljudi mogu da pomisle da ih je neko sačekao u zasedi i ubio zbog njihovih dela. Ali  oni  su  odlučili  da  umr u  zato što im to nije važno. S druge strane,  ja  sam  se  opre- delio za život, za smeh, ne zato  što  je  to  važno,  već zato što to odgovara mojoj prirodi.  Kažem  ,,opredelio sam se" zato što vidim, ali to  ne  znači  da  sam  ja  odlu­ čio da živim; moja volja goni me da živim i  dalje  u- prkos  svemu  što  bih  mogao  videti.

»Ti  me  sada  ne  razumeš  zato  što  si  navikao  da misliš  onako  kako  gledaš  i  misliš  tako  kako  misliš.« Veoma  su  me  zainteresovale   te  njegove  reči.  Za­

molih  ga  da  mi  objasni  šta  pod  tim  podrazumeva.

Ponovio je to isto više put a kao da želi  da  na  taj način sebi da vremena da to i drukčije  iskaže,  pa  je onda rekao ono glavno, a to je da, kad govori o »mi­ šljenju«, on misli na onu  konstantnu  ideju  koju  ima­ mo  o  svemu  na  ovom  svetu.  Rekao  je  da   »viđenje« ruši tu naviku  i  da  ga  neću  razumeti  sve  dok  i  sam ne  naučim  da  »vidim«.

»Ali ako ništa nije  važno,  don  Huane,  zašto  je  on­ da  potrebno  da  naučim  da  vidim?«

»Rekao sam ti jedanput da je nama kao ljudima suđeno  da  učimo  pa  bilo  to  dobro  ili  ne  bilo«,  reče.

»Ja sam naučio da vidim i  kažem  ti  da  ništa  u  stvari nije  važno;  sad  je  na  tebe  red;  možda  ćeš  i  ti  jednog

dana  videti  pa  ćeš  onda  znati  da  li  je  nešto  važno  ili nije.  Za  mene  nije  važno  ništa,  a  za  tebe  će,  možda, biti  sve.  Trebalo  bi  da  sad  već  znaš  da  čovek  od  zna­ nja  živi  od  delanja,  a  ne  od  toga  što  misli  na  delanje, niti  od  toga  šta  će  misliti  kad  završi  ono  što  je  zapo­ čeo  da radi. Čovek  od znanja bira put  srcem  i  sledi  ga, a  onda gleda oko  sebe,  raduje se i  smeje se,  i tada vidi i zna.  Zna da će njegov život ubrzo proći;  zna da ni on, kao ni bilo ko  drugi,  nikuda ne  ide;  zna,  zato  što  vidi, da  ništa  nije važnije  od  nečega  drugog.  Drugim  rečima, čovek  od  znanja  nema  ni  časti  ni  dostojanstva,  nema porodice, imena ni otadžbine, nego ima  samo  svoj  život koji  valja  proživeti,  i  u  tim  okolnostima  njegova  veza sa  ostalim  ljudima  održava  se  jedino  posredstvom  nje­ gove   ,kontrolisane'  ludosti.  Tako  se  čovek  od  znanja trudi,  i  znoji,  i  hukće,  i  kad  ga  pogledaš,  rekao  bi  da je  isti  kao  i  bilo  koji  drugi  običan  čovek,  osim  što  on ludost  svog  života  drži  na  uzdi  —  kontroliše  je.  Bu­ dući  da  ništa  nije  važnije  od  nečega  drugog,  čovek  od znanja  odlučuje  se  da  postupi  ovako  ili  onako,  a  onda prema  tome  radi  kao  da  mu  je  stalo  do  toga.  Njegova

,kontrolisana' ludost navodi ga da kaže kako mu je važno to što  radi,  i  podstiče  ga  da  se  ponaša  kao  da je zaista tako, ali on sam ipak zna da nije tako; i zato, kad završi to što je započeo, on se mirno povlači,  bez obzira na to da  li  su  njegova  dela  bila  dobra  ili  loša, da li je sproveo to  što je  naumio  ili  nije,  jer  ga  se  sve to  više  nimalo  ne  tiče.

»Čovek od znanja može,  s  druge  strane,  da  odluči da ostane potpuno  pasivan  i  da  nikada  ne  dela,  pa  da se ponaša kao da mu je zaista stalo do toga da bude pasivan;  i  tu  će  on  biti  potpuno  u  pravu,  zato  što  će i  to  biti  njegova  ,kontrolisana'  ludost.«

Na tom sam se mestu veoma  upetljao  pokušava­ jući da objasnim don Huanu  da  me  zanima  šta  je  to što bi nekog čoveka od znanja podstaklo da postupi ovako ili onako  uprkos  tome  što  zna  da  ništa  nije važno.

On se tiho, prigušeno, nasmeja pa mi tek onda odgovori.

»Ti  razmišljaš  o  svojim  postupcima,  o  onome  što radiš«,  reče.  »Zašto  moraš  da  veruješ  da  je  to  što  či­ niš  onoliko  važno  koliko  ti  se  čini  važno,  iako  u  stvari ništa  što  čovek  čini  nije  važno.  Ništa!  Ali,  ako  mi  ni­ šta  nije  važno,  kako  mogu  i  dalje  da  živim,  pitao  si. Bilo  bi  jednostavnije  umreti;  to  ti  kažeš  i  veruješ,  za­ to  što  razmišljaš  o  životu,  isto  kao  što  sad  razmišljaš o  tome  kako  li  je  kad  čovek  vidi.  Želeo  si  da  ti  to  ob­ jasnim kako bi mogao početi  da  razmišljaš o  tome,  kao što  misliš  i  o  svemu  ostalom.  Što  se  tiče  viđenja,  tu  ti razmišljanje ništa ne pomaže, i zato ti ne mogu reći kako je  to  kad  čovek  vidi.  Sada  želiš  da  ti  objasnim  razloge moje  ,kontrolisane'  ludosti i  ja  ti samo  mogu reći  da je

,kontrolisana'  ludost veoma  slična  viđenju;  to  je nešto  o čemu  se  ne  može  razmišljati.«

Don  Huan  zevnu,  leže  na  leđa  pa  ispruži  i  ruke i  noge.  Kosti  su  mu  pucketale.

»Predugo si bio daleko odavde«, reče. »Suviše raz­ mišljaš.

On ustade pa zađe u cestar  bočno  od  kuće.  Doda­ vao sam drva  na vatru da  bi supa  u loncu i  dalje  klju­ čala. Htedoh da upalim petrolejku, ali mi je polutama veoma prijala. Vatra iz peći osvetljavala je prostoriju dovoljno da se može pisati, i sve oko mene oblivala crvenkastom svetlošću. Spustih beleške na pod pa  le- goh. Bio sam umoran. Iz celog razgovora  s  don  Hua- nom najviše me pogodilo to  što  mu  nije  stalo  do  me­ ne; to me duboko uznemirilo.  Tokom  više  godina  ja sam se uzdao u njega. Da nisam imao apsolutno po- verenje u njega,  ukočio  bih  se  od  straha  pri  pomisli da treba da učim  kod  njega  da  bih  stekao  njegovo znanje; pretpostavka na kojoj je  počivalo  moje  po- verenje bila je ta da sam mu ja  lično  drag;  u  stvari, uvek sam ga se plašio,  ali  sam  taj  strah  savlađivao zato što sam mu verovao. Kad je  on  izmaknuo  taj  ka­ men temeljac ispod mojih nogu, osetio sam se bes­ pomoćnim  je r  više  nisam  imao  oslonca.

Obuze me veoma čudna strepnja. Bio sam duboko uznemiren  i  počeo  da  hodam  gore-dole  ispred   peći. Don Huan se  dugo  zadržao  napolju.  Nestrpljivo  sam ga  očekivao.

Vratio  se  malo  kasnije;   seo  je  opet  ispred  vatre i ja mu bez uvijanja  rekoh  čega  se  plašim.  Kazao  sam mu da se brinem zato što ne mogu na pola put a da promenim pravac; objasnio sam mu  i  to  da  sam  po­ red poverenja koje sam  imao u njega naučio da po­ štujem i njegov način života i da ga smatram pamet­ nijim,  ili  bar  više   funkcionalnim,   od  načina  na   koji ja živim. Rekao sam mu da su njegove reči izazvale strašan sukob u meni zato što bi, s obzirom na njih, trebalo sasvim da izmenim svoja osećanja.  Da  bih  to don Huanu bolje objasnio, ispričao sam mu priču o jednom čoveku iz mog sveta i kulture, o  veoma  boga­ tom, konzervativnom advokatu koji je ceo svoj život proživeo verujući da se bori za istinu. Početkom  tride­ setih godina ovog veka, s nastankom Ruzveltovog  Nju dila, on se strastno bacio u političku dramu tog vre­ mena. Bio je kategorički  uveren  da  je  ta  promena  loša za zemlju pa se, iz lojalnosti prema  svom  načinu  ži­ vota i čvrste vere da  je  u  pravu,  zarekao  da  će  se  bo­ riti protiv toga što  je  smatrao  političkim  zlom.  Ali  ta- las novog vremena bio je  suviše  ja k  i  nadjačao  ga  je. On  se   10   godina  borio  protiv  njega  kako  u  politič­ koj areni tako i u svom ličnom životu, a onda je izbio drugi svetski rat i svi njegovi  napori  doživeli  su  pot­ pun poraz. Politički i ideološki  poraz  izazvali  su  u  nje­ mu duboku ogorčenost;  punih         25         godina pro­ veo je u izgnanstvu na koje  je  sam  sebe  osudio.  Kad sam  se  s  njim upoznao,  on  je  imao          85          go­ dina i bio se vratio gradu u  svom  zavičaju  da  tu  pro­ vede poslednje godine života u staračkom  domu.  Ni­ sam mogao da shvatim da je poživeo toliko dugo, s obzirom  na  to  kako  je  straćio  svoj  život  u  ogorčenosti i samosažaljenju. Bilo mu je odnekud prijatno u mom društvu  pa  smo  često  i  dugo  razgovarali.

Kad sam ga  poslednji  put  video,  rekao  je  na  kra­ ju našeg razgovora:  »Imao  sam vremena da se osvrnem i razmotrim svoj život. Ključna pitanja mog vremena danas su samo  priča,  i  to  čak  ne  ni  naročito  zanimlji­ va priča. Možda sam straćio tolike godine svog života goneći  nešto  što  nikada  nije  ni  postojalo.  Čini  mi  se

u poslednje vreme da sam verovao u nešto nalik  na farsu. Nije to vredelo tolikog mog truda. Mislim  da sam sada svestan toga. Pa ipak, ne mogu da vratim tih če­ trdeset  izgubljenih  godina.«

Rekao sam don Huanu da je  u  meni  nastao  raz­ dor  zbog  sumnji  u  koje  su  me  bacile  njegove  reči  o

»kontrolisanoj«  ludosti.

»Ako ništa  nije  važno«,  rekoh  mu,  »onda  će  se onaj ko  postane  čovek  od  znanja  začelo  osetiti  isto tako prazan kao taj moj prijatelj, i neće biti u nimalo boljem   položaju.«

»Nije tako«, odbrusi don Huan. »Tvoj prijatelj je usamljen zato što će umreti ne videći. On je u životu doživeo samo starost i  sad  mor a  sam  sebe  da  sažalje- va više no  ikada  ranije.  Smatra  da  je  straćio  40 godina svog života zato što je težio za pobedama, a do­ življavao samo poraze. On nikada neće saznati da je potpuno  isto  doživeti  pobedu  ili  poraz.

»I tako se sad  plašiš  mene  zato  što  sam  ti  rekao da si isti kao i  sve  drugo.  Ti  si  detinjast.  Nama  ljudi­ ma je suđeno da učimo  i  čovek  ide  ka  znanju  kao  što ide u rat;  to  sam  ti  rekao  bezbroj  puta.  Čovek  pristu­ pa znanju ili rat u sa strahopoštovanjem,  svestan  da po­ lazi u rat  i  pu n  samopouzdanja.  Pouzdaj  se  u  sebe,  a ne  u  mene.

»I tako se plašiš praznine  u  životu  tvog  prijatelja. Ali u životu  čoveka  od  znanja  nema  praznine,  kažem ti.  Sve je vrškom  puno.«

Don Huan ustade pa ispruži  ruke  kao  da  pipa  ne­ što  u vazduhu.

»Sve je vrškom puno«, ponovi on, »i sve je podjed­ nako. Ja nisam kao tvoj prijatelj  koji  je  prosto  osta­ rio. Kad ti kažem da ništa  nije  važno,  ne  mislim  pri tom na isto što i on. Za njega je njegova borba bila besmislena zato što je doživeo poraz; za  mene  ne  po­ stoji ni pobeda, ni poraz, ni praznina. Sve  je  vrškom puno i sve je podjednako i moja  je  borba  bila  vredna mog  truda.

»Da bi neko postao čovek od znanja, on  mor a  da bude ratnik a ne  cmizdravo  dete.  Čovek mora da  se bo-

ri  ne  predajući  se,  ne žaleći  se,  ne  sme  da ustukne  sve dok ne vidi,  a tada shvata  samo to  da ništa nije važno.« Don  Huan  je  mešao  čorbu  drvenom  varjačom.  Čor­

ba je bila gotova.  On skide lonac s vatre pa ga stavi na pravougaonu  konstrukciju  od  ćerpiča  koju  je  sazidao uza zid i upotrebljavao je kao sto ili policu. Nogom gur­ nu dva sandučeta koja su  služila kao udobne stolice, na­ ročito  ako  čovek  sedne  tako  da  se  leđima  nasloni  na grede  koje  podupiru  zid.  Dade  mi  znak  da  sednem  a onda  mi  nali  čorbe u zdelu.  Smešio  se;  oči  su mu blis­ tale  kao  da  mu je  zaista  milo  što  sam  tu.  Blago  gurnu zdelu prem a meni.  U  to m  njegovom  pokretu bilo je  to­ liko  topline  i  dobrote  da  mi  se  činilo  kao  da  time  želi da  vrati  poverenje  koje  sam  imao  u  njega.  Osećao  sam se glupo;  pokušah  da  se iz toga izvučem  traženjem svo­ je  kašike,  ali  je  nisam  mogao  naći.  Čorba  je bila  suvi­ še vrela  da bih je mogao piti iz zdele,  i  dok se hladila, upitao  sam  don  Huana  da  li  »kontrolisana«  ludost  zna­ či  to  da  čovek  od  znanja  ne  može  više  nikoga  da  voli.

On  prestade  da  jede  i  nasmeja  se.

»Tebi  je   suviše   stalo   do   toga   da   voliš   ljude   i   da

oni  tebe  vole«,  reče.  »Čovek  od  znanja  voli,  i  to  je  sve.

Voli  koga  ili  šta hoće,  ali  se  pri  tom  služi  i  svojom  ,kon-

trolisanom'  ludošću  da  se  ne  bi  suviše  vezao.  Sasvim

suprotno  od  toga  što  ti  sad  činiš.  Voleti  ili  biti  voljen

nije jedino  što  se  kao  čovek  može  činiti.«

Zurio   je   trenutak   u   mene   nakrivivši   glavu.

»Razmisli o tome«, reče.

»Pitao bih te još  nešto,  don Huane.  Rekao  si  da je

potrebno  da  gledamo  očima  da bismo  se  smejali,  ali  ja

verujem  da  se  smejemo  zato  što  mislimo.  Uzmi  slepca,

na  primer  —  i  on  se  smeje.«

»Ne«, reče. »Slepci se ne smeju. Njihova tela se ma­ lo trzaju kad kroz njih prostruji slab talas smeha. Oni nikada nisu gledali u smešnu stranu  sveta  i  zato  mo­ raju  da  je  zamisle.  Njihov  smeh nije  bučan.«

Više  nismo  razgovarali.  Sad  mi  je  bilo   lepo,   bio sam srećan. Jeli  smo  ćutke,  a  onda  don  Huan  poče  da se smeje.  Služio sam  se jednom suvom grančicom kao kašikom  i  njom  prinosio  povrće  ustima.

4.  oktobar  1968.

Danas sam u  jednom  trenutku  pitao  don  Huana  da  li bi imao šta protiv toga da mi još  malo  priča  o  »viđe­ nju«. Činilo mi se da je malo oklevao, a onda se  na- smešio i rekao da sam opet počeo po starom, poku­ šavam  da  razgovaram umesto  da nešto  preduzmem.

»Ako želiš da vidiš, moraš dopustiti dimu da  te vodi«, reče energično. »O tome više neću da razgova­ ram.«

Pomagao sam mu da očisti neke osušene  trave. Du­ go smo radili bez ijedne reči. Kad god sam prisiljen da dugo ćutim, uvek  me  obuzme  neki  strah,  naročito  ako se nalazim u don Huanovoj blizini. U jednom trenutku postavih mu pitanje, a reči ka o da su same navrle i u ratobornom  tonu  sletele  s  mojih  usana.

»Kako se čovek od znanja koristi svojom ,kontro- lisanom' ludošću kad se desi da mu umre neko koga voli?«  upitah.

Don Huana je iznenadilo moje pitanje i on me po­ gleda radoznalo.

»Eto,  uzmi,  na  primer,  svog  unuka  Lusija«,  rekoh.

»Kad bi  on  umro,  da li bi  tvoji  postupci bili  plod tvo­

je   ,kontrolisane'   ludosti?«

»Uzmi mog sina Eulalija, to ti je  bolji  primer«, mirno odvrati don Huan. »Na njega  su  se  sručile  stene kad  je  radio  na  probijanju  panameričkog  auto-puta.  S

,kontrolisanom'  ludošću  postupao  sam  prem a  njemu kad je bio na samrti. Kad sam  stigao  tu gde  se minira­ lo, on je već bio gotovo mrtav, ali njegovo  telo  bilo je tako snažno da se i dalje kretalo  i  trzalo.  Stajao  sam pred njim i rekao njegovim drugovima  u  ekipi  da  ga više ne miču; poslušali su me i stali oko mog siha, gle­ dajući u njegovo izmrcvareno telo. I ja sam bio tu,  ali nisam gledao. Sad sam  koristio  svoje  oči  da  vidim  ka­ ko se njegov život rasipa, kako se nezadrživo širi van svojih  granica,  kao  magla  od  kristala,  zato  što  se  život i smrt tako mešaju i šire. Eto, to sam činio dok je moj sin  umirao.  To  je  sve  što  čovek  može  da učini,  a  to je

,kontrolisana' ludost. Da sam gledao u njega, ja  bih video  kako  postaje nepomičan  i  osetio  bih  krik  u  sebi,

zato što ga više  nikada  neću  videti  onako  stasitog  ka­ ko hod a po zemlji.  Umesto  toga  video  sam  njegovu smrt i tu nije bilo ni  tuge  ni  osećanja.  Njegova  smrt bila  je  ista  kao i  sve  ostalo.«

Don Huan malo  oćuta.  Učini  mi   se  da  je  tužan, ali  on  se  tad  osmehnu  i  potapša me  po  glavi.

»I tako se može reći kad smrt  dođe  po  nekoga koga volim, moja .kontrolisana' ludost  navede  me  da oči pomerim i da  se  njima  služim  ne  da  gledam  nego da   vidim.«

Mislio sam na one koje ja volim i osetih kako me neodoljivo  obuzima  teško   sažaljenje   nad   samim   so­ bom.

»Kako  si  srećan,  don  Huane«,  rekoh.  »Ti  možeš da ,,pomeriš" oči,  a  ja  mogu  samo  da  gledam.«

Moje  reči  bile  su  mu  smešne  i  on  se  nasmeja.

»Srećan,  nije nego!«  reče.  »To  je  težak posao.«

Obojica  se  nasmejasmo.  Posle  duže  pauze  opet  ga

podbodoh,  možda  samo  zato  da  se  rešim  svoje  tuge.

»Ako  sam  te  dobro  razumeo,  don  Huane«,  rekoh,

»onda  su jedini  postupci  čoveka od  znanja  koji  ne  spa­

daju  u  ,kontrolisanu'  ludost  oni  koje  izvodi  sa  svojim

saveznikom  ih  Meskalitom.  Je  li  tako?«

»Tako je«, reče  kroz  prigušen  smeh.  »Moj  savez­ nik i Meskalito nisu na ravnoj nozi s nama, ljudskim bićima. Moja ,kontrolisana' ludost  primenjuje  se  samo na mene  i na ono što činim kad sam u društvu drugih ljudi.«

»Ali,   logično   se   ipak  može   pretpostaviti«,   rekoh,

»da  čovek  od  znanja  može  da  gleda  i  na  svoje  postup­

ke  prema  savezniku  ili  Meskalitu  kao  na  ,kontrolisanu'

ludost,  je  li?«

Zurio  je  trenutak-dva  u  mene.

»Ti opet misliš«,  reče.  »Čovek  od  znanja  ne  misli, te prema tome ne može ni da mu se ukaže  ta  prilika. Uzmi, na primer, mene. Rekao  sam  ti  da  ,kontrolisa- nu' ludost primenjujem na svoje postupke  prema  dru­ gim ljudima kad sam s njima u društvu; to  kažem  zato što mogu da vidim te ljude. Kroz svog saveznika, me­ đutim,  ne  mogu  da  vidim  i  onda  mi  je  to  nerazumljivo,

jer kako mogu da kontrolišem  svoju  ludost  ako  kroz nju ne vidim? U odnosu  na  mog  saveznika  ili  Meska- lita ja sam samo čovek koji um e  da  vidi  i  koji  je  zbu­ njen tim što vidi — čovek koji zna da nikada neće  ra- zumeti  sve  što  ga  okružuje.

»Uzmi svoj slučaj, na primer. Za mene nije važno hoćeš li ti postati čovek od znanja ili nećeš, ali za Me- skalita je to  važno.  Očigledno  je  da  mu  je  važno  inače se ne bi toliko trudio da pokaže da mu je stalo do tebe. Ja to mogu da  primetim  pa  prema  tome  i  postupam, ali  njegove  razloge  nisam  kadar  da  razumem.«