Molitva, ljubav, duhovnost, vjera znače oslobađanje od iluzija.

Kada jednom odbacimo iluzije, srce je slobodno, ljubav se širi.

Tada ste sretni.

Tada ste prosvetljeni.

Tek tada spoznajete Boga...

Duševni mir

Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?" a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko čega ćemo se svađati?" „Mogli bismo oko ovog hleba", predložio je prvi. „U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?" „Ovako", rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?" „Zadrži ga", rekao je drugi monah.

Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja", naš ego.

„Ovo pripada meni i ni sa kim ga neću dijeli-ti." Kada prevagne ovakav egoistički stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrđe. To je najveći neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorjelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje.

Zamislite da u jednoj naciji grupa ljudi koji po-sjeduju velike površine zemlje i novca izjavi: „Ni sa kim nećemo dijeliti naše bogatstvo". Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše blagostanje zanima; drugi nas uopće ne interesu-ju". Kako očuvati mir u takvoj situaciji? Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govorićemo o vama, o sebi.

Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reći: „Život nam je ispunjen svađama i borbom!" Ali nema mržnje, nema ozlojeđenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!" Ali nema nikakvog nereda u vašoj svijesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!" Ali nema duševnog nemira, nema nervoze.

Možete li ovo izjaviti kad je reč o vama? Ako možete, bićete graditelji mira u ovom svetu. Sirenje mira i duševnog spokojstva sama je suština i svrha molitve. Kako se to postiže? Hoćemo li to pokušati? Da pokušamo sada i ovde?

Izvedimo najjednostavniju duhovnu vežbu koja traje samo minut-dva. Zatvorite oči i uspostavite kontakt sa svojim tijelom. Obratite pažnju na dodir odeće i ramena, na dodir odeće i leđa. Šaka. Osetite svoju šaku koja se na nešto oslanja ili dodiruje drugu ruku. Osetite težinu svoga tela, koja pritiska stolicu na kojoj sedite, ili krevet na kome ležite. Stopala dodiruju obuću ili tle. Ponovite još jednom: ramena, leđa, šaka, bokovi, stopala.

Još jednom, polako: ramena, leđa, šaka, bokovi, stopala. Sada lagano otvorite oči.

 Vježba je gotova.

Šta se dogodilo dok ste izvodili vežbu koju sam vam predložio? Da li ste se opustili ili vam je porasla napetost? Većina ljudi doživljava opuštanje, retki osjete nervozu. Ukoliko vam se to desilo, dobro bi bilo da stupite u dodir sa svojom tenzijom. U kom delu tela ste osetili napetost? Obratite svu svoju pažnju na to.

Postepeno, doći će do opuštanja. Ako se vežba ponovi nekoliko puta, mnogi će možda i zadrijemati.

Da li ova vježba opuštanja donosi mir o kome govorim? Ovo nije vežba opuštanja, ovo je vežba pažnje. ,,U redu! Ali duševnog mira!?" Da, duševnog mira, čak i ako možda ne verujete. To je kao da ulazite u same sebe.

Kao eksperiment, novi doživljaj, začudno viđenje stvarnosti.

Tišina koja vodi Bogu

Ova razmišljanja su pomoć, uputstva za pros-vjetljenje. Govoriću vam o molitvi, meditaciji, o radosti, duševnom miru, životu, slobodi i tišini.

Počeću od tišine i odmah ću vam reći zašto: svaka staza koja vodi Bogu je staza koja vodi tišini. Tišina je početak.

Šta je tišina?

Na Istoku postoji priča o caru koji je posjetio svog učitelja i rekao mu: „Strahovito sam zauzet, po čitav dan.

Kako da dođem do duhovnog sjedinjenja s Bogom? Ali odgovori mi jednom rečenicom!" Učitelj mu je rekao:

„Jedna reč biće dovoljna!" „Koja?" upitao je car. „Tišina", odgovorio je učitelj. ,,A kako da doprem do tišine?" pitao je car. „Meditacijom." Na Istoku, meditacija znači nerazmišljanje, prevazilaže-nje misli. Onda je car upitao: „Šta je meditacija?" Učitelj je odgovorio: „Tišina!" „Kako da doprem do Tišine?" „Meditacijom!" „Šta je meditacija?" „Tišina!"

Tišina znači prevazilaženje reci i misli, da ih ostavimo iza sebe. Šta ne valja kod reci i misli? To što su ograničene.

Bog nije ono što govorimo o njemu: nije ništa od onoga što zamišljamo. To je ono što ne valja kod reci i misli. Većina ljudi zarobljena je predstavama koje su stvorili o Bogu. To je glavna prepreka na putu spoznaje. Da li biste voljeli da doživite tišinu o kojoj govorim?

Prvi korak je da shvatimo. Šta? Da shvatimo kako Bog nema ničeg zajedničkog s vašom idejom o njemu.

U Indiji raste puno ruža. Pretpostavimo da nikad u životu nisam osetio miris ruže. Pitam vas kakav je miris ruže. Možete li mi ga opisati?

Ako ne možete da opišete tako jednostavnu stvar kao što je miris ruže, kako možete govoriti o Bogu? Bog prevazilazi sve reci o njemu. To je ono što ne valja kod reci. Jedan veliki mistik napisao je knjigu Oblak nespoznaje, u kojoj govori: „Hoćete li da spoznate Boga? Postoji samo jedan način: nespoznaja!" Morate izaći iz svoga uma i svojih misli; tada ga možete shvatiti srcem.

 

Ako je sve ovo istina, šta su onda Sveti spisi? Oni nam ne daju sliku Boga, čak ni opis; nude nam samo indikacije. Sve zato što su reci nemoćne da ga opišu.

Uzmimo da se nalazim u Indiji i putujem ka Bombaju. Stižem do table na kojoj piše „Bombaj". Kažem: „Aha, tu smo. Ovo je Bombaj". Vraćam se nazad. Kada stignem, ljudi me pitaju: „Jesi li bio u Bombaju?" „Bio sam." „I kakav je?" „Šta da vam kažem, žuta tabla s nekim slovima, jedno je čini mi se B, drugo..." Eto. Tabla nije Bombaj, niti uopšte liči na njega. Nije ni crtež Bombaja. Samo znak, putokaz. To su i Sveti spisi, samo putokazi. Kada Mudrac pokaže ka Mesecu, budala vidi samo prst. Zamislite da uperite prst ka mesecu i kažete: „Mesec", a neko vam priđe i kaže: „To je, znači, Mesec?" gledajući u vaš prst. U tome je opasnost i tragedija reci. Riječi su lijepe. „Otac", recimo, lepa je reč kao simbol za Boga. Crkva o tome govori kao o tajni. Bog je tajna. Ali ako bukvalno shvatite reč „Otac", naći ćete se u ćorsokaku, jer će vas pitati: „Kakav je to otac kad dozvoljava toliko patnje u svijetu?" Bog je tajna! Nepoznat, neshvatljiv, zauman, neizreciv.

Zamislimo da se čovek koji je od rođenja slep zainteresuje kakva je ta zelena boja o kojoj ljudi govore. Kako biste je opisali? Nemoguće! Pitaće vas: „Da li je hladna ili je topla? Velika ili mala? Gruba ili meka?" Ništa od toga. Siroti čovek formuliše pitanja na osnovu svojih ograničenih iskustava. Ali pretpostavimo da sam muzičar i da mu kažem: „Ja ću da ti objasnim kakva je zelena boja - ona je kao muzika". Jednog dana taj čovek progleda i ja ga pitam: „Jesi li video zelenu boju?" a on odgovori: „Nisam". Znate li zašto? Tražio je muziku! Toliko se vezao za ideju muzike da, čak i kad je video zelenu boju, nije mogao da je prepozna.

Postoji priča o ribici u okeanu. Neko joj kaže: „O, kako je beskrajan ocean! Veličanstven je, čudesan!" A ribica, plivajući levo-desno, uzvraća: „Gde je taj ocean?" „Pa u njemu si!" Ali voda je sve što ona nalazi, jer nije u stanju da shvati staje ocean. Vezana je za reci. Ne dešava li se i nama ista stvar? Možda nas Bog posmatra, dok mi, zatočenici sopstvenih ideja, uzaludno tapkamo u mraku! Tragično.

Tišina je prvi korak da bi se stiglo do Boga i shvaćanja da su sve ideje o Bogu potpuno deplasirane. Najveći broj ljudi nije spreman da ovo shvati, što pretstavlja veliku prepreku svakoj molitvi.

Da bismo stigli do tišine, neophodno je da postanemo svesni naših pet čula, koristeći ih. Mnogima se ovo može učiniti kao nešto apsurdno i gotovo ne-vjerojatno, ali sve što treba da učinite je da gledate, slušate, dodirujete, mirišete i okusite.

Na Istoku govore: „Bog je stvorio svet. Bog igra u svetu". Možete li zamisliti ples a da ne vidite onoga ko pleše? Da li su oni jedno? Ne. Bog je u stvaranju kao glas pjevača u pesmi. Zamislimo da pjevam neku pesmu.

Tu je moj glas i ta pesma. Oni su tijesno povezani, ali nisu isto. Razmislite - nije li čudno da slušamo pjesmu, ali ne i glas? Da vidimo ples, ali ne i onog ko pleše?