Ovisnost o hrani:   pretilost

Broj pretilih doseže najmanje 34 milijuna, s time da je 60 posto žena i 50 posto muškaraca predebelo. Fossum i Mason definiraju pretilost kao težinu koja za šest kilograma nadmašuje idealnu.

Ljudi se najčešće služe snažnim obrambenim mehanizmima racionalizacije kao »isprikama« za pretilost i poriču njezine životno štetne posljedice. Te isprike uključuju poremećaje žlijezda, nasljednost, starenje, trudnoću, način života, društvene obveze i, kako su mi često govorili, krupne kosti. Nedvojbeno postoji  stanovita  genetska  sklonost  debljanju.

Čini se da nitko točno ne zna u kojoj je mjeri  poremećaj uzrokovan genetskim čimbenicima. Ja ću se ograničiti na emocionalne  razloge  problema.

Jane Middelton-Moz, sjajna klinička psihologinja iz Seattlea, priča kako je jednom prigodom, sjedeći u zračnoj luci, promatrala začetke moguće  ovisnosti  o  jelu.  Majka  i  otac  su se svađali. Njihovo je osamnaestomjesečno dijete ležalo na stolcu pokraj njih. Nisu  na  njega  obraćali  pozornost.  Svaki pu t kada bi dijete zaplakalo, majka bi mu u usta ugurala bočicu sa  sokom.  Neka je  osoba  sjela  uz  dijete  i  zabuljila  se u nj. Dijete je počelo uplašeno plakati. Majka je pogledala u torbicu i našla  još  jednu  bočicu  pun u  mlijeka  pa  ju  je gurnula djetetu u usta. I majka i otac imali su oko desetak kilograma  previše.

Djetetu se pruža uzor  pretjerivanja  u  jelu.  Ono  također uči sputavati emocionalno izražavanje i jesti onda kada bi trebalo osjećati (prema »Djeca traume:  Otkrivanje  odbačenog Ja«;  Children  of  Trauma:  Rediscovering  the  Discarded  Self, Jane  Middleton-Moz).

Barem u jednom svojem dijelu dinamika pretilosti rezultat je odavanja užicima i zlostavljanja - sheme  preživljavanja naučene u disfunkcionalnim obiteljima. Pretili su ljudi bili sputavani  stidom  ili  u  ljutnji  ili  u  tuzi.  Osjećaju  se  prazno i usamljeno i jedu kako bi bili siti i ispunjeni. Srdžba se manifestira kroz želudac (grč u želucu), a jedenje i osjećaj sitosti uklanjaju srdžbu, zavodeći ljude na pomisao da grč u želucu ima veze sa sitošću umjesto sa srdžbom koju valja izraziti. Pretili se ljudi često ponašaju veselo i sretno kako bi prikrili strah od mogućega stida ako izraze duboku tugu ili srdžbu.

U velikoj većini  slučajeva   dijete  za  mršavljenje   najveća su moguća obmana ljudi koji pate. Devedeset pet posto ljudi vrate kilograme izgubljene tijekom dijete  u  roku  od  pet godina.   Dijete   ističu   jedan   od   najparadoksalnijih   aspekata toksičnoga stida.  Držeći  dijetu  i  gubeći  težinu,  čovjek  ima osjećaj da  drži  problem  pod  nadzorom  i  da  ga  rješava.  Kao sto ste vidjeli, kontrola je jedna od  glavnih  strategija  prikri­ vanja stida. Svi oblici prikrivanja pokušaji  su  da  se  kontrolira ono   vanjsko   kako   se   ono   unutrašnje   ne  bi  razotkrilo.

Jedna od prekretnica u imenovanju demona koji nazivam toksičnim stidom za mene je bilo otkriće dinamike kontrola/ prepuštanje, koju su izložili Fossum i Mason u svojoj knjizi Facing   Shame.

Slika 3.3. prilagodba je njihovih spoznaja. Kontrola i pre­ puštanje  prirodne  su  polarnosti  u  ljudskim   djelatnostima. Kao dijete ste, učeći uspostaviti mišićnu ravnotežu, morali naučiti kako se pridržavati i puštati. Poslije ste  učili  usposta­ viti suptilniju ravnotežu, primjerice u plesanju (tj.  neki  od nas). Tijekom plesa prepuštate se unutar naučene strukture. Najprije ste učili pojedinačne plesne korake. Činili ste to nezgrapno i svjesno se kontrolirajući. Uskoro ste zaboravili naputke i jednostavno ste plesali. Koraci su postali nesvjesni. Kontrola i prepuštanje nesvjesno su se stopili u dvokorak ili valcer.

Kada se zdravi stid internalizira, postaje toksičan  te uništava ravnotežu i granice. Postajete  megalomanom:  ili najbolji ili »najbolji najgori«. S  toksičnim  stidom  vi  ste  ili više od čovjeka (iznimno uspješan) ili manje od čovjeka (neuspješan). Ili ste iznimni ili ste  nitko  i ništa. Sve ili ništa. Ili imate sve pod kontrolom (kompulzivnost) ili uopće nemate kontrolu (ovisnost). Ovo dvoje međusobno je povezano i nadopunjava  se.

Fossum   i   Mason   pišu:

»Kada  je  stid  u  podlozi  kontrole  i  prepuštanja,  čini  se  da pojačava  obje  strane  te  napetosti...  Stid  čini  dinamiku  kon-

Kompulzivnost

Dijeta-gladovanje Rad

Čišćenje Pranje

Mentalna sitničavost Izbjegavanje

Štednja Obzir Čistunstvo Agorafobija

Psihosomatske bolesti

Toksični stid prethodi i ciklusu kontrole i prepuštanja

Zamislite savitljivu žicu koja je omotana oko otponaca obaju pištolja tako da se opaljivanjem iz jednog pištolja povlači i otponac drugoga. Kontrola povlači za sobom prepuštanje i obrnuto.

Ovisnost

Alkohol (druge droge) Hrana

Seks Novac

Uzbuđenje Emocije

Tjelesno  zlostavljanje Seksualno   zlostavljanje Verbalno zlostavljanje

Ekstatičan osjećaj moralne ispravnosti

Oduševljenje Samopovređivanje

Perfekcionizam Moraliziranje Kriticizam Pokuda

Prezir

Pokroviteljstvo Pobjeđivanje

Iznimno  uspješan Izniman

Pomoćnik i  skrbnik

(spasitelj) Potišten

Udovoljava  ljudima

Usmjeren  na   sebe Prepušta se užicima Nepredvidiv

Gubi samokontrolu Gubitnik Neuspješan

Histerija

Dramatične  provale  osjećaja Ekstatičan

Maničan

trole još više zahtjevnom  i  neopraštajućom,  a  prepuštanje još više dinamičnim i samouništavajućim. Što se više  poje­ dinac kontrolira, to više treba protutežu prepuštanja i što se silnije ili autodestruktivnije prepušta, to više treba  kon­ trolu.«

Dijete za mršavljenje slijede te promjene kontrole i prepuštanja. Ovisnost je ovisnost.  Biti ovisan znači opsesivno se nečemu predavati. Rješenje za ovisnike jest da ne pokušavaju kontrolirat i ovisnost. On i trebaju biti svjesni svoje bespomoćnosti, svjesni toga  da  nešto  ne  mogu  svladati  te  da se trebaju predati. Predati se  znači  suočiti se  s  činjenicom  da ne možemo kontrolirati ovisnost.  Upravo  zato  je  ovisnost ovisnost.

Poremećaj debeo/mršav

Mnogi poremećaji  u  prehrambenim  navikama  nisu  vidljivi. U poremećaju debeo/mršav čovjek je stalno opsjednut hranom. Mentalna opsjednutost modifikacija je raspoloženja. Odvlači pozornost. Ako vam je to stalno na um u i ako neprestano razmišljate  o  jedenju  ili  nejedenju,  možete  se  odvojiti  od svojih    osjećaja.

Ja osobno patim od tog poremećaja godinama.  Prolazim kroz  razdoblja  kada  vježbam,  jedem  dobru,  zdravu  hranu bez šećera, a potom (obično nakon višemjesečne samokontrole) pojedem  krafnu  ili  komad  kolača  od  mrkve.  Obično  to radim na putu. Tada su najizraženiji moja usamljenost i osjetljivost.  Obično  se  tako  nagradim  za  sav  naporan  rad.

Čim pojedem slatkiš, počinje faza prepuštanja. Počinjem opsesivno razmišljati o učinjenom. Zeznuo sam. Pa kada  je tako, mogao bih pojesti još nešto. Još samo danas ću  si ugađati, a sutra ću se početi kontrolirati!  Da,  samo  što  to sutra  nikako ne dolazi. Šećer traži šećer. Mentalna opsjednutost tjera me razmišljati o slatkišima i već sam duboko u ciklusu prepuštanja.  Taj  ciklus  traje  obično  sve   dok  mi  ne  počnu rasti grudi! Tada znam da je vrijeme za dijetu, vježbanje  i život bez šećera. I ovdje kao i kod svih  kompulzivnih/ ovisničkih  oblika  ponašanja,  nema  ravnoteže.  Sve  ili  ništa.

Anoreksija     nervosa

U našem kulturnom okružju sve je više žena koje poste, izgladnjuju se. Anoreksija je svakako jedan od najparadoksalnijih i za život najpogubnijih poremećaja u prehrambenim navikama. Najčešći je u bogatim  obiteljima,  a  obolijevaju  kćeri  u  dobi od 13 do 25 godina. Poprima gotovo razmjere epidemije u nekim  skupim  privatnim  školama.

Anoreksici najčešće dolaze iz bogatih obitelji u  kojima vlada perfekcionizam. Bogate  obitelji  često  su  usredotočene na stvaranje dobre slike o sebi. Viši slojevi imaju određen izgled i image koji trebaju održavati. Prevladavaju sljedeće sheme: perfekcionizam; prikrivanje osjećaja (pravilo »ni riječi«; otac sklon kontroli, često tiranin  i  strog;  opsesivna  majka koja je potpun o izgubila vezu sa svojom tugom i srdžbom; pseudointiman brak s velikom željom da  se  ostavi  dobar dojam; uplitanje i međunaraštajni savezi. Ti  se  čimbenici javljaju  u  raznim  kombinacijama.

Anoreksična osoba preuzima kontrolu u obitelji izglad- njujući se i gubeći težinu. Ona  je  metafora  onoga  što  ne valja u obitelji. Ona se kruto kontrolira, poriče sve osjećaje, iznimno je uspješna i ograđena zidom pretvaranja. Postaje žrtveno janje u obitelji. Majka i otac zbližuju  se  kako  se povećava  briga  za  kćerkin  život.

Ovisnost obično počinje s ciklusima jedenje/prošićenje i s jakom željom za slatkišima.  Često je prati intenzivno vježbanje

i depresija. Kako bolest napreduje, uz gladovanje se najčešće javlja upotreba laksativa i namjerno povraćanje. Faze gladovanja prate jake  promjene  raspoloženja i  pomaknuta  stanja  svijesti.

Anoreksija potresno ističe  odbijanje  da  se  bude  čovjekom, što leži u srži toksičnoga stida. To uključuje preziranje i odbacivanje tijela. Takav se prezir širi do opovrgavanja instinktivnog i emocionalnog života. Anoreksične žene opovrgavaju svoju seksualnost doslovno  odbijajući  razviti znakove genitalne ženstvenosti (menstruacija i rast grudi). Opovrgavaju svoje emocije  odbijajući  jesti.  Za  anoreksike  se hrana izjednačava s osjećajima.  Kako  su  svi  njihovi  osjećaji sputani stidom, odbijanje  jela  način   je  odbijanja  osjećaja toksičnog   stida.

Tu je  i  uplitanje  i  granična  konfuzija  u  odnosu  kćeri  i majke. Kći često nosi majčinu  potisnutu  srdžbu  i  tugu  zbog oca.  Ovi  se  osjećaji  doživljavaju   kao   nesavladivi,   jer   su duboko potisnuti (sjetite se gladnih pasa). Stoga je glad i izbjegavanje   jela   obrana   od   ovih   preplavljujućih   emocija.

Anoreksija je složena i mislim da dići ruke od nje nije klinički opravdano. Volio bih da shvatite kako su ovi ovisnički poremećaji ukorijenjeni u promjeni raspoloženja obiteljskog sustava. Uvjerenje da  se  može  živjeti  odbijajući  hranu  krajnje je opovrgavanje nečije ljudskosti. To je  pokušaj  da  se  bud e više  od  čovjeka.

Bulilimija

Anorektici često rješavaju problem gladovanja kroz bulimički ciklus prežderavanje/pročišćenje. Bulimija se, međutim, može razviti i ako joj uopće ne prethodi anorektično stanje. Nije ograničena samo na žene, jer i mnogi muškarci  postanu bulimični  zbog  ovisnosti  o  kondicijskim  vježbama.  Kako  bi zadržali      mladalačka         tijela,         mnogi        muškarci   »ovisnici    o kondicijskim  vježbama«  počinju  povraćati.

Kaufman smatra bulimiju i bulimareksiju, kao i anoreksiju sindromima utemeljenosti na stidu. Smatra da toksični stid postoji i u fazi prežderavanja i tijekom pročišćavanja. Kao i Tomkins prije njega, i on smatra pretjerivanje u hrani nadomjestkom  za  interpersonalne  potrebe  sputane  stidom.

»Kada se čovjek osjeća praznim iznutra, gladnim da  se osjeti dijelom nekoga, očajnim za čvrstim zagrljajem,  žel­ jnim da bude željen i cijenjen - a sve je to postalo tabuom zbog  postiđivanja  -  on  se  umjesto  toga  okreće  hrani.«

Hrana nikada ne može zadovoljiti čežnju, jer se čežnja pretvara u stid, a tada čovjek  jede  još  više  kako  bi  ublažio stid. Meta-stid, stid zbog jedenja u tajnosti i proždiranja zamjena je afekta, pretvaranje stida zbog sebe  u  stid  zbog  jedenja. Ista  se  dinamika  događa  kod  pretilosti.

U bulimiji ciklus  proždiranja  pojačava  stid  koji  potom potiče  ciklus  pročišćavanja  koji  povećava   zgađenost   na d samim sobom i prezir prema sebi. Povraćanje je reakcija zgađenosti. Odvratna emocionalna situacija često  izmamljuje osjećaj mučnine. Kažemo: »Povraća mi  se  od  toga«,  ili  »Ne mogu  to  probaviti«  ili  »To  je  teško  progutati.«  Povraćanje može biti svjesno  odabrano  sredstvo  da  se  održi  niska  tjeles­ na  težine,  ali  nesvjesno  se   bulimičari   priklanjaju   povraćanju kao  sredstvu  pročišćavanja   od   sramotne   količine   hrane   koju su   proždrli.   Povraćajući,   čovjek   se   doslovno   kupa   u   stidu.

Tomkins  opisuje  bulimičko  povraćanje  kao  uvećavanje afekta. Uvećavanjem se afekt maksimalno pojačava, što omogućuje pražnjenje. Povraćanje pojačava poniženje  i zgađenost nad sobom. To dovodi toksični stid  do  vrhunca  i javlja   se   eksplodirajući   učinak   osjećaja   pročišćenosti.

Kaufman piše: »Uvećavanjem osjećaja poniženosti u inten­ zitetu  i  trajanju,  oni  se  konačne  potroše,  izgore.«

Mnogi na stidu utemeljeni ljudi naizgled su u dodiru sa svojim osjećajima jer izražavaju jake emocije. No, kao što je Cermak istaknuo, emocionalne su provale sredstvo prevla­ davanja osjećaja. To je potpuno isto kao i Tomkinovo uvećavanje afekta. To je mazohistička strategija redukcije kroz intenzi­ fikaciju. Uvećavanje  može  ići i u potpun o suprotnom smjeru. Osjećaji se mogu pojačavati  do  točke  eksplozije  ili  umanjiti do  točke  umrtvljenosti.

OVISNICI   O   OSJEĆAJIMA

Ima i drugih načina promjene raspoloženja, bez kemikalija ili hrane. Već  sam opisao emocionalne ucjene kada se nepo­ željan  osjećaj  zamjenjuje  drugim  osjećajem  koji  je  dopušten u obitelji. Svaka emocija može biti ovisnička. Najčešća ovisnost o nekoj emociji ovisnost je o onom  obliku  pojačane  srdžbe koju  zovemo  bijes.

Bijes je jedina emocija  koja  se  ne  može  kontrolirati stidom. Zapravo,  pojačana  srdžba  koju  zovemo  bijes,  srdžba je koja je bila postiđivana. Srdžba, kao i seksualnost, emocio­ nalna je energija koja nas čuva. Srdžba čuva naš ja. Naša je srdžba energija kojom se štitimo. Ona je naša snaga. Kad se srdžba postiđuje, postaje  gladan pas koji se ne može zadržati u  podrumu .

Kada naš identitet  postane  utemeljen  na  stidu,  koristimo se srdžbom na neuspješan način. Kada se stid internalizira, postiđena srdžba  postaje  bijes,  probija  se  iz  podrum a  kako bi nas zaštitila i obavlja svoj posao. Bijes straši one koji nas okružuju.

Ovisnos t  o  bijesu

Kada bjesnimo osjećamo se cjeloviti iznutra - nismo više rascijepljeni. Osjećamo se moćnima. Svi se boje u našoj nazočnosti. Više se ne osjećamo nedoraslima  ili  manjkavima. Dok god to ide u našu korist, biramo bijes kao modifikator raspoloženja.   Postajemo   ovisnici   o   bijesu.

U       početku braka bio sam bijesoholik. U svojem toksičnom stidu nisam imao granica. Moja je primarna  promjena raspoloženja bila uloga dobrog, brižnog tatice.  Dopuštao  sam djeci  da  pređ u  preko  svih  mojih  granica.  Odustao  sam   od svojih potreba zbog njihovih potreba, osim od potrebe da se prikažem kao divan i dobar tatica.  Konačno  bi  se  nešto dogodilo - posljednja  kap.  Počeo  bih  bjesniti,  vikati  i  vrištati na   ženu   i   djecu.

Dok ovo pišem,  zapanjuje  me  što  u  to  vrijeme  nisam opažao koliko je moje ponašanje bilo nasilničko  i  dis- funkcionalno. Bio je to meni jedini poznat način  da  zaštitim svoje  granice,   svoju  na   stidu  utemeljenu  unutarnju  bit.   Bijes bi prestao kada bi mi se žena i djeca suprotstavili. Suprot­ stavljanje uvijek ne zaustavlja bijes. Imajte to na um u ako je prekršitelj tjelesno  nasilan.  Ipak,  mene  je  zaustavljalo.  Radim na svojem bijesu već deset godina.  Uvjeravam  vas  da  se  to može    promijeniti.

Vidio sam obitelji uništene bijesom. U jednoj obitelji s kojom sam radio majka je bila  bijesoholik.  Tiranizirala  je obitelj i koristila se bijesom kako bi manipulirala  drugima  i kako bi sve bilo po njezinom. Otac se  upustio  u  vezu surogatnog  supruga  s  najstarijom  kćerki.  Kći,   viktimizirana tim emocionalnim incestom, nikada nije imala zdravu seksualnu vezu. Imala je  dvadeset  devet  godina.  Bilo  je  i  mnogih drugih  disfunkcija  u  obitelji.  Strukturalno  se  nije  razlikovala od     alkoholičarske    obitelji.      Obuhvaćala        je      sve    uloge         dis- funkcionalnih   obiteljskih   sustava.

Ovisnos t  o  tuzi,   strahu,  uzbuđenju,  religijskoj pravednosti  i  sreći

Svaka emocija može biti ovisnička. Većina nas može zamisliti osobu ovisnu o melankoliji ili tjeskobi i strahu. Često srećem ljude koje zovem ovisnicima o »sreći«. Na licima nose zamrznute osmijehe. Nikada nisu ljuti. Smiju se na krivim mjestima i govore  samo  o  veselim  i  ugodnim  stvarima.

Osjećaj  pravednosti  temeljna  je  modifikacija  raspoloženja kod   religijskih   ovisnika.   Religijska   ovisnost   velik  je   problem u našem društvu.  Možda  je  čak  najpogubnija  od  svih  ovisnosti jer je ljudima teško raskinuti s vlastitim iluzijama i  poricanjima. Može  li  biti  ičega  lošeg  ako  se  ljubi  Bog  i   daje   život   za dobra   djela  i   ako   se   služi   ljudskom   rodu?

Dok  ovo  pišem,  razmišljam  o   kćeri   nekog   svećenika, mojoj  paciijentici.  Bila  je  stidljiva  do   srži.   Mislila  je   o   sebi kao o »kurvi babilonskoj«. Napustio ju je njezin na  stidu utemeljeni, »pravedni« otac svećenik. Bio je toliko zauzet spašavanjem  duša  da  nije  imao  vremena  za   nju.   Sjećam   se kako  sam,  poslije   nekoliko   godina,   na   nekoj   konferenciji, vidio tog čovjeka i njegovu pretilu ženu. Još je uvijek  bio pompozan  i  pasivno-agresivan.  Takvi  su  ljudi   opasni.   Kriju svoj  stid  po d   pokroviteljskom   »pravednošću«   i   prenose   ga na   svoju   djecu   i   sljedbenike.

Ako imate fobiju od  srdžbe,  odnosno  ako  se  bojite vlastite srdžbe, moguće je da ste  stalno  tužni.  Vaša  će  tuga biti  sredstvo  promjene  vašeg  raspoloženja,  odnosno  srdžbe.

Ako potječete iz disfunkcionalne obitelji i nikada niste znali  što  možete  očekivati,  možda  ste  povjerovali  da  se  život sastoji od slijeda neočekivanih  uzbuđenja.  Možda  ste  naučili stalno tražiti nove i neočekivane doživljaje kako biste stvorili uzbuđenje   (ovisnost   o   uzbuđenju).

Ovisnos t  o  stidu

Ljudi utemeljeni na stidu uvijek ovise o svojem toksičnom stidu. To je izvor svih njihovih misli i ponašanja. Sve je organizirano kako bi se  izbjeglo  razotkrivanje.  Ne  možete skinuti masku i obrambene mehanizme kojima se branite  od stida. Toksični stid je  mnogo  gori  od  gladnih  pasa  u  podrumu. To  je  popu t  stampeda  nosoroga,  jata  gladnih  morskih   pasa. Ne   možete   ni   na   trenutak   skinuti   krinku.

Ovisnos t  o   osjećaju  krivnje

Možete biti ovisni i  o  toksičnoj  krivnji.  Toksična  krivnja kaže  da  nemate  pravo  biti  jedinstveni  -  biti  ono  što  jeste. Život s  toksičnom  krivnjom  sili  vas  na  stalno  preispitivanje. Život  je  problem  koji  treba  riješiti,  a  ne  misterija  koju  treba živjeti  Toksična  krivnja  tjera  vas   da  beskrajno  radite  na  sebi te analizirate svaki  događaj  i  postupak.  Nikad  nema  vremena za odmor, jer  uvijek  treba  još  nešto  učiniti.  Krivnja  vas  tjera da pun o mislite. Krivnja nam usto omogućuje da se osjećamo moćnima onda kada smo zapravo nemoćni.  »Izludio  sam majku«,  ili  »Kriv  sam  što  je  bolesna«,  izjave  su  megalomana.

OVISNOST   O     RAZMIŠLJANJU

V       misli i mentalne aktivnosti potencijalno su ovisničke. Misaoni procesi dio su svake ovisnosti. Mentalna opsjednutost, stalno propitivanje istoga dio je ovisničkog ciklusa. Već sam spomenuo obrambeni mehanizam ega zvan »izolacija afekta«. Usmjeravajući  se  na  misao  koja  se  stalno  vraća,  možete  izbjeći bolne osjećaje. Osim toga, možete izbjeći osjećaje i mozganjem, stalno premećući misli u glavi. Možete biti ovisni o apstraktnom mišljenju.

Između  ostaloga,  studirao  sam  filozofiju.  Mnogo   sam godina  proučavao  velike  filozofe.   Samo   po   sebi,   to   nije štetno.  No  za  mene  je  čitanje  i   poučavanje   filozofije   bio bijeg  od  osjećaja,   čitajući  Summa   Theologiae  Tome  Akvinskoga ili Kritiku čistog uma Emmanuela Kanta ili pak Wittgensteinevu raspravu o logičkom  pozitivizmu,  mogao  sam  modificirati toksični   stid.

Intelektualiziranje je često sredstvo da se izbjegnu unutarnja stanja sputana stidom. I sam nečiji način intelektualiziranja može biti ovisnički. Generaliziranje i univerzaliziranje drži pojedinca u  kategorijama  toliko  širokim  i  apstraktnim  da nema dodira sa specifičnom, na osjetilima utemeljenom realnošću. Apstraktno poopćavanje sjajan je način da se promijeni  raspoloženje.

Detaljiziranje

Detaljiziranje je još jedan misaoni proces koji služi promjeni raspoloženja. Mnogi opsesivno/kompulzivni tipovi rabe tu vrstu mentalne    aktivnosti.

Pada mi na pamet primjer iz moje kartoteke. Imao sam pacijenticu čije su izlaganje problema ljudi smatrali dosadnim. Zamolio sam je da mi ispriča o tome. Slijedi prilagođena verzija  njezina  izvještaja.  Rekla  je:

»Dakle, kada sam krenula ovamo, željela sam obući svoju svilenu plavu bluzu. Ali zaboravila sam da sam je odnijela na čišćenje, jako sam  razočarana  današnjim  čistionicama.  Nekada su čistionice bile tako dobre i pristupačnih cijena. Znate, nedavno su   uništili  dvije  dobre jakne  mog  sina  Bobbyja.  A   Bobbyja je teško natjerati da se brine o svojoj odjeći. Isti je kao otac. Vole udobnost i šlampavi  su.  Ali,  nije  me  briga  sve  dok pospremaju za sobom u kuhinji. To je jedna od mojih fobija - čista  kuhinja. Toliko vremena provodim u njoj. Jutros je moj muž  ostavio otvorenu kutiju sa zobenim pahuljicama. Voli krupne kukuruzne pahuljice, a Bobby voli onu stariju vrstu... znate one što ste ih mogli...  «

Ako  već  niste   prestali   slijediti  njezinu  priču,  uskoro   ćete to  učiniti  nastavimo  li   ovako.   Nakon  petnaest  minuta  meni se  počelo  spavati.  Bilo  mi  je  dosadno!!!

Prekinuo sam je i počeo blago  upozoravati  na  njezinu opsesiju   pojedinostima.   Bila   je   ovisnik   o   pojedinostima.

S vremenom sam doznao da joj je otac bio potpun o  lud. Držao  ju  je  na  puščanom   nišanu   kod   kuće   do   njezine trideset druge godine.  Odrasla  je  u  zapadnom  Texasu,  u gradiću  u  kojemu  je  otac  bio  šerif.  Dopuštao  si  je  nevjero­ jatne  stvari.  Bio  je  nasilan  i  verbalno  ju  je  zlostavljao. Njegova  je  uobičajena   rečenica   bila:   »Žene    trebaju   držati usta   zatvorena,   a   noge   raširene.«

Moja je pacijentica bila žrtva tjelesnog, emocionalnog i seksualnog nasilja. Kada je  otišla  od  oca,  nije  prestala  pričati. Ali  njezina  pričljivost   i   sklonost   pojedinostima   bila  je   način da   izbjegne   uništavajući   stid   i   usamljenost.

Mentalna je opsjednutost česta u ovisničkim vezama. Opsjednutost  ženom  alkoholičarkom  ili  ljubavnikom  ili  dje­ com  ili  roditeljima  način  je  da  se  izbjegnu  osjećaji.   Veza može   biti   strahovito   ovisnička.

Ljudi  idu  iz  jedne  loše  veze  u  drugu   ili   ostaju   u   istoj koja je razorna i za život  štetna.  Osjećaj  i  iskustvo  ljubavi moćno   je   sredstvo   modifikacije   raspoloženja   i   može   prerasti u    ovisnost.

OVISNOST   O   RADU

Još jedan oblik modifikacije raspoloženja jest onaj koji se postiže  ponašanjem  ili  djelovanjem.  Već  sam  opisao  ritualno i magijsko ponašanje koje predstavlja obrambeni mehanizam ega. Određena opsesivno/kompulzivna ritualizirana ponašanja imaju svrhu odvratiti pojedinca od strahova koje osjeća pred nekim  sramotnim  željama,  osjećajima  ili  impulsima.

U uobičajenije oblike djelovanja koji modificiraju raspo­ loženje spadaju rad, kupovanje, gomilanje stvari, seks, čitanje, kockanje, vježbanje, gledanje sportova, gledanje TV-a, kućni ljubimci i briga o  njima.  Nijedna  od  tih  aktivnosti  nije ovisnost ako nema životno štetne posljedice. Ali sve  te aktivnosti mogu biti razvijene i, za život štetne, ovisnosti. Svaka na m  aktivnost  omogućuje  da  se  njome  zaokupimo toliko da modificiramo osnovno raspoloženje dok je obavljamo.

Ovisnost o radu ozbiljna je ovisnost. Ovisnik koji provodi tisuće sati na poslu možda izbjegava bolne  osjećaje usamljenosti i depresije. Znam  za  pokus  proveden  s  deset  direktora raznih tvrtki. Njih su zamolili da tijekom četverodnevnog vikenda izbjegavaju sve što bi ih odvratilo od osjećaja.  Nisu smjeli čitati, pušiti, piti, gledati TV, govoriti o poslu, telefonirati, vježbati itd. Do trećeg popodneva ova skupina dinamičnih, veoma uspješnih ljudi počela je osjećati depresiju. Osjetili su prazninu i usamljenost. U mnogim su slučajevima njihova djeca imala velikih  teškoća  sa  zakonom  ili  zlouporabom droga.  Djeca  su  često  nosila  njihovu  usamljenost  i  bol.

Ista dinamika vrijedi za druge ovisnosti o aktivnostima. Uvijek je  riječ  o  prikrivanju  usamljenosti  i  boli  ugniježdene u nutrini  toksičnog stida.  Toksični  stid  je  razbojnik,  crna rupa koja usisava njihove živote, goneći  ih na sve veća postignuća.

OVISNOST   O   VOLJI

Ljudska volja gubi svoju kooperativnu vezu s intelektom zbog kontaminacija koje su posljedica emocija sputanih stidom.

Intelektualne radnje percepcije, prosuđivanja i zaključivanja važne  su  za  volju  u  njezinoj  funkciji  donošenja  odluka. Percepcija,   prosuđivanje   i   zaljučivanje   omogućuju   volji    da pri odlučivanju procijeni alternative. Kada je nečija energija zamrznuta i sputana stidom, intelekt je ozbiljno jednostran i pristran.  Volja  gubi  svoju  moć  da  sagleda   alternative;   volja gubi oči. Bez  očiju,  volja  je  slijepa.  Više  nema  izvorne podatake  međ u  kojima  bi   birala.   Bez   izvornih   podataka, volja nema sadržaj izvan sebe same. Kada ima samo sebe za sadržaj, volja  može  htjeti  samo  sebe.  To  uzrokuje  patološki odnos   prema   vlastitoj   volji.

U  trenucima  samovoljne   impulsivnosti  čovjek  više   ne osjeća rascijepljenost  ili  napuklost.  Pojedinac  se  osjeća  u  vezi sa  sobom,  osjeća  se  moćnim  i  cjelovitim.  Kao  što  Leslie Farber ističe, »volja postaje ja«. To htijenje samo  radi  htijenja vodi  do  životno  štetne  samovoljnosti.   Biti   samovoljan   znači biti  sama  volja.  Ta  samovoljnost  vodi  do  usmjerenosti   na sebe, kontroliranog ludila, dramatičnih ekstrema i do htijenja onoga  što   se   ne   može   htjeti   (nestvarnost).   Samovoljnost nema    granica.

Takva je samovoljnost bit svih  ovisnosti.  Svi  su  ovisnici  u krajnjem    ovisni    o    vlastitoj    volji.

Ovisnost o vlastitoj volji  jedan  je  od  načina  na  koji toksični stid uzrokuje duhovni bankrot. Zato je nužno duhovno liječenje   kada   se   radi   o   liječenju   sindroma   toksičnog   stida.

Nakon ovakvog izlaganja čovjek  se  može  zapitati  nisu  li svi ovisnici. Stanton Peele nazvao je  ovisnost  »veliko ujedinjujuće   iskustvo    ljudske   vrste.«   Ali   ako    su    svi    ljudi ovisnici/kompulzivni, i ako je sve ovisničko, tada riječ ovisnost gubi svako značenje. Moj je odgovor da moramo razumjeti toksični stid koji pothranjuje ovisničko/kompulzivno ponašanje. Ne upotrebljava svatko  pripravke,  osjećaje,  misaone  procese ili aktivnosti ovisnički, jer nisu svi utemeljeni na stidu.  Ipak, kada pogledam našu kulturu, školu, religije i naš obiteljski sustav, čini mi se da velika  većina  ljudi  nosi  toksični  stid. Tko  zna  postotak  i  je  li  on  uopće  važan?

Možda je i opsesivno razmišljanje o takvoj pojedinosti način izbjegavanja stida. U knjizi Bradshaw o  obitelji citirao sam Satira i Wegscheider-Crusea, koji procjenjuju da je 96 posto obitelji disfunkcionalnih. Takva statistika ne mora biti točna. (Kako bi  to  itko  mogao  znati?)  Njezina  je  svrha privući našu pozornost; iznenaditi ili čak užasnuti. Statistički podatak koji sam spomenuo u vezi  s  raširenosti  ovisništva čini se, međutim, prilično točnim. Riječ je o tako visokim brojkama da bismo, da je riječ o dječjoj paralizi, govorili o epidemiji.

PONAVLJANJA

Još jedan način da se prikrije toksični stid jest pradoksalni fenomen zvan ponavljanje ili »iživljavanje«. Primjeri su takva ponašanja:  opetovano  ulaženje  u  destruktivne  i  postiđujuće veze koje ponavljaju ran u traum u zlostavljanosti;  nek a kriminalna ponašanja; činiti djeci ono što su činili nama kao djetetu   i   »napadi   panike«.

Da bi se shvatila ovakva ponašanja, važno je razmotriti prirodu ljudskog ponašanja. Emocije su energija  u  kretanju. One  su  energija  koja  nas  pokreće  -  naše   ljudsko   gorivo. Naše su emocije, osim toga, poput crvene lampice u automobilu koja   nas   upozorava   na   neku   našu   potrebu,   gubitak   ili zasićenje. Naša je srdžba naša snaga; naš je  strah  naše oštroumlje; naša je tuga  naš  zalijećujući  osjećaj;  naš  osjećaj krivnje  oblikuje  našu  savjest;  naš  nam  zdravi   stid   pokazuje naše  bitne   granice  i  izvor  je   naše   duhovnosti.

Kada su  nam  emocije  postiđene,  potisnute  su.  Potiskivanje je  povezano  s  napinjanjem  mišića  i  plitkim   disanjem.   Jedna se mišićna skupina pokreće kako bi  blokirala  energiju  emocija koje se stidimo osjećati.  Tuga  se  obično  pretvara  u  lažan osmijeh    (reaktivna    formacija).

Ja sam se često smiješio kada sam osjećao tugu. Čim se energija blokira, više je ne osjećamo. Ipak, ona  je  i  dalje vrsta energije. Dinamična je. Već sam vam dao  primjer  o tome kako se potisnuta energija pojačava,  kao  srdžba  u primjeru Virginie Satir o gladnim psima u podrumu. U tom primjeru srdžba eksplodira jer se više ne može potiskivati. U ponavljanju se  emocionalna  energija  »iživljava«.  Ponašanje koje uzrokuje postiđujući događaj ponavlja se,  uz  surogate koji  repriziraju  izvorni  postiđujući  prizor.

Ponavljanje  viktimizacije

Žrtve incesta često, iz veze u vezu, nastavljaju  iživljavati svoju nekadašnju izvrgnutost seksualnom nasilju.  Takva  je  osoba, kao žrtva nasilja, najprije bila iskorištena, a potom ostavljena. Zlostavljanje se često  prevodi  u  poruku  kako  je  seks  jedini način da budem o poželjni ili vrijedni.  Moram  biti  seksi,  inače sam  nitko   i  ništa.

Leander je imala trideset godina. Već se potvrdila  kao poslovna  žena.  Vodila  je  vlastitu  agenciju.  Njezin  je   muž želio da napusti  posao kako  bi  imali djecu. Verbalno ju je postiđivao  i  prijetio  joj  je   da   će  joj   uništiti  karijeru.   Mrzila je  svojega   muža;   zahtijevao  je  od  nje  oralni  seks  četiri  puta na tjedan. Leander  je  imala  ljubavnu  vezu.  Kada  sam razgovarao s njezinim  mužem,  nije   mi   trebalo  dugo  da zaključim  kako  je  nasilnik.  Govorio  je  o  njoj  kao  da  je objekt. Rekao mi je da ga nije  briga  što  radi  sve  dok zadovoljava  njegove  seksualne  potrebe    i  ako  mu  rodi  dijete.

Leander je imala ljubavnika ženskara. Tijekom  terapije rodila je dijete, odustala od karijere i imala još nekoliko ljubavnih  pustolovina.  Konačno  se  razvela,  a  potom   je   i dalje išla iz jedne  ljubavne  pustolovine  u  drugu.  Svaki  bi put odabrala dobrostojećeg, bogatog muškarca, ženskara (razina prve seksualne ovisnosti). Svaki je pu t bila obasuta darovima, seksualno iskorištena i napuštena. I svaki je put ponavljala seksualnu zlostavljanost koju je iskusila od svojeg oca alkoholičara.

Od svoje pete  do  desete  godine  često  je  izvodila  felacijo na svojem ocu. Bila je njegova miljenica; obasipao ju je darovima. Bio je jedini koji joj je u djetinjstvu pružio ljubav. Leander je bila izrazito zavodljiva. Nosila je odjeću koja je tjerala muškarce da je otprve doživljavaju seksualno. Zahva­ ljujući terapiji shvatila je da  je  zavođenjem  iživljavala  stid. Bio je to način da ovlada situacijom u kojoj je prije bila nemoćna; pokušaj da se riješi  svoje  nerazriješene  boli.  Svaki put kad bi je  muškarac  ostavio,  mogla je  osjećati  ono  što joj je bilo zabranjeno u izvornoj situaciji. Bojala bi se napuštanja; plakala bi; bila bi ljuta i bijesna na njega. Svako je ponavljanje bilo pokušaj da izrazi svoje osjećaje od kojih se odvojila. U njezinu normalnom, dislociranom stanju nije  imala  dodira  s tim  osjećajima.  Često  joj  se  činilo  da  je  luda.

Ovo kompulzivno ponavljanje, ovaj poriv za ponavljanjem Alice Miller zove »logika apsurdnog«. To se, u manje okrutnim oblicima,  događa  mnogim  ljudima.

Poznavao sam čovjeka koji je odrastao s emocionalno nepristupačnom majkom. Ženio se četiri puta, uvijek emo­ cionalno  nepristupačnim  ženama.   Veoma  popularna  knjiga

»Žene  koje  previše  vole«  (Women   Who   Love   Too   Much) Robina Norwooda, opisuje mnogobrojne varijacije ovog ponavljanja.

Kriminalno  ponašanje

U djelu o kriminalitetu Alice Miller predstavlja slučaj Jurgena Bartscha, djecoubojice.  Ubio  je  četiri  dječaka  između  1962.  i 1966.  Uz  neka  manja  odstupanja,   njegov   je  modus   operandi bio isti. Pošto bi namamio dječaka  u  napušteno  atomsko sklonište nedaleko od kuće, pretukao bi ga, zavezao mesarskim konopcem, podražavao mu genitalije istodobno sam  mastur­ birajući,  ubio  bi  dječaka   davljenjem   ili   udarcima,   razrezao mu tijelo, ispraznio utrobu i zakopao  ostatke.  Bartsch  je svjedočio da je doživljavao seksualni vrhunac dok bi komadao trupla.

Čitati pojedinosti o tom slučaju uistinu je mučno. Čovjek osjeća bijes i  užas.  Takva  perverzna  osoba  zasigurno  ima gene zločinca ili kakav patološki  seksualni  nagon.  Ipak, čitajući kako Alice Miller objašnjava pojedinosti Jurgenova djetinjstva, ne možemo tek tako odbaciti njezinu tezu o neposrednoj vezi između Jurgenova kriminaliteta i njegova ranog  djetinjstva.   Ona  kaže:

»Svaki zločin sadrži prikrivenu priču koja se može rekon­ struirati iz načina na koji je zločin počinjen i iz njegovih specifičnih    pojedinosti.«

Specifične  pojedinosti  premašuju   moj   cilj   ovdje.   Bartsch je  bio  siroče;  usvojen  je  tek  poslije  dugotrajne   potrage njegovih   usvojitelja   za   pravim   djetetom.   Jurgen   je   provodio sate   ritualno   tražeći  pravog  dječaka  kojega  će   ubiti.   Jurgena su  tukli  kao  malo  dijete.  Često  je  bio  plav  od  modrica.  Tukli su  ga  u  istoj  sobi  u  kojoj  je  njegov  otac,  mesar,  sjekao  meso. Tukli   su   ga   i   poslije   i   zaključavali   u   stari   podrum.   To   je trajalo      šest   godina.      Nisu  mu    dali   da     se      igra         s        drugom djecom.   Majka   ga  je  seksualno  zlostavljala.  Kupala  ga  je   sve do        njegove               dvanaeste godine,                podražujući        mu         genitalije. Kada  mu  je  bilo  osam  godina,  zaveo  ga  je  njegov  trinaesto­ godišnji  rođak,  a  poslije,  u  dvanaestoj  godini,  učitelj.  Njegovi su   zločini   nosili   dojmove    svake   pojedinosti   njegova   života.

»Iživljavao« je svoju  prikrivenu  mržnju  na  dječacima  koji  su, svi redom, nosili kožne hlače (baš kao i Jurgen  dok  je  bio dijete). Komadao ih je mesarskim nožem baš kao što je činio njegov  otac  s  mesom  dok  ga  je  majka   šibala  i  tukla,   često mu  je  davala  vlažne  poljupce  pošto  bi   ga  istukla.   I  Jurgen je  ljubio  svoje  žrtve.  Jurgen  je  bio  žrtva  koja  je   postala krvnik. On budi naš bijes i užas. »Ali«,  kao  što  kaže  Alice Miller, »trebalo bi nas užasnuti prvo ubojstvo  koje  je  bilo počinjeno   u   tajnosti   i   prošlo   nekažnjeno.«

Kada se nad djetetom učini nasilje, njegova je normalna reakcija da plače u srdžbi i boli. Srdžba je zabranjena jer će izazvati još veću kaznu. I izražavati bol je zabranjeno. Dijete potiskuje ove osjećaje, poistovjećuje se s nasilnikom i potiskuje sjećanje na traumu. Poslije, odijeljen od izvornog uzroka i izvornih osjećaja srdžbe, bespomoćnosti, zbunjenosti i boli, izražava ove snažne osjećaje protiv drugih kroz kriminalno ponašanje ili djelujući protiv sebe - kroz ovisnost o drogama, kroz  prostituciju,  psihičke  poremećaje  i  suicid.

Ponovno  Alice  Miller  piše:   »Netko   kome   se   ne   dopušta da bude svjestan onoga što  se  događa  ne  može  to  izreći drugačije    osim    kroz   ponavljanje.«

U manjoj mjeri, svi  roditelji  koji  nisu  razriješili  vlastite traume   iz   djetinjstva   ponovit   će   ih   na   svojoj   djeci.

Napad i  panike

Kompulzivna potreba za ponavljanjem jasno nam pokazuje da ljudsko ponašanje ima smisla, bez obzira na to koliko je dehumanizirajuće i bizarno. Svaka pojedinost bolne situacije koja nije preboljena i završena bit će iživljena. To  se  jasno može  vidjeti  u  napadima  panike.

Jane Middelton-Moz zove napad e panike prozorom prestrašena djeteta. Daje nam dva primjera napada panike i ponavljanja  trauma  iz   djetinjstva.

U  jednom  slučaju  žena  bi   se  »uspaničila«  kad  bi  joj   se, za vrijeme rekreativnog trčanja, broj otkucaja srca popeo do određene točke. Pokušala je na razne načine  ovladati  tim paničnim stanjima. Jane  Middelton-Moz  uspjela  joj  je  pomoći da  pronađ e  nerazriješenu  traumu  iz  djetinjstva  koja  je  ležala u   temelju   napada   panike.

Kao djeca koja su odrastala u siromašnom  kraju,  ona  i brat su se mnogo igrali na ulici. Bilo je to opasno jer su njihovom četvrti harale bande. Jednom tragičnom zgodom brata i nju je  gonila neka banda.  Sjeća se kako je  trčala brzo i pobjegla svojim napadačima,  ali  brat  nije  uspio  i  poginuo je.

Užas   iz   prošlosti  i   nerazriješena  bol  bivala  je   potaknuta i reprizira se svaki pu t kada  bi  dosegnula  istu  brzinu  trčanja kao   dok  je   bježala   pred   bandom.

Middelton-Moz nam govori o drugoj ženi, koja se razvela od trojice muževa zbog svoje nerazumne  ljubomore.  Obično nije bila ljubomorna. Njezini bi napadi počeli u doba oko razvoda.  Ako  se  neki  od  njezinih  muževa  morao  vratiti  na posao kako bi radio noću ili  ako  je  morao  poći  na  poslovni put, dobila bi napad panike, znojila bi se, tresla i užasno se bojala. Kada bi se muž vratio kući, započela bi histeričnu tiradu. Sljedećeg bi dana osjećala duboku grižnju savjesti, shvaćajući koliko je  njezino  ponašanje  bilo  pretjerano.  Kada joj je Middelton-Moz pomogla da poveže osjećaj panike s događajem iz prošlosti, otkrila je koji to rani prizor ponavlja njezina  panika.

Živjela je u gradu na srednjem zapadu. Njezin je  otac radio s druge strane rijeke koja je dijelila njihov grad od drugoga grada. Jednoga  dana,  kada  je  otišao  na  posao, počela je oluja. Rijeka je  nabujala i otac se nije  mogao  vratiti kući čitav  tjedan.  Majka  joj  je  bila  alkoholičarka,  a  otac  joj je donosio piće! Kada joj je bilo šest godina, a njezinu bratu četiri, tjedan dana su prolazili  kroz  delirijum  tremens  sa svojom majkom! Svaki  pu t  kada  bi  je  jedan  od  muževa počeo  napuštati,  aktivirala  bi  se  ova  nerazriješena  trauma.

Iz ovog ste odjeljka mogli shvatiti opseg i životno pogubnu snagu internaliziranog stida. Njegova moć  leži  u  njegovoj lami i tajnovitosti. Razotkrivajući  ovog  demona  možemo početi uspostavljati obrazovne programe i terapijske pristupe kojima  se  sprečava  internalizacija  stida  u  obiteljima.

Možemo pronaći kreativne načine  s  pomoću  kojih  će  se naše društvo, škole i religije suprotstaviti dinamici oblikovanja identiteta utemeljenog na stidu. Ta  je zadaća od  presudn e važnosti. Pokreće nas prema stvarnom pronalaženju put a za sprečavanje     ovisnosti.