OTERAJ  PRATILJE

 

 

Stotinu bića u meni

stavljaju prste na usne i govore:

»To je za sada dovoljno. Šššš.« Ćutanje

je okean. Govor je reka.

Kada okean za tobom traga, ne odlazi

na reku jezika. Slušaj okean,

i privedi svoju priču kraju.

Uobičajene reči su samo mrmljanje

u tom prisustvu, a mrmljanje je loša zamena

za viđenje. Kad sedneš pored voljenog bića,

oteraj pratilje, starice

koje su vas dovele u vezu.

Kad si stasao i nalaziš se u društvu voljene osobe,

ljubavna pisma i provodadžije

samo te razdražuju.

                             Možeš pročitati ta pisma,

ali samo da bi početnike poučio ljubavi. Onaj ko vidi

postaje ćutljiv. Kad si sa jednim od takvih,

budi miran i tih, sem ukoliko on ne zatraži

da govoriš. A tada iznedri reči

kao ja ovu pesmu sa Husamom,

blistavilom Božjim.

                             Trudim se da prestanem da govorim,

ali on me goni da nastavim. Husame, ako si ti

u viziji, zbog čega hoćeš da kazujem reči?

Možda to liči na pesnika Abu Nuvasa,

koji na arapskom reče:

                                  Sipaj mi malo vina,

i pričaj mi o vinu.

                           Čaša mi je na usnama,

ali moje se uvo isprečuje:

                                      »Hoću i ja malo toga.«

Uvo, ono što ti dobijaš je zažarenost.

Crveniš od ovog vina.

                                Ali uvo kaže:

»Hoću više od toga!«