Otvaranje novih vrata

Jevrejska  Ciganka s plaže  Venis

Dvanaest godina od tog događaja, moja ordinacija zauzimala je polovinu drugog sprata zgrade u Melrouz plejsu. Posao je cve- tao. Imali smo osam soba za tretmane, zaposlene asistente, ma-

sere, refleksologe, poslužitelje na parkingu i onoliko pacijenata koliko sam uspevao da primim. Ipak, u emocionalnom pogledu, bio sam na iz- maku snaga.

Upravo sam okončao šest godina dugu vezu za koju sam bio više nego siguran da će trajati do kraja života. U danima nakon raskida bukvalno sam se saplitao, praktično nesposoban da stavljam jednu nogu ispred druge. Je- dino što mi je padalo još teže od toga što sam bio primoran da izjutra usta- nem i odem u ordinaciju, bilo je da zadržim pribranost pred pacijentima.

Kao da mi taj privatni brodolom nije bio dovoljan, desilo se da sam istovremeno prolazio kroz proces zapošljavanja takoreći kompletnog no­vog osoblja. Izuzetno sposobna žena koja je obavljala posao menadžera odinacije preselila se u drugi deo države da bi živela sa svojim momkom. Koincidencija je bila da se njen odlazak poklopio s druga dva ili tri una- pred dogovorena odlaska. Uskoro sam morao da praktično počnem izno- va. Morao sam da zaposlim dve osobe da bi zamenile menadžerku koja je otišla- jednu da se bavi onim pozadinskim stvarima kao što su regulisanje naplate od zdravstvenog osiguranja, medicinski izveštaji i korespondenci-ja; drugu da zakazuje posete i reguliše svakodnevno poslovanje ordinaci­ je. To radno mesto smo zvali recepcija.

Kao i u svakoj pozorišnoj predstavi (ili, u ovom slučaju, TV sapu­ nici), posao nije smeo da trpi, stoga sam počeo da pozivam na razgovo­ re kandidate za radno mesto na recepciji. Oduvek sam voleo da te oso­ be imaju „ličnost", budući da komunikativna osoba na recepciji stvara bliskost s pacijentima, a jaka ličnost ne dozvoljava da mi postane do­ sadno.

Nikad nisam bio naročito umešan u zapošljavanju osoblja, stoga sam jednog prijatelja, koji se time bavio profesionalno, zamolio da dođe i po­ mogne mi. Uz nas dvojicu, u ovom odabiru učestvovale su još jedna ili dve osobe. Nakon razgovora s kandidatima, meni - i svima ostalima - upečatljivo je u sećanju ostala jedna žena. Verovali ili ne, izgledala je, zvučala i ponašala se kao lik koji je tumačila Fren Drešer u TV sapunici Dadilja: visoka, tamnokosa i privlačna, drčna; nazalan govor, s njujor- škim akcentom; i glas koji bi zdrobio dijamant. Bila je glumica bez ambi­ cija (ako postoji tako nešto).

Svi su rekli: „Ne, nemoj da je zaposliš. Nemoj da zaposliš tu ženu." Ali ja sam prosto morao da je zaposlim. Kao prvo, nešto u njenim očima podsetilo me je na moju voljenu Babu. Kao drugo, nisam verovao da neko takav zaista postoji. Dao sam sve od sebe da odgovorim sebe od namere da je zaposlim, da poslušam iskusne ljude koji su došli da mi pomognu da odaberem sposobno administrativno osoblje, ali bio sam očaran njome. Nije bilo svrhe zamagljivati to logikom.

To se pretvorilo u odnos ljubav/mržnja. Ja sam je voleo. Pacijenti su je mrzeli.

Jednog dana je izjavila da bi mi, pošto sam pod tako velikim stresom, dobro došlo da provedem dan na plaži. Ono što je zaista htela da kaže bilo je da se njoj ide na plažu, a da neće da troši sopstvene pare na benzin, ali nek ide život. Te subote, otišli smo na plažu Venis. Neko vreme smo pro­sto leškarili na pesku, opuštajući se, a onda je odlutala negde. Kad se vratila, rekla je: „Ima tu jedna žena koja gleda u karte. Potrebno je da vam neko pogleda u karte."

Nisam imao ništa protiv toga da mi neko pogleda u karte, ali mi je zai­ sta bilo draže da odem kod nekog s boljim preporukama.

„Neću da mi babe na plaži gledaju u karte", odvratio sam.

Da je tako dobra, ljudi bi dolazili kod nje, pomislio sam. Ne bi vuklja- la stočić, stolnjak, stolice i ostalu opremu po krcatoj plaži u pokušaju da nagovori nekog da mu pogleda u karte.

Međutim, moja recepcionarka je navaljivala i navaljivala, u pravom fazonu „Dadilje".Jedan pogled u njene oči rekao mi je da je svaki dalji ot­ por uzaludan. Na kraju je priznala da je upoznala tu ženu na nekoj žurki i rekla joj da ćemo u subotu doći na plažu. „Izblamiraću se ako ne odete da vam pogleda u karte", kukala je, nabranog čela. „Moooliim vas..."

Kapituliravši, krenuo sam za „Dadiljom" preko vrelog peska da bismo otišli do te žene. Sedela je za svojim stočićem, sa raširenim kartama ispred sebe, u pravom ciganskom maniru. Nakon upoznavanja, rekla je: „Bubala, gledamo za 10 dolara i za 20 dolara."

Bubala? 13 Zar je moguće da jevrejske Ciganke stvarno postoje? Desilo se da sam na plažu došao sa svega 20 dolara u džepu. Razmišlja-jući o tome koliko sam gladan, odvratio sam: „Neka bude za 10 dolara."

U zamenu za svoj novac dobio sam vrlo lepo, iako ne naročito vredno pamćenja, tumačenje sadašnjosti. Kad je završila, dodala je, kao da se na­ knadno setila: „Bavim se nečim vrlo posebnim. To je ponovno poveziva­ li linija vaših telesnih meridijana s mrežom linija planete, koja nas pove- zuje sa zvezdama i ostalim planetama." Rekla mi je da mi je, kao nekome ko leči druge, tako nešto potrebno. Takođe mi je rekla da bih o tome mo- gao da pročitam u delu Dž. Dž. Hurtaka pod naslovom Knjiga znanja: Ključevi Enohovi 14. Zvučalo je prilično zanimljivo, stoga sam postavio ono pitanje: „Pošto?" „Trista trideset tri dolara", rekla je, na šta sam ja odvra­ tio „Neka, hvala."

Ovo je jedna od onih stvari na koje vas upozoravaju u večernjim vesti- ma. Već sam mogao da čujem spikera: „Jevrejska Ciganka na plaži Venis uzela 333 dolara od kiropraktičara koji nije posumnjao da je posredi..." Na ekranu se pojavljuje moja slika, ispod koje blještavim slovima piše Naivčina a uspela je da ubedi doktora i da joj do kraja života plaća 150 dolara mesečno da bi palila sveće zarad njegove zaštite... puna reportaža na programu od 23 sata." Osetio sam se poniženo već zbog same činjenice da sam i pomislio da to uradim. I tako smo moja recepcionarka i ja otišli dalje, nastojeći da budemo što kreativniji i smislimo kako da pristojno ru- čamo za onih preostalih 10 dolara.

Pomislio bi čovek da se priča na tome završila, ali čudni su putevi uma. Nisam mogao da izbacim ženine reči iz glave. Zatekao sam sebe da koristim poslednjih nekoliko minuta pauze za ručak da bih otrčao do knji- žare "Budino drvo" u blizini ordinacije, u pokušaju da na brzinu pročitam

11   Bubbelah  (jidiš)  znači:  dragi, draga (prim. prev.)

12  The Book of Knowledge: The Keys of Enoch, J. J. Hurtak (prim. rev.)

poglavlje 3.1.7 Knjige znanja (koje mi je bilo preporučeno onog dana na plaži). Naravoučenije dana, međutim, glasilo je da, ako je ikad napisana knjiga koja se ne može prelistati na brzinu, onda je to ova. Ali, pročitao sam dovoljno. Znao sam da će ovo da me proganja sve dok ne se ne pre- dam. Razbio sam kasicu-prasicu i nazvao gataru.

Cela stvar trebalo je da traje dva dana, sa dva dana pauze između njih. Prvog dana, dao sam joj pare, legao na njen sto i slušao svoj um kako gun- đa dok je ona prigušivala svetla i puštala zveketavu muziku novog doba. Ovo je nešto najgluplje što sam ikad uradio, razmišljao sam u sebi. Ne mo- gu da verujem da sam platio ovolike pare ženi kojoj nikad oči nisam video, zato da bi ona crtala prstima linije po meni. Dok sam tako ležao i razmi- šljao o svim dobrim stvarima na koje sam mogao da utrošim taj novac, od- jednom sam shvatio i čuo sam sebe da mislim: Pa dobro, pare si joj i ona- ko već dao. Baš bi mogao i da prestaneš da budeš negativan i otvoriš se da primiš šta god ima da se primi.  Stoga sam ćutke  ležao tamo, spreman i otvoren. Kad je završila, moj razum je izjavio da nisam doživeo ništa. Ap- solutno ništa. Međutim, izgleda da sam bio jedini u prostoriji koji je to- znao. Žena mi je pomogla da ustanem, kao da se zemlja pomerala, govore- ći mi da se pridržavam za nju dok me je polako šetala ukrug po svojoj dnevnoj  sobi.

„Stabilizuj se", upućivala me je. „Vrati se u svoje telo."

A onda sam ga čuo: ne baš tako „tih" glasić u glavi koji je govorio: Gospo- do, ne znam šta mislite da se ovde dogodilo, ali meni je zasigurno promaklo.

Platio sam za obe seanse, stoga sam zaključio da bih baš i mogao da u nedelju dođem ponovo, na drugi deo. Međutim, te noći dogodilo se nešto vrlo čudno. Oko jedan sat nakon što sam zaspao, lampa pored mog uzgla­ vlja - imao sam je bar deset godina - uključila se sama od sebe, a ja sam se trgao iz sna uz vrlo snažan osećaj da u kući ima još nekog. Stoga sam hrabro ustao - sa nožem za rezbarenje, konzervom bibera u spreju i svojim dober- manom - i pretražio kuću. Ali, nisam našao nikog. Vratio sam se u krevet, prožet krajnje avetinjskim osećajem da nisam sam, da me posmatraju.

Sledeća seansa počela je umnogome na isti način kao prva. Međutim, ubrzo je postalo očigledno da neće biti ni nalik njoj. Moje noge su odbijale da miruju. Obuzeo me je onaj osećaj „poludelih nogu", kakav ponekad spopada neke ljude usred noći, iz čista mira. Ubrzo je taj osećaj prešao i na ostatak mog tela, pomešan sa gotovo nepodnošljivom jezom. Ali nisam mogao ništa sem da i dalje poslušno ležim na stolu. Koliko god sam želeo da skačem gore-dole i istresem taj osećaj iz svake ćelije svog tela, nisam se usuđivao ni da se pomerim. Zašto? Zato što sam toj ženi dao više para nego što sam ih nedeljno trošio na bakaluk i stoga sam namerio da izvu- čem maksimum iz ovog iskustva- eto zašto.

Najzad se seansa završila. Avgustovska vrućina je baš upekla tog da­ na, a nalazili smo se u stanu bez klima-uređaja. Ipak, meni je bilo hladno do tačke smrzavanja i cvokotao sam zubima dok je žena žurila da me umo- la u ćebe, u kojem sam ostao dobrih pet minuta, sve dok mi se telesna tem- peratura nije vratila u normalu.

Bio sam drugačiji. Nisam razumevao šta se dogodilo, niti bih mogao da makar pokušam da to objasnim, a opet, nisam više bio ona osoba od pre četiri dana. Nekako sam se odvukao do kola, koja kao da su sama umela da pronađu put do kuće.

Što se tiče ostatka tog dana, uopšte ga se ne sećam. Ne umem sa sigur- nošću da vam kažem ni da li ga je bilo. Sve što znam jeste da sam se slede-ćeg jutra našao na poslu.

Moja  odiseja je  počela.

Nešto se događalo

Pamćenje mi se vratilo do trenutka kad sam zakoračio u čekaonicu svoje ordinacije. Kao da mi je prethodnog dana deo mozga bio izvađen iz glavc i tog trenutka bio ponovo vraćen.

Ali nije to bilo jedino čudno. Takođe sam se našao pred rafalom kraj­ nje neočekivanih pitanja: „Šta ti se to dogodilo preko vikenda? Izgledaš mnogo drugačije! Zvučiš drugačije!" Naravno da nisam nameravao da od- govorim sa: Aha, platio sam gatari sa plaže 333 dolara da prstima iscrta linije po meni; a što pitate?

Neka je pitanja bolje ostaviti bez odgovora.

,,Ma ništa", ležerno sam odvraćao, pitajući se u sebi šta se to zapravo dogodilo preko vikenda.

Imao sam praksu da pacijente posle tretmana ostavljam da zatvorenih očiju leže na stolu još 30 do 60 sekundi. To im je davalo vremena da se opuste dok obavljena podešavanja „legnu" na mesto. Tog ponedeljka, sedmoro mojih pacijenata - od kojih je jedan dolazio kod mene duže od deset godina, a jedan je došao tek prvi put - upitalo me je da li sam za to vreme hodao oko stola. Neki su pitali da li je neko drugi ulazio u prostori-ju, jer im se činilo kao da nekoliko ljudi stoji ili šeta oko stola. Troje je re­ klo da je imalo osećaj da ljudi trče oko stola, a dvoje se snebivalo, da bi kasnije priznali da je izgledalo kao da ljudi lete oko stola.

Radio sam tu kao kiropraktičar već dvanaest godina i još nikad niko nije rekao ništa slično. A sad sam to čuo od sedmoro ljudi u istom danu. Nije bilo potrebno da mi klavir padne na glavu. Nešto se događalo!

Pacijenti su mi odreda govorili da znaju gde mi se ruke nalaze još pre no što ih dotaknem. Osećali su moje ruke i u trenucima kad su bile nekoli­ ko inča do stopu daleko od njih. Proveravanje koliko precizno mogu da lo­ ciraju moje ruke postalo je neka vrsta igre. Ipak, kad su ljudi počeli da bi­ vaju naglo izlečeni, postalo je i više od igre. Isprva, izlečenja nisu bila ta­ ko dramatična: probadanja, bolovi i tome slično. Kad bi pacijent došao, prvo bih obavio kiropraktičarski deo posla, a onda bih mu rekao da zatvori oči i leži dok mu ne kažem da ih ponovo otvori. Dok bi on tako ležao za­ tvorenih očiju, ja bih nekoliko trenutaka prelazio rukama kroz prostor iz­ nad njega. Kad bi ustao i shvatio da više nema bolove, pitao bi me šta sam uradio.

„Ništa - i ne govorite nikome!", glasio je standardni moj odgovor. Međutim, ta direktiva bila je efikasna otprilike koliko i parola Nensi Re­ gan u kampanji protiv droge: „Prosto recite NE".

Uskoro su, čuvši za ova „lečenja", pacijenti počeli da nadiru sa svih strana. Nisam imao baš najjasniju predstavu o tome šta se zapravo dešava, jer izgleda niko nije smatrao za shodno da mi ostavi nekakav priručnik. Naravno, redovno sam se čuo sa ženom sa plaže Venis - morao sam s ne­ kim da pričam, zato što su i u mojoj kući počele da se događaju čudne stva­ ri, a baš nisam imao petlje da pominjem te fenomene nikom od svojih„normalnih" prijatelja.

„Mora biti da potiče od nečega što je već bilo u vama", rekla mi je. Po­ tom je dodala: „Možda ima neke veze s kliničkom smrću vaše majke u tre­ nutku vašeg rođenja. Vrlo je neobično. Još se nikad nije dogodilo ništa slično."

Onog prvog dana na plaži, predložila mi je da počnem da uzimam „ka­ pljice cvetnih ekstrakata" i nagovestila koje bi konkretno želela da uzi­ mam. U stvari, nabrojala ih je šest, ali mi je rekla da bi trebalo da ih mešam samo po pet istovremeno.

Stoga sam prošao kroz proces određivanja kojih pet da uzmem, a koje da izostavim. Ova procedura odlučivanja mogla je da izgleda vrlo smešno-- ili vrlo dosadno onima koji su me u to vreme poznavali, jer... hajde, de... nisam bio baš čuven po brzom odlučivanju.

Otunf'l1ryc nouih urCJlll, paljcnje suella        Ct'S 73

1wwC n o sam poručio  kapljice, a kad su stigle, pomeao sam ih u svo­ lttl kuhinj i .s bri:lnoScu koja se grani6la sa poboznoScu. Bo ice s kapali­ '11111, tn pn.:min c 30 ml, do tri Cctvrtine sam napunio izvorskom vodom. I)111l11u 11am po sedam kapi od svih pet odabranih cvetnih ekstrakata u sve IlltNt''-'·Judnu sam drzao pored kreveta,jednu uakten-taSni, jednu u orma- 1h'11111 l..:k ovc i jcdnu u .fioci svog pisaceg stola u ordinaciji. Ozbiljan kao 11111111('csti , Cetiri puta dnevno stavljao sam pod jezik  sedam kapi  te meSa­1111' koju sam spravio i, kao da to nije bilo dovoljno, svakog treceg dana 111 lp• l'lll:IO sam scbi naroeitu kupku (obicna voda, sok od pola limuna i se­•1•1111 ku pi meSavine). Dvadeset minuta natapao sam se u kadi, pazljivo iz­ lhiVH kvaseci sve delove glave i tela koji bi poCeli da se suSe na vazduhu, 1111          jc nos (za koji sam docnije shvatio da ipak mora da provodi najveci1l 11 V I Cnlena izvan vode). Zenina uputstva bila su precizna, aja sam ih se 111hh Jnvao mozda idoslednije nego Stoje biJo potrebno.

/.uMo pominjem ovo? Zato  to sam se baS u noCima posle tog rituala,

1114kt lll At o bih proSao kroz uobicajeni postupak provere brava na vratima i

jltl lllll'irna, podeSavanja  alarma i, najzad, odlaska  na spavanje, budio s.. ,,lu n,cm da u  kuti  ima dmgih  ljudi; ustajao  sam, dok mi je  srcc lupalo 1111 hu lo. i obilazio prostorije uz osecaj da cu svakog trenutka  naleteti  na twk lll' k <1 nije bio tu kad sam odlazio na spavanje ... samo da bih ustanovio tl•t ,.11 vratn koja sam pozatvarao sada §irom otvorena i/ili da su svetla koja

Ill (I  pred spavanje pogasio sada popaljena.n1varanje vrata ipaljenje svetala- fina metafora. lpak, nisam to po­•ttt lllrno s dovoljne distance da bib ga prepoznao kao takvo. Znao sam sa- 11111 1111 s .: u mom domu dogada ne to vrlo neobi no i zeleo sam odgovore. Mu ln ( 'iga nka nij e umela da mi ih da ,ali nije izgledala zabrinuto zbog 1111111{11 llto sc de§avalo, tako da ni ja nisam brinuo.

Nisa m imao pojma da cemo vrlo brzo preci na teren necega o cemu

11111111ijc znala ama ba§ niSta.

,.llkm•i i krvarenje

N ·k i pacijenti sujo uvek dolazili na standardan kiroprakticarski tret-

1111111, 111.: znaju ci za ,drugc stvari" koje su se odvijale u mojoj ordinaciji.

l1 1!1111od tok v ih pa .:ijentkinja doSia je s uputom od ortopeda, koji nije us-

1' II"" Jl.: oslobodi bolova l1ledima. Zena j e bila u kasnim cetrdesetim go­

tlltull llll i v..:c ju v t ornn dugo patila od tih bolova. Tog dana kadjc do Inbili

•u 11111m11lll gndn i, n li m;samo ul cdima. Rck la mi j c da od sv oj c devctc go-dine pati od degenerativne bolesti kosti u desnom kolenu, te da je bol u tom kolenu gotovo nepodnošljiv.

Obavio sam kiropraktički tretman, a potom joj rekao da zatvori oči i da ih ne otvara dok joj ne kažem. Dok su joj oči bile zatvorene, prišao sam njenom desnom kolenu i stavio dlanove otprilike šest inča iznad njega, pomerajući ih u malim krugovima. Uočio sam da, kad to radim iznad neči­ jeg tela, uvek imam nekakvu čulnu senzaciju u dlanovima; ovog puta, bila je to vrelina. To je bilo sve što sam primetio: vrelina - premda možda mal- čice jača nego inače.

Kad sam završio, zamolio sam je da otvori oči. Otvorivši ih, rekla mi je da se oseća bolje. Moram da priznam, dotad sam se već navikao na tu vrstu reakcije. Koliko god to bilo čudno, izgledalo je kao da se dešava vrlo redovno. Iznenadilo me je, međutim, ono što se potom dogodilo. Krenuo sam da je ispratim, ali kad smo se primakli pultu u čekaonici, moja recep­ cionarka je umalo pala sa stolice.

„Pogledajte!", ciknula je, na svoj jedinstven način, i pokazala prema mojoj ruci. Spustio sam pogled. Dlan mi je bio prekriven plikovima - ma­ jušnim plikovima, prečnika ne više od jednog milimetra. Sedamdeset pet njih, stotinu, možda i više. Nestali su posle tri do četiri sata.

Ti plikovi pojavljivali su se otad više puta. A meni je, na neki način, bilo drago zbog toga - bila je to vidljiva manifestacija nečega što se inače ne da videti. Bilo je to nešto što sam mogao da pokažem ljudima i kažem:

„Eto, je 1' vidite? Je l' vidite?"

A onda se dogodilo. Dlan mi je prokrvario. Ljudi, ne šalim se. Umesto da se pojave plikovi, prokrvario je. Nisu to bili potoci krvi, kao u starim filmovima ili Nešenel inkvajereru, već više kao da sam se ubo na pribada- če. Ipak, krv je krv.

Dok smo pacijentkinja i ja nemo buljili u kapljice, nekolicina drugih pacijenata tiho je prišla bliže.

„To je inicijacija", rekao je jedan od njih.

,,U šta?", upitao sam. Niko nije umeo da kaže.

A opet, otkud bi oni i znali? Zašto ja nisam znao? Ko to uopšte zna?

Potraga  za  odgovorima

Moje traganje za objašnjenjima ne samo da se nastavilo, nego i ubrza­ lo. Pronašao sam imena i podatke nekih ljudi poznatih po svojoj stručnostiu oblasti duhovnih i takozvanih paranormalnih fenomena. Kupovao sam njihove audio-knjige i slušao ih u kolima; i pri tom dolazio do pitanja koja sam želeo da im postavim.

Tu i tamo, uspevao sam u tome.

Kad sam čuo da će dr Brajan Vajs, autor knjige Mnogi životi, mnogi gospodari 15, održati jednodnevni seminar, odmah sam sve organizovao ta­ ko da mogu da prisustvujem. Dr Vajs je jedan od najvećih svetskih autori- teta na polju regresije u prošle živote. Karijeru je započeo kao konvencio­ nalni psihijatar i hipnoterapeut, ali je tokom lečenja pojedinih pacijenata postao ubeđen u stvarnost prošlih života i efekta koji oni mogu da imaju na ovaj sadašnji.

Nadao sam se da ću, budem li prisustvovao njegovom seminaru, moći da porazgovaram s njim za vreme pauze i vidim da li će on moći da mi ob- jasni ono što se dešavalo u mom nekada normalnom životu.

Dakle, bilo je pauze, ali ne onakve kakvoj sam se nadao. Prisustvovao sam tom jednodnevnom seminaru zajedno sa još oko 600 drugih ljudi, koji su svi žudno čekali da porazgovaraju sa dr Vajsom lično, u nadi da će on biti ne samo zapanjen onim što imaju da kažu, nego i da će naći vremena da popriča s njima kako bi mogli da se osete važnim. Očigledno, tek nekolicina je shvatila- ili hajala, ili se pobrinula da izraču­ na   da je 600 ljudi koji postavljaju po samo jedno pitanje, puta jedan mi­

­­­ po odgovoru, jednako deset sati, što bi bilo duže od ukupnog predvi­ đenog trajanja seminara.

Dabome, ja sam bio jedan od većine. I, kao i ostali, smatrao sam da moram da mu postavim svoje pitanje. Stoga sam čekao prilike za podiza­ ruke: prirodne pauze u toku predavanja, teme povezane s mojim pita- njem i tako dalje. Ova druga opcija trebalo je da mi pruži brojne prilike za uskakanje, jer bih mogao da, kao uvod u svoje pitanje, ukratko iznesem ono što mi se dešava - događaje koji su se doticali skoro svih tema o koji- ma je govorio dr Vajs.

Ipak, ne samo da nije primao pitanja, nego ih nije ni tražio.

Uskoro je došla i podnevna pauza. Seminar je bio napola gotov, a ja još uvek nisam ugrabio svoju priliku.

Posle pauze, dr Vajs je objavio da će uraditi regresiju u prošle živote na bini i da mu je potreban dobrovoljac iz publike. Pet stotina devedeset sedam ruku je smesta poletelo uvis (mora biti da se troje slušalaca zadrža­ lo u toaletu). Dr Vajs je rekao da će odabrati petoro iz publike, a potom

15 Brian Weiss M. D., Many Lives, Many Masters (prim. prev.)obaviti neku vrstu testa očiju da bi utvrdio ko će biti najbolji subjekat. Ostalih četvoro vratiće se na mesta.

„Jedan, dva, tri, četiri, pet..." Dr Vajs je rukom pokazao svoje dobro­ voljce i oni su se popeli na binu, zauzevši mesta koja im je odredio. Mene nije bilo u toj petorci.

Mi ostali, koji nismo bili odabrani, spustili smo ruke i željno iščekivali šta će sledeće da se dogodi... kad se dr Vajs iznenada ponovo okrenuo prema publici, zagledajući je kao da je nešto izgubio. „Vi!" Pokazao je prema gomili. „Zar vi niste digli ruku?"

Osvrćući se naokolo da bih video na koga to pokazuje, shvatio sam da svi ostali bulje u mene.

„Jesam", promrmljao sam, u neprilici, ne znajući baš najbolje šta bih sa sobom. „Ali već ste odabrali petoro."

„Jeste li želeli da se popnete?"

Naravno da sam želeo da se popnem. Kakvo je to pitanje?

„Pa, jesam."

,,U redu, onda, penjite se", rekao mi je.

Ako bih rekao da sam tada poželeo da se zavučeni u mišju rupu, to bi dalo novo značenje reči potcenjenost. Nekako mi se činilo da je mnogo lak­ še biti jedan od petoro nego pojedinac koji je tako naočigled izdvojen.

Ipak, otišao sam na binu - uz nekoliko usputnih prijateljskih muvanja  i laktom u rebra i nekoliko ne naročito dobro skrivenih opakih pogleda. Ni- sam mogao da im zamerim. Svi su želeli da ih Brajan Vajs vrati u prošle živote.

Pošto sam se i ja popeo, dr Vajs je opisao „test očiju" koji je nameravao da obavi na svakom od nas. U suštini, posredi je bio test podložnosti hipnozi, pri kojem smo prvo gledali naviše ne pomerajući glavu, a potom lagano za­ tvorili oči da bi on mogao da uoči „treperenje". Na osnovu toga je, očigledno, mogao da utvrdi ko će biti najpodložniji hipnotičkoj regresiji.

Za slučaj da već niste pogodili, premiju sam izvukao ja. Može biti da je on to sve vreme znao.

Rekao mi je da sednem na stolicu i zatvorim oči, dao nekoliko predlo- ga, a zatim upitao: „Šta vidite?"

Shvatio sam da, iako su mi oči zatvorene, gledam naniže, niz sebe. Vi­deo sam preplanulu kožu, ali drugačije nijanse od svoje - bio je to tamniji, mediteranski ten. Odjednom sam znao da sam dečak koji živi u dalekoj pro­ šlosti, negde u pustinji. Takođe sam znao da, po današnjim standardima, iz­ gledam mlađe nego što sam zapravo bio. Štaviše, prema onome što sam na­ glas rekao dr Vajsu i publici, bio sam „dečak star između 12 i 17 godina".

Opisao sam svoje okruženje: unutrašnje dvorište vrlo velike građe- vine, u kojem su dominirali kameni stubovi. Jedan od njih stajao je na- sred tog dvorišta, dižući se više nego što sam mogao da sagledam. Bio je ogroman, prečnika pet stopa, dovoljno širok da se sakrijem iza njega. U tom trenutku, moja usta su rekla publici: „Vratio sam se u Egipat", dok sam istovremeno u sebi razmišljao: Gospode! Egipat! Svi kažu da su se vratili u Egipat. Izmišljam li ja ovo? Glasno sam nastavio: „Živim u fara- onovoj kući." Pa, dabome. Kako nemaštovito s moje strane. „Ja sam član njegove porodice." Eto ti, sad sam još i kraljevskog roda. „Ipak, nisam faraonske krvi " Jeste, da, biće da sam Mojsije glavom. Ne mogu da ve- rujem da ovo pričam.

Međutim, pred mojim unutrašnjim okom nastavljala je da se odvija priča i, istinita ili ne, više nisam mogao da se zaustavim. Rekao sam im da sam se krio iza stuba, šunjajući se oko njega da me ne bi opazili stražari. Sećam se da mi je to zvučalo čudno, jer, naposletku, ipak je to bila i moja kuća. A opet, znao sam da mi je cilj da neprimećen stignem do stepenica koje vode u pod­­­­­u odaju, u kojoj dvorski čarobnjaci čuvaju svoj pribor.

Ulazak u tu odaju bio je zabranjen svima, pa i meni. Čarobnjaci su smatrali da jedino oni znaju kako se koriste ti predmeti. Ali ja sam znao nešto drugo. Znao sam da sam ja jedini koji poseduje sposobnost da ih koristi; čarobnjaci su se zavaravali, ili su pokušavali da zavaraju nas ostale.

Takođe sam znao da se među blagom u podzemnoj odaji nalaze zlatni skripti različitih  dužina, neki čak šest stopa dugi. Na vrhu svakog od njih nalazilo se ogromno drago kamenje, a jedan se isticao po tome što je dra- gulj bio umetnut u zlatne krake. Taj je na vrhu imao ogroman tamnozeleni kamen, smaragd ili uglačani moldavit, nešto o čemu sam naknadno sa-znao nešto više.

Sledeće čega se sećam jeste da mi je dr Vajs rekao: ,,U redu, hajde da pređemo na kraj tog života."

Otišao sam malo dalje od te slike. Odjednom sam znao da sam umro i napustio taj život. Svest koju sam imao u to vreme rekla mi je da se moć uopšte ne nalazi u skiptrima-nego u meni, i poneo sam je sa sobom u sve naredne živote.

To je bio kraj moje seanse. Od tada pa do danas, ne mogu da budem si- guran da nisam izmislio celu tu priču. Dok sam bio na bini, svakako da sam osećao potrebu da nešto kažem.

Po završetku seanse, mnogi iz publike su mi rekli: „Da ste mogli da vi- dite sebe,    znali biste da niste izmišljali."

Dr Vajs mi je kasnije rekao da sam, u regresiji, izneo neke podatke ko­ je je već namerio da ubaci u svoju sledeću knjigu. Teško da sam mogao da znam te stvari pre no što sam izašao na binu, rekao je.

Morao sam da se složim s tim. I premda u „senzaciji" tog doživljaja ni­ je bilo ničega što bi mi reklo da je bio stvaran, ništa od svega što sam rekao nije se nalazilo u referatu o egiptologiji koji sam pisao u trećem razredu gimnazije.